Kako Angela kaže

Mnogi će lomiti jezik u pokušaju da izgovore ime nove šefice nemačke Hrišćansko-demokratske unije (CDU), Anegret Kramp-Karenbauer; čak i u medijima na nemačkom govornom području iz praktičnih razloga neretko se poseže za skraćenicom AKK. Ali s navikavanjem na njeno ime svakako treba početi, jer ako sve i dalje bude išlo po planu, jednog dana ona bi trebalo da zasedne i u kancelarsku fotelju. Bivša premijerka savezne pokrajine Sarland, a od februara generalni sekretar CDU, u kratkom razmaku se tako u dva navrata našla tačno tamo gde je kancelarka Angela Merkel želela da je vidi. I mada, jasno, nema nikakvih garancija da će se stvari i dalje odvijati u skladu s tim planom - čiji je cilj da se, na jednoj strani, obezbedi kontinuitet CDU na vlasti, a na drugoj dostojanstven odlazak Merkelove iz politike - izgledi da tako ipak bude se ovakvim ishodom stranačkog glasanja svakako uvećavaju. Za početak, sada je lakše zamisliti da će, kao što priželjkuje, Merkelova ostati na kancelarskoj poziciji do isteka aktuelnog, četvrtog po redu mandata, 2021. godine, umesto da odatle bude sklonjena pre vremena. A to bi se izvesno desilo da je umesto AKK (da se i mi poslužimo akronimom) za partijskog šefa izabran neko od dvojice kandidata s desnog krila CDU - Fridrih Merc, davnašnji protivnik Merkelove koji se, posle dugog izbivanja iz politike i uspešnog bavljenja biznisom, ponadao da je najzad došlo njegovih pet minuta; ili Jens Špan, mladi i ambiciozni ministar zdravlja, za koga se na kraju ispostavilo da je s liderskom kandidaturom baš poranio. Dolazak AKK na čelo CDU uklapa se, dakle, u okvire onog što Merkelova, čiji je autoritet i u stranci i u zemlji dešavanjima u poslednje četiri godine ozbiljno narušen, vidi kao tranzicioni period do konačnog povlačenja s vlasti. Prvi korak u tom smeru bilo je pomenuto imenovanje AKK za genseka, što je ovoj omogućilo da narednih meseci izgradi svoj profil na nacionalnom nivou i postane politički i medijski vidljivija nakon što je dugi niz godina provela u relativnoj anonimnosti, prvo kao ministarka u više resora a potom i premijerka Sarlanda, male pokrajine ušuškane uz granicu s Francuskom. Kao jedini kandidat za to mesto, AKK je zimus osvojila skoro 99 odsto glasova stranačkih delegata. Na AKK se otad gledalo kao na nekog koga bi Merkelova najradije videla kao naslednicu na čelu stranke i vlade (u Nemačkoj te dve funkcije skoro uvek idu jedna s drugom). No, oprezna kakva jeste, kancelarka tako nešto nikad nije eksplicitno rekla. Ni u oktobru, kada je, pritisnuta lošim rezultatima CDU na nizu pokrajinskih izbora i njene posestrime Hrišćansko-socijalne unije (CSU) u Bavarskoj, najzad potvrdila da se neće ponovo kandidovati za predsednicu stranke i da joj je tekući kancelarski mandat poslednji; ni u periodu do izborne skupštine, pa ni na samom zasedanju. Iz prostog razloga: nije želela da natovari nepotreban teret na leđa AKK, koju deo stranke, a pre svega njeno desno krilo, ionako vide kao kopiju Merkelove, ili Merkelovu u malom - ma koliko ova to odlučno odbacivala i nastojala da se predstavi kao svoja na svome. (Istina je zapravo da, iako nema dileme da je njihov politički stil sličan, one nikako nisu u svemu istomišljenice.) Ishod dvokružnog glasanja - pošto je u prvom Špan eliminisan, u drugom su se nadmetali AKK i Merc - ne nudi jednostavne odgovore na pitanje šta je presudno doprinelo da bude takav kakav je. Dopadljivost i uverljivost kandidata? Bolja taktika AKK i, implicitno, Merkelove? Uobičajeno potcenjivački odnos partijske stare garde prema ženskim kandidatima za najviše funkcije, uprkos iskustvu brojnih poraza koje im je tokom godina nanela Merkelova? Ili kombinacija svega toga, uz izvesnu dozu sreće? Šta god da je u pitanju, konačni rezultat nedvosmisleno je potvrdio da je partija veoma daleko od jedinstva na koje je u pobedničkom obraćanju delegatima pozvala AKK. Od 999 glasova, AKK je u drugom krugu dobila 517, samo 35 više od Merca (482), što jasno pokazuje da je CDU po sredini podeljena na umereno i konzervativno - uslovno rečeno, „promerkelovsko“ i „antimerkelovsko“ - krilo. To što je konačna razlika u korist AKK manja od one posle prvog kruga, kada je iznosila 58 glasova, lako je objašnjivo: jedan broj onih koji su tada podržali Špana u drugom krugu glasali su za preostalog ideološki bliskog kandidata, Merca. Presudno je, međutim, bilo to što takvih delegata nije bilo dovoljno, odnosno što je jedan deo Španovih pristalica u drugom navratu podržao politički manje radikalnu AKK. I tako se Merc, koga je Merkelova još 2002. prvi put nadigrala u borbi za prevlast unutar CDU (što joj nikad nije zaboravio), ponovo našao na gubitničkoj strani; kao, uostalom, i dugogodišnji saborac i večiti rival Merkelove, aktuelni predsedavajući Bundestaga Volfgang Šojble, koji je kao i tada i ovog puta otvoreno bio uz Merca - i opet odigrao pogrešno. Merc se na izbornoj skupštini naglašeno trudio da dostojanstveno primi poraz - kad se pomiri s tim da je s njegovim političkim ambicijama najverovatnije gotovo, utehu bi svakako mogao da nađe u silnim milionima koje je kao korporativni advokat zaradio radeći za američki Blekrok - ali nisu svi u njemu naklonjenom delu stranke bili spremni da sportski priznaju poraz. Neki među njima upiru prst u dojučerašnjeg predsednika stranačkog podmlatka Paula Cimjaka, na izbornoj skupštini izabranog za novog generalnog sekretara CDU: oni podozrevaju da se Cimjak, pripadnik konzervativnog krila koji je sada s 33 godine postao najmlađi gensek u istoriji stranke, iza kulisa upustio u političku trgovinu s AKK i obezbedio joj deo glasova omladinskog ogranka - koji je na glasanju imao čitavih 100 delegata - da bi zauzvrat bio nagrađen visokom funkcijom s koje će, pored ostalog, moći znatno da utiče i na partijsku kadrovsku politiku. Ali čak i ako je ovo tačno, u tome nema ničeg nedozvoljenog: na čemu se inače na funkcionalnom, svakodnevnom nivou sklapanje političkih dilova zasniva ako ne na principu „ja tebi, ti meni“? Merc, Šojble i drugi partijski teškaši mogu da gunđaju koliko hoće, ali njihovo vreme očito prolazi. Nije, istina, ni AKK politička juniorka - 56 joj je godina - ali je u idealnom dobu da kao neko sa značajnim političkim i upravljačkim iskustvom, te reputacijom staložene, razložne osobe, u narednom periodu dokaže da je sposobna da Merkelovu nasledi i na čelu vlade. S tim što se tu, naravno, više neće pitati samo CDU, koji je i dalje najjača nemačka partija samo zato što tone sporije od potpuno pogubljenih rivala i nevoljnih koalicionih partnera iz nekad moćne Socijaldemokratske partije (SPD). I pod pretpostavkom da će naredni izbori biti redovni, a ne iz bilo kog razloga prevremeni (npr. ako SPD odluči da napusti veliku koaliciju), pitanje je na šta će do 2021. ličiti politička scena zemlje, imajući u vidu dugotrajni silazni trend CDU i SPD te, u skorije vreme, rast ideološki i po svemu drugom sasvim različitih partija poput Zelenih i Alternative za Nemačku (AfD). Pošto će se Merkelova, oslobođena partijskih obaveza, sada u potpunosti fokusirati na državne i međunarodne poslove, osnovni zadatak AKK kao novog šefa CDU biće upravo da povrati glasove koje je stranka poslednjih godina izgubila. NJen ideološki profil (dok ekonomski naginje ulevo, socijalno je konzervativnija od kancelarke - zalaže se za oštriji tretman imigranata, protivi se gej brakovima na koje je, doduše, i Merkelova pristala samo iz oportunizma, podržava ponovno uvođenje vojne obaveze...) takav je da nije nerealno očekivati da će biti u stanju da pridobije deo konzervativcima ranije naklonjenih birača koji su se tokom poslednjeg izbornog ciklusa okrenuli drugim strankama; da bi u tome uspela, ključno će biti zaustavljanje, a potom i potiskivanje sad već opasno narasle AfD, koja je osim u savezni parlament u međuvremenu ušla i u sve pokrajinske parlamente. Pre toga, međutim, moraće da uveri sopstvenu stranku da je pravi izbor danas za lidera, sutra za novog kancelara - a to, kao što i rezultati izborne skupštine pokazuju, neće ići lako. Percepcija da je njena politika samo derivat one koju vodi Merkelova (a koje je, opravdano ili ne, velikom broju Nemaca dosta) biće stoga njen najveći problem. Merkelove pak što se tiče - nakon što je i ovako oslabljena i uzdrmana veštim političkim inženjeringom još jednom demonstrirala da je u nacionalnim okvirima i dalje bez premca - možda bi s pisanjem njenih političkih umrlica ipak trebalo sačekati dok ona sama zvanično ne objavi kraj. Ko ne veruje, neka pita Merca i Šojblea.