Srbija nije tema u Nemačkoj

Unutar stranke, Socijaldemokratske partije (SPD), i nemačkog parlamenta Josip Juratović angažovan je u telima koja se bave integracijom balkanskih zemalja u Evropsku uniju. Bivši radnik u fabrici Audi i sindikalni lider, kritikovao je brojne mere prethodne vlade, a Angelu Merkel, pre nego što je njegovoj stranci ponovo postala koalicioni partner, optuživao je da probleme gura pod tepih. Popularnost SPD među biračima padala je u novom-starom aranžmanu i brže nego rejting same kancelarke. Iz ponovne koalicije sa CDU, Juratović u intervjuu za NIN kaže da je njegova stranka bila svesna šta će dobiti. „Imali smo dve solucije. Jedna da ne idemo u koaliciju, što bi značilo manjinsku vladu Angele Merkel i posle tri meseca nove izbore u kojima bismo najviše mi izgubili, jer bi nam se prebacivalo da nismo hteli, a AFD bi dobio birače. Prvi razlog je strateški, stranački. Drugi je da nakon Francuske, koja je bila nestabilna, a ni u međuvremenu se nije stabilizovala, jaka vlada u Nemačkoj nam je bila neophodna. Kao i u Vajmarskoj republici između dva svetska rata, mi socijaldemokrati plaćamo visoku cenu za našu odgovornost i lojalnost prema sistemu. Kao sindikalista idealan ste „kandidat“ da nam razjasnite zašto evropske kompanije koje dolaze u Srbiju, udružene sa našim zakonodavcem, zahtevaju spuštanje nivoa radnih prava permanentno, zbog čega se, između ostalog, evropske vrednosti razumeju licemernim? Potrebno je uspostaviti drugačiji odnos između nas, parlamentaraca, pa i sindikalista i Srbije. Treba prestati sa hvalospevima o evropskim investicijama, jer mi jako dobro znamo zašto se investira, ko ovde investira i u koje svrhe. To smo doživeli i u drugim zemljama. U koje svrhe? Svrhe mešovite kalkulacije, koja znači da ako imate jedan proizvod u Nemačkoj koji je proizveden po ceni od 30 evra na sat, dobavljač dobija 20 evra, a dobavljač dobavljača 10 evra na sat, idete tamo gde možete imati tri evra na sat i tako spuštate cenu. Kad se radi socijalno zakonodavstvo, sindikati moraju odgovoriti zadatku, kao i potencijalni konkurenti tim firmama - udruženja poslodavaca. Ovde se prodaje ukidanje socijalnih prava sa napomenom da to Evropa želi od vas. Evropa ne želi sirotinju, nego dobrostojeće građane. I vrlo dobro zna da se kvalitetan radnik mora platiti. Kvalitet života i životni standard su i danas glavni motivator ulaska u EU. Ali ovde se oseća nejednakost, koja je sve veća i unutar EU i između različitih članica. Kakvu perspektivu unutar EU ima pojam jednakosti, pre svega ostalih članica u odnosu na Nemačku? To je ozbiljna tema. Pre svega Nemačka mora imati više obzira za to. Lično, imam viziju Evrope sjedinjenih država, po ugledu na Ameriku. Nama je pod hitno potrebna zajednička odbrana, spoljna politika, ali isto tako i privredna strategija, koja će, pre svega, na principima kakvi su nemački - socijalno odgovornog tržišta i zaštite životne sredine - raditi tako da kroz različitu finansijsku i poresku politiku, koju treba da uskladimo, cela Evropa ima svoju šansu i vidi perspektivu. Problem je što se u Evropi, u međuvremenu, pojavio novi pokret koji ide sa geslom „prvo mi“, a imamo iskustva iz Jugoslavije šta bi to moglo da znači da jednog dana svako bude protiv svakoga. I EU je trenutno u situaciji da se mora iznova prestrojiti. Imate različitih inicijativa i ideja kao što su dve brzine, savez triju mora, konfederacije... Krajnje je vreme da se, pre svega mi, demokrate, mi koji držimo