Kako smo „pukli" 50 miliona evra

I u Vladi Srbije uverili su se da poštar uvek zvoni dva puta. Najpre je, 9. novembra, u Nemanjinu 11 stigla neprijatna vest iz Međunarodnog centra za rešavanje investicionih sporova iz Vašingtona (International Centre for Settlement of Investment Disputes) da je Srbija izgubila višegodišnji spor sa investitorima iz Belgije, koji su davne 2006. u Inđiji sagradili fabriku Energo--zelena za ekološku preradu životinjskog otpada. Samo 10 dana kasnije stigla je još jedna vest iste sadržine. Ovoga puta zato što je Srbija izgubila spor i sa austrijskom kompanijom Kunsttrans, a i u ovom slučaju predmet spora je bio ugovor iz 2006, kojim se austrijska firma obavezala da će obezbediti skladište za smeštaj eksponata iz Narodnog muzeja dok traje njegova rekonstrukcija. Ona je nedavno završena, ali je deo neplaniranog troška ovih dana stigao za naplatu. Na sajtu međunarodne arbitraže, koja je deo Svetske banke, stoji da su oba spora protiv države Srbije okončana, ali se presuda ne navodi. NIN, ipak, iz nekoliko različitih izvora saznaje da je naša država izgubila oba spora. Ni iz Ministarstva poljoprivrede, ni iz kabineta premijerke Ane Brnabić NIN-u nisu odgovorili na pitanja koliko će Srbija morati da plati za te dve izgubljene arbitraže, koji je krajnji rok za plaćanje odštete stranim investitorima, da li je novac za to predviđen u budžetu za 2019, s obzirom na to i da li državi na raspolaganju stoje još bilo koja pravna sredstva da se šteta bar ublaži. Iz toga se da zaključiti da se država već pomirila i da sada nastoji da se bar ne diže prevelika prašina što će se tek usvojeni srpski budžet za 2019. neplanirano olakšati za najmanje 50 miliona evra ili šest milijardi dinara. Nema dileme da je taj novac mogao biti pametnije utrošen, ali to je samo deo cene koju je srpska država platila za propuste sopstvene administracije. Kada se ovim dvema dodaju i druge, prethodno izgubljene međunarodne arbitraže, ukupan ceh se penje na više od 170 miliona evra. Ispada da je neodgovoran odnos države prema investitorima svakog zaposlenog u Srbiji koštao skoro 90 evra. Ili, da nije bilo tih izgubljenih sporova, svaki od penzionera u Srbiji mogao je, uz pismo zahvalnosti predsednika Srbije Aleksandra Vučića da dobije i 100 evra, a ne 3.000 dinara. Belgijska kompanija, vlasnik Energo-zelene, tužila je Srbiju u novembru 2014. Ona je svojevremeno u Inđiji izgradila 21,5 miliona evra vredno postrojenje za ekološku preradu životinjskog otpada, ali je ta firma, zbog odnosa Vlade Srbije i nelojalne konkurencije dve državne kafilerije iz Sombora i Ćuprije, pre skoro četiri godine prestala da radi. Od tada je njen gubitak premašio 14 miliona evra, pa su Belgijanci od arbitraže tražili da im država Srbija osim 21,5 miliona evra, koliko su uložili, plati i izgubljenu dobit. Zato je Srbija još i dobro prošla, jer da su uslišeni svi zahtevi stranih investitora ceh je, sa kamatama, mogao da dostigne i 100 miliona evra. Eventualni pokušaj aktuelne vlade da za štetu optuži bivšu vlast teško da bi prošao, ako se ima u vidu da je NIN još prošlog septembra pisao da su pre zatvaranja fabrike u Inđiji Belgijanci još u martu 2014. pokušali mirno da reše spor sa Vladom. U tom trenutku premijer je bio Ivica Dačić, već sledećeg meseca nasledio ga je Aleksandar Vučić, ali na zahtev vlasnika Energo-zelene punih šest meseci, koliko je predviđeno za mirno rešavanje spora, niko nije odgovorio, pa su u oktobru „duboko razočarani