Muzika koja misli

Rokenrol i politika imaju više toga zajedničkog. Muzika, generalno, uvek je povezana sa politikom. Bilo da legitimiše ili delegitimiše postojeći poredak i sistem vrednosti. Rokenroleri ili rokeri su prvi pravi građani u političkom smislu. Buntovnici, koji su imali stav, stil, slobodu, rušili su stari poredak vrednosti i izgrađivali svoj, živeli su u svojim mikrooazama slobode. Rokeri su iznova potvrđivali da se bez ideala, bez snova i bez energije, ne može sanjati lepša budućnost. Rokenrol je oduvek nosio energiju promena i alternativu. On je desuverenizovao države pre globalizacije, prelazio granice pre interneta, zagovarao različitost pre multikulturalizma, i osvajao slobodu više od liberala. I nije flertovao sa dnevnom politikom, osim što ju je demistifikovao. Već 1967. oblikuje se javno mnjenje protiv rata u Vijetnamu. Počinju najveće rok žurke i veliki koncerti na otvorenom, u Monterey 1967, Vudstok 1969. i koncert u Altamontu (The Rolling Stones, Santana, The Flying Burrito Brothers, The Jefferson Airplane i Crosby, Stills, Nash & Young) na kojem se desilo i jedno ubistvo i suočavanje sa realnošću baby boomera. To je bilo vreme kada je sanjana sloboda, kada je zabeležen procvat idealizma i kada su ljudi ohrabreni da su nenasilne promene moguće. Za konzervativce, to je bilo vreme kada su dovedene u pitanje postojeće vrednosti, ušli narkotici, a za druge to je bilo vreme protesta protiv vlasti i njene bezobzirnosti. Milioni mladih ljudi pitali su se kako život učiniti boljim za sve ljude. To je bilo vreme rađanja novih društvenih pokreta: antiratnog pokreta, pokreta za rasnu jednakost, skretanja pažnje na probleme zaštite životne sredine (ekološki pokret), borbe za rodnu jednakost (feministički pokret), protest i pokret studenata (studentski pokret). Došlo je do eksplozije kontrakulture, kao što je hipi pokret sa parolom Vodimo ljubav a ne rat! Te godine obeležila je i seksualna revolucija. Rokenrol muzika spajala je sve te ideje i sve te pokrete. To je bila platforma okupljanja mladih nošenih verom u mogućnost društvenih promena. Studenti širom sveta, prvi put su pokušali da preuzmu odgovornost. Gotovo istovremeno, ustali su studenti u Nemačkoj, Francuskoj, Japanu, Meksiku, Jugoslaviji... Izašli su na ulice i zatražili više slobode. Studentska parola glasila je: Budimo realni, tražimo nemoguće! Studentski pokret bio je internacionalan. Jednim delom, to je bio sukob stare i nove levice. U Čehoslovačkoj se dešavala „plišana revolucija” kao reakcija na sovjetsku intervenciju. U protestima je bio aktivan i Vaclav Havel, kasnije predsednik ove zemlje. Jugoslavija i Srbija bili su deo tog talasa, a Tito je rekao „studenti su u pravu“. Miloš Forman je postavio mjuzikl Kosa na Brodveju 1968. a samo godinu dana kasnije on se igrao i u Beogradu u Ateljeu 212. Komad je preveo Jovan Ćirilov, adaptirao ga je Bora Ćosić, a režirali su ga Mira Trailović i Zoran Ratković. Glavnu žensku ulogu igrala je Mira Peić, a glavne solo numere izvodio je Dušan Prelević. To je bila prva predstava u kojoj se igralo na sceni i bez odeće, a gledao je i Josip Broz Tito. Desetak godina kasnije, 1979. snimljen je i istoimeni film koji govori o dečku koji je regrutovan na putu za Vijetnam i koji se susreće i postaje prijatelj sa grupom dugokosih hipika. Prvi put je rečeno „ne“ ratu. To je vreme rađanja antiratnog pokreta. Generacije su sanjale svoje snove i ponudile jedno novo viđenje sveta. Prvu put je rečeno „ne“ rasnoj mržnji. Intenzivirana je borba za rasnu jednakost. Pokret predvođen Martinom Luterom Kingom, trajno je promenio Ameriku. Taj put je išao postepeno od Negrous, preko Blacks do Afro-Americans. Nakon četrdeset godina, na čelo Amerike je konačno došao i jedan Afroamerikanac, Barak Obama. Deca cveća tokom leta ljubavi skrenula su pažnju na probleme životne sredine i utemeljila ekološki pokret, vodeći računa o organskoj hrani bez hemijskih sastojaka. To je vreme reagovanja na dominaciju materijalizma i naglaska na postmaterijalističke vrednosti i „kvalitet života“ (zaštita životne sredine, korišćenje nuklearne energije, jednakost polova, manjinska prava, alternativni stilovi života). Nakon hepeninga, mnogi od njih povukli su se u svoje komune i pribegli životu u nekoj svojoj „porodici bistrih potoka”. Kao i druge revolucije i političke borbe, i ova je imala svoje žrtve. Dva ubistva bila su istovremeno i pucanj u nosioce nove nade, ali kao da su dodatno doprinela atmosferi protesta. Te 1968. ubijeni su Martin Luter King i Robert Kenedi. Samo par godina kasnije, hipi generacija ostala je bez svojih muzičkih legendi (DŽimi Hendriks, 1970, DŽenis DŽoplin,1970. i DŽim Morison. 