Evropu za projekat mira i stabilnosti, projekat demokratskih vrednosti, ekonomskog prosperiteta i socijalne sigurnosti, organizujemo i odlučimo kako ćemo stvoriti viziju na kojoj ćemo svi raditi. Ovako, razumem i Srbiju i zemlje koje su u pretpristupnim pregovorima, čiji građani više ne razumeju šta je ta Evropa. Jer kad se o njoj govori, ističe se ekonomski prosperitet. Ali nije to prvobitna Evropa, nego ona koja se bazira na demokratskim vrednostima i slobodama, koje nisu baš tako sigurne koliko nam se čini. Ne samo unutar Evrope nego globalno. U tim vrednostima živi između 300 i 400 miliona ljudi ovde i još ponegde van Evrope nekoliko miliona. Dakle, pola milijarde ljudi živi život baziran na tim vrednostima, a sedam milijardi ne deli naše vrednosti. Nismo svesni koliko je, da bismo zadržali te vrednosti, važna jedna složna Evropa. Ko nije svestan? Oni koji Evropu na prvom mestu predstavljaju? Ne samo, ali i u Nemačkoj, koja je ekonomski najsnažnija zemlja, treba da se promisle brojna pitanja. Barem mi, socijaldemokrate, o tome dosta razmišljamo. Zato je u poslednjem koalicionom sporazumu između SPD i CDU na prvom mestu budućnost Evrope, a ne samo Nemačke. Zato se moramo konsolidovati, potrebne su nam snažne demokratske vlade i u Nemačkoj i u Francuskoj, ali i u drugim zemljama, kao što su Poljska i Mađarska. Nama ne treba da bude svejedno kako je tamo, jer će na kraju krajeva i drugi pratiti model. Ja želim Srbiji sve najbolje, ali mislim da je najvažnije da se što pre dogovorimo oko principa da bismo u društva u ovom regionu uveli vrednosti o kojima pričamo. Ali u EU imamo primere visokog nivoa korupcije, društava koja žive bolje, a kojima na prvom mestu nisu demokratske vrednosti. To nije problem samo istočne ili južne, nego je problem Evrope. Ego se razvija na materijalističkoj platformi, a onda sve manje ostaje razumevanja za tu drugu stranu života - demokratske vrednosti koje nam se čine da su normalne, uobičajene, a one to uopšte nisu. U euforiji raspada Varšavskog pakta očekivalo se brzo stabilizovanje društava, ali su se pokazali nedostaci. Na primer, kod Rumunije i Bugarske, gde smo bili prisiljeni na prijem, jer smo obećali datum, a primljeni su sa problemima koji traju do danas. Ulazak u EU mora proći nacionalne parlamente, a od skoro i francuski referendum. Reći ću vam iskreno, kad je Hrvatska ulazila u EU, u novembru 2012. je predsednik nemačkog parlamenta kazao da Hrvatska nije spremna. A da nije ušla tad, 2013, francuski bi referendum stupio na snagu. Onda se angažovala cela diplomatija, te smo kroz nemački parlament uspeli da provučemo tu mogućnost. Neke stvari izgledaju ne baš kritičnim, ali onda kad se događaju, javljaju se protivnici. To će biti sledeća tema po pitanju Makedonije i Albanije. Ja već sad radim u strukturama nemačke politike da se pripremi teren, jer se uoči evropskih izbora ne može javno lobirati za proširenje. Francuska je tražila da se suzdržimo. Ali kad prođu evropski izbori, onda moramo na brzinu reagovati. Kažete da su Makedonija i Albanija sledeće zemlje u EU, a nadate se već u julu 2019. To je onda argument za stanovište da NATO pokreće članstvo u EU? Jer Srbija može da kaže da je u reformama, ipak dalje odmakla u odnosu na te dve zemlje. Gledajte, NATO jeste faktor. A taj se faktor u Srbiji veoma zanemario. Moje mišljenje i zapažanje je sledeće. Vučić kaže da razgovara i sa Rusijom i sa Kinom i sa Amerikom. Moje kolege iz Evrope su na to osetljive. Potrebno je više se okrenuti prema zapadu Evrope. Ja to govorim i u Hrvatskoj, jer ona često šeta između (Viktora) Orbana, pa Pariza i Berlina. Ali to je sve Evropa? Jeste, ali ideološki nije isto Orban što i (Angela) Merkel ili (Emanuel) Makron. Ovaj naš region treba više da se okrene Berlinu i Parizu, jer kakva god će biti, budućnost naša će biti usko vezana za evropske centre. Znam da kao slovenski narod imate više veza sa Rusijom, to mogu tolerisati. Ali, kad britanska vlada da 80 miliona evra pomoći Srbiji to prođe nezapaženo. Onda dođe neko iz Rusije i da četiri miliona za ikone i to osvane u svim medijima. EU ima s tim problem. Da se uprkos pomoći, propagira veza s Rusijom, Kinom, zapravo konkurencijom EU, vojnom, ekonomskom i svakom drugom. Treba više iskrenosti svih aktera i jasna odluka o tome ko je partner Srbiji i gde ona pripada. Ako je članstvo u NATO faktor za pridruživanje, nije li ideja o zajedničkom odbrambenom sistemu suvišna? Misli se na odbrambeni sistem van NATO. Evropa je mala u globalnim razmerama, i taj sistem bi trebalo da ostane u NATO. A pod njim mislim da ako imamo jedinstven odbrambeni sistem on treba biti usklađen sa potrebama i za zaštitu cele EU. Podrazumevao bi smanjenje troškova, bolju saradnju, a troškove, koje inače imamo za vojsku, trebalo bi ubaciti u razvojnu politiku. Tamo gde je blagostanje i gde je demokratija funkcionalna, tamo nema ratova. Nijedna demokratska zemlja do sada nije vodila rat. Nakon 70 godina dobili smo nezabeleženo razdoblje mira i dokaz da to jeste projekat mira. Kakvo je u ovom trenutku u Bundestagu raspoloženje prema Srbiji? Nemački parlament je, naravno, opterećen s mnogim problemima, ali moram vam reći da Srbija momentalno nije neka veća tema. U medijima nema naročito pozitivnih vesti iz Srbije kao i iz celog regiona - i to je problem. Važno mi je da se pozitivna klima stvara i održava. Srbi i Hrvati i ceo Zapadni Balkan - njihovi su građani neupadljivi u nemačkom društvu. Prosto ih nema. A nemački građani ne razumeju šta se tu tačno događa. Šta će biti epilog trenutnih teških odnosa između Beograda i Prištine? Koliko ja vidim spolja situacija je tragična, jer su ekonomski problemi u regionu ogromni. Velika je nezaposlenost, ekonomija ne funkcioniše ni na Kosovu ni u Srbiji. Mislim da je u Prištini preveliki bunt i da se traži momentalno rešenje. Kosovo je frustrirano zbog toga što su poslednji na Balkanu koji imaju vizni režim. To je pritisak iznutra, a očigledno je i u Srbiji tako da je pritisak veći što se rešenja duže traže. Pretpristupni proces traje predugo. Mnogi su na minimumu egzistencije. Globalni problemi se, takođe, osećaju. Pa je sve manje ljudi sigurno da je to ta EU u koju žele da idu. Svi su se ti problemi u jednom određenom trenutku poklopili. Nisam razumeo zašto je Srbija bojkotovala ulazak Kosova u Interpol, moram biti iskren. U interesu Srbije je borba protiv kriminala, koja samo u međunarodnoj saradnji može biti efikasna. Ali Srbija tako gubi adute za dogovor? To nisu aduti, to su samo sitni poeni, koji opet naočigled pravdaju neke druge besmislene poteze. Kako će se sve rešiti ne znam, ali će se sigurno pokušati sa nekom vrstom posredovanja EU. Na kraju krajeva, bolje je i još godinu dana dijaloga nego jedan dan rata, jer zveckaju opet oružijem i jedni i drugi. Nadam se da je to samo demonstracija moći i mogućnosti, jer ne verujem da je ijedan narod u regionu voljan više ići toliko daleko da bi oružjem rešavao sporna pitanja.