investicionom klimom u Srbiji, nespremnošću Vlade da poštuje zakone i prihvati dijalog sa ciljem da se pronađe rešenje“ tužili Srbiju pred Međunarodnim centrom za investicione sporove u Vašingtonu. „Zbog sistematskih propusta Republike Srbije da sprovede sopstvene propise u oblasti prerade životinjskog otpada, naša investicija ozbiljno je ugrožena i naša kompanija posluje sa značajnim gubicima“, izjavio je tom prilikom direktor Energo-zelene Tom Hanson, optužujući državu da ne sprečava „nelojalnu konkurenciju i očiglednu diskriminaciju“, da ne primenjuje sopstvene propise o preradi životinjskog otpada. Ovo obrazloženje je, po svemu sudeći, za međunarodnu arbitražu bilo ubedljivije od odbrane srpske države, koja teško da je mogla dati prihvatljivo objašnjenje kako je moguće da se od oko 250.000 tona životinjskog (od toga 110.000 tona opasnog) otpada u Srbiji godišnje propisno sakupi i preradi manje od trećine, dok oko 180.000 tona „ispari“. NIN je u septembru 2017. pisao i da je situacija u Srbiji mnogo gora nego što se na prvi pogled čini, jer jedna od dve državne kafilerije 2014. uopšte nije radila, dok je druga te godine preradila samo 13.000 tona uginulih životinja, pa se može samo nagađati šta se desilo sa 20 puta većim količinama animalnog otpada! Iz finansijskih izveštaja za 2017. moglo bi se zaključiti da obe državne kafilerije normalno posluju, iako na sajtu Agencije za privredne registre stoji da su odavno izbrisane iz registra privrednih društava! Veterinarska ustanova Napredak iz Ćuprije (matični broj 17366343) pre skoro osam, a Proteinka iz Sombora (matični broj 08046786) pre skoro pet godina. Drugi spor koji je Srbija izgubila pokrenuo je austrijski Kunsttrans, koji je zahtevao višemilionsku odštetu za zakup privremenog depoa u Krnjači, u kojem je, po Ugovoru o poslovno-tehničkoj saradnji trebalo da budu smešteni vredni umetnički eksponati dok se ne završi rekonstrukcija Narodnog muzeja u Beogradu. Pre toga Kunsttrans je izgubio parnicu protiv Narodnog muzeja i Ministarstva kulture u Srbiji, ali je međunarodna arbitraža presudila drugačije. I ovaj sporni ugovor je potpisan pre više od 12 godina, pa je pitanje šta bi sve u narednom periodu još moglo da ispliva na površinu. Ranije Srbija je izgubila i spor sa kompanijom ICN bivšeg jugoslovenskog premijera Milana Panića, koji se žalio zato što mu je svojevremeno oduzeto vlasništvo u zemunskoj fabrici lekova Galenika. To je poreske obveznike Srbije koštalo 28 miliona evra. Kompaniji Imidžstar zbog afere „Satelit“ Srbija je morala da isplati 35 miliona, a još 16 miliona dolara je naplatio američki biznismen srpskog porekla Srba Ilić, koji je preko svoje firme Junivorld 2003. kupio Putnik i Srbija-turist. Te privatizacije su kasnije poništene, ali je Ilić uspeo da se namiri. Uz državu i javno preduzeće Parking servis je posle izgubljene arbitraže moralo da nadoknadi štetu od 10 miliona dolara ofšor firmi Elektronikal end automejšn. Konačno, pre nešto više od godinu dana Srbija je izgubila spor i od grčkog Mitilineosa zbog toga što RTB Bor nije ispunio svoje obaveze. RTB je u međuvremenu preuzeo kineski Ziđin, a dug Mitilineosu od 40 miliona dolara je ostao državi, odnosno poreskim obveznicima. Za ministra energetike Aleksandra Antića to je bio „još jedan od skeleta koji je iskočio iz ormara i problema iz prošlosti sa kojima se ova i prethodna vlada suočavaju“. Pitanje je samo koliko je još ostalo „kostura“ u ormarima koji dugo nisu provetravani.