1971). Nakon hipika, nastavili su pankeri i hevi-metalci. Jugoslavija, iako duboko komunistička zemlja, bila je deo tog i takvog sveta. Možda je tome doprinela nesvrstana pozicija kada smo „za Istok bili Zapad, a za Zapad - Istok“. Jedan broj rokera i muzičara zahvatio je socrealizam. Tako je Korni grupa pevala pesmu Ivo Lola, Đorđe Balašević, Meri Cetinić i Zdravko Čolić pevali su Računajte na nas, a Zdravko Čolić Druže Tito, mi ti se kunemo. Ipak, ove činjenice nije ni lako, niti moguće istrgnuti iz konteksta. U vreme kada se još uvek nosila štafeta mladosti, spremao slet i slavio Dan mladosti 25. maj, jedna generacija domaćih rokera prašila je svojom energijom, entuzijazmom i autentičnošću. Rokenrol je bio ventil za ideološki pritisak i neka vrsta prozora ka Zapadu. Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih nastaje „novi talas“. Jedan od ključnih albuma „novog talasa“ je Paket aranžman (Idoli, Električni orgazam i Šarlo Akrobata) objavljen 1980. Rokeri su prvi javili da je „crk`o Maršal“ (Zabranjeno pušenje). Već 1982. Idoli objavljuju album Odbrana i poslednji dani. A kuda su plamene zore odvele „maljčike”? Srđan Šaper je radio za Borisa Tadića, Nebojša Krstić Krle za Tadića pa onda za Vučića, Vlada Divljan za Čedu Jovanovića, Kiki iz Pilota za Mlađana Dinkića, a Piloti su pevali Ne veruj u idole! Biti roker, i tada i danas, značilo je biti drugačiji, „biti isti, biti poseban, biti slobodan, biti samo svoj“ (Partibrejkersi). I to u ambijentu, kontekstu i vremenu kada je sve težilo u suprotnom pravcu, jednakosti, uniformisanju, ukalupljivanju. Koliko je rokenrol insistirao na individualizmu, simbolična je poruka pesme Niko kao ja, grupe Šarlo Akrobata. Smatra se da je pesma Retko te viđam sa devojkama grupe Idoli, prva gej pesma. Pesma Hoću da znam Partibrejkersa je mobilizatorska. A pesma Samo par godina za nas EKV-a iz 1989, je anticipacijska i gotovo proročanska. A onda su otišli Ivan Vidović VD (1992), Goran Čavajda Čavke (1997), Milan Mladenović (1994), Margita Stefanović Magi (2002). Ono što su bili „praksisovci“ (filozofi okupljeni oko časopisa Praksis) i Korčulanska škola u filozofiji i društvenim naukama, ono što je bio „crni talas“ u Ju kinematografiji, to je bio „novi talas“ u rokenrolu. Sredinom osamdesetih, rokeri su pokazali posvećenost idejama i vrednostima solidarnosti i humanosti, kada su napravili pesme i organizovali koncerte za pomoć gladnima u Africi. Najpre su Lajonel Riči i Majkl DŽekson komponovali pesmu We are the World koju je otpevao Band Aid. Odgovor naših muzičara bila je „YU rok misija” i pesma Za milion godina koju je komponovao Dragan Ilić iz Generacije 5. Koncert „YU rok misije“ na Marakani pred dvadesetak hiljada gledalaca bio je pre Live Aid-a. Grupa muzičara, na čelu sa Bobom Geldofom, organizovala je koncert na Vembliju, gde su se pojavili i princ Čarls i princeza Dajana (13. 7. 1985), na kojem je za 16 sati nastupilo 59 bendova. Koncert je istovremeno održan u Londonu i Filadelfiji. Ovo je ujedno bio i prvi globalni, a po nekima i antiglobalistički projekat rok muzičara. Rokeri su povremeno reagovali na brojne događaje lokalno i globalno, tako su, na primer, U2 nakon masakra ranih sedamdesetih, pesmom Sunday Bloody Sunday digli svoj glas protiv nastavka rata između IRA i engleskih vlasti potvrđujući da su realne granice samo u srcima i glavama ljudi. Druge granice za rokere danas ne postoje. U vreme kada još uvek nije bio u diskursu prisutan pojam Zapadni Balkan, Azra je pevala Balkane moj, budi mi silan i dobro mi stoj. Uz Električni orgazam, gotovo i danas Igra rokenrol cela Jugoslavija. A onda, tokom devedesetih, jedni su se okrenuli svojoj palanci, a drugi su nastavili da budu dosledni pacifističkoj orijentaciji. Tako smo imali E moj druže beogradski i Mir brate, mir ili Ne računajte na nas! Tih devedesetih Đorđe Balašević pevao je o Gedi, a Bora Đorđević o Baba Juli. I studentske proteste obeležile su protestne pesme. Tako su 1992, protestovali uz Revolver, Mi zajedno možemo sve, mi možemo promeniti svet, nema povlačenja, nema predaje. Muzičari ne prestaju sa aktivizmom. Barbara Strejsend se obratila Trampu pesmom i spotom „Don’t lie to me!“ (Nemoj da me lažeš!). „Kako spavate kada se svet okreće, Sve što smo izgradili je poništeno, Kako spavate kada svet gori, Svako odgovara nekome...“ Po učincima za Afroamerikance i prava obojenih, po napretku, u pogledu prava žena i seksualnih manjina, po skretanju pažnje na rat, na zaštitu životne sredine, šezdesete su imale dalekosežne učinke i efekte. Deo potkulturnih i kontrakulturnih ideja ušao je u main stream. Ove ideje i vrednosti ušle su u programe političkih stranaka, a i jedan tip stranke nastao je na tragu ovog talasa – ekološke. Usvojeni su brojni zakoni, osnovane su nove institucije i neke stvari su nepovratno promenjene nabolje. U akademskim programima, u svetu i kod nas, izučavaju se mirovne studije, studije roda (feminističke), kontrakultura i društveni pokreti. Šezdesete su iznedrile novu slobodu, novu alternativnu energiju, otvorile mnoga pitanja, obnovile nadu i utopiju, i pokazale kako promene u društvu počinju promenama u mišljenju. U poslednjih nekoliko godina prisustvujemo eksploziji protesta širom sveta, od arapskog proleća, ruske zime i turskog leta, od „Okupirajmo Volstrit” do „Okupacije Krima” te „mreže revolta i nade”, kako ih naziva Manuel Kastels, biće upamćene više po video-snimcima, nego po manifestima, više po hepeninzima nego po govorima i idejama, više po teorijama zavere nego po političkim traktatima. Građani su izgubili poverenje u elitu, u establišment, u tržište, u banke, u medije i institucije i u društvo. I što je najgore, kao da su izgubili poverenje jedni u druge. Društveni pokreti šezdesetih bili su univerzalni, a današnji protesti su partikularni; šezdesetih su zavisili od masovnih medija, a danas od društvenih mreža; tadašnji konteksti bili su rat u Vijetnamu, atomska bomba i zagađenje životne sredine, a danas svetska ekonomska kriza, porast društvene nejednakosti i sve dublji jaz (nas je 99% a njih 1%). Tada je bio protest protiv autoriteta, a danas je u pitanju osporavanje moći i umrežavanje. Šezdesetih su mladi bili orijentisani na građansko društvo, uz nepoverenje prema centralnim institucijama, više zainteresovani za aspekte kulture, životnog stila i simboličnu politiku protesta. Tada su protesti bili organizovani na javnom prostoru, na neformalan i „opušten“ način. Danas je javni prostor društvenih pokreta izgrađen kao hibridni prostor između društvenih mreža na internetu i okupiranog gradskog prostora, koji u interakciji povezuje sajber prostor. Rokenrol je bio i ostao subverzivan u odnosu na nakaradne sisteme vrednosti, poretke neistine i laži. Ostaje uvek isto pitanje - ima li rokenrol danas snage da menja svet, ima li svežih ideja, njihovih promotera, energije, zvuka na uzbunu, mobilizirajuće snage i privlačnosti za armije mladih. Rokenrol, kao i politika, nezamisliv je bez masovne podrške, bez sledbenika, bez neke platforme okupljanja. U izvesnoj meri, pesme su programi, muzika je ideologija, koncerti su mitinzi i rituali. Internet i informatičko doba učinili su da se sve manje objavljuju ploče i sve manje ide na koncerte, već je svako sa YU tube-om dobio sopstveni džuboks. Političari i rokeri svoje klipove mere lajkovima, a ne aktivizmom. Povratak rokenrolu je povratak bazičnim vrednostima koje je urušila industrija zabave, svet starleta, rijaliti programi i televizije... Ima li rokenrol budućnost isto je kao pitanje ima li MLADOST budućnost. Isto kao i pitanje ima li SLOBODA budućnost!