Tek smo počeli

Pametni su, mladi i nezaustavljivi. Oni su neki od koordinatora protesta koji se održavaju svake subote u Beogradu, od kojih Aleksandru Vučiću nimalo nije dobro, iako to vešto prikriva. Jelena Anasonović, student Fakulteta političkih nauka i aktivistkinja, Martin Bežinarević, student Fakulteta za diplomatiju i bezbednost i Aleksandar Stanojković, muzički producent. Ko su ovi mladi ljudi? I čiji su? Ko stoji iza njih? Jelena: Mama, inženjer zaštite bilja, radila je u poljoprivrednoj apoteci do 2014, nakon toga godinu u bibiloteci. Od tada je bez stalnog posla. Povremeno u inostranstvu nađe posao. Živi poput svih. Otkaze dobijaju ljudi sa 45, 50 godina i više i ne znamo šta je gore, to što mi dobijamo prve poslove sa 29 ili zato što naši roditelji sa 40, 50 godina ostaju bez posla. Mama neprestano brine kako će meni i mojoj braći da obezbedi bolje sutra i kakve su nam perspekitive u ovako nakaradnom sistemu. Martin: Majka, celog života bez posla. Ujak u inostranstvu već 13 godina i ne sećam se kada sam ga poslednji put video. Otac, završio srednju školu, vozi kamione. Odrastao sam u tom sistemu u kom sam znao da ima ljudi kojima je gore i da treba da se borim da i njima i meni bude bolje. Aleksandar: Stric i strina, medicinski radnici, žive u sobi sa dvoje dece, u toj sobi, ako ćemo već da brojimo, veličine pet kvadrata. Otac podstanar, ja podstanar. Ne očekujemo da ćemo u nekom trenutku moći da kupimo neku nekretninu, pa da se kaže da imamo krov nad glavom. Tako je kako je. Otac samo brine, zove da vidi da li sam dobro, hoće stalno da čuje šta se dešava i raspituje se da li mi nešto treba. Dođe ponekad na protest, ali generalno, izgubio je snagu i razumem ga, ali radim na tome da vidim i njega tamo. Oni, roditelji, kidaju se najviše. Martin: Roditelji osećaju krivicu zbog svega toga kako je, ali ne vidim krivca u njima. Jeste li plakali nekada zbog roditelja, zbog situacije u kojoj su? Jelena: Normalno. Aleksandar: Pa, da. Ali, šta je, tu je, radimo na tome da bude bolje, ne vrede suze. Martin: Nikada pred njima. Majka nije imala dovoljno finansijskih sredstava, moj brat sa majčine strane morao je da živi sa ocem. Sada je odrastao i to razume. Ali majka svakog dana ima potrebu da pita njega i mene da li je volimo jer nije mogla da nam pruži te neke stvari. Misli na materijalne. Moj deda svaki put kada spusti slušalicu nakon razgovora s mojim ujakom kojeg nije video 10 godina plače. Moj ujak nije bio na sahrani moje bake. To je situacija u društvu koja je ne nenormalna, nego izopačena. To nije zdravo i nije nešto u čemu mladi treba da žive. Ne možemo da pričamo o Evropi, evropskim standardima, evrointegracijama, dok prvo ne rešimo pitanje porodice. Za početak, ne samo kako da izdržiš od prvog do prvog. Aleksandar: Mogao bih da se ne bavim protestom, da živim normalno, da spustim glavu, ali ne želim da živim u ovakvom društvu. Jelena: Fantastičan je momenat da se ljudi ponovo bude, lekari, sindikati, profesori, radnici. Mada, voleli bismo više podrške svih profesora sa Beogradskog univerziteta, ali svesni smo kakva se politika vodi pod dirigentskom palicom vladajućeg režima. Poručujemo profesorima da se ne plaše i da izađu u šetnju sa nama. Martin: Imaju podršku 40.000 ljudi, bez zimskih jakni. I, niko ovde ne šeta sam. Svi šetamo sa nekim ko ne može da bude tu. Jelena: Mi šetamo protiv onih koji sipaju otrov u naše društvo. Aleksandar: Ne samo nasilje nego i paniku. Jelena: Makedonski scenario, Soroš plaća, Haradinaj dolazi, kreće voz ka Mitrovici, dolazi Rosa. Zastrašuju narod držeći nas u stanju pripravnosti. … Linč, silovanje, nasilje? Aleksandar: Da, da, da (smeh). Mi smo ti. Nas troje i čitava grupa koordinatora protesta upoznali smo se preko društvenih mreža na prošlogodišnjim protestima i napravili malu organizaciju onih koji žele nešto da promene. Imam 31 godinu, malo sam stariji od njih, ali trudim se da im pomognem jer u ovoj zemlji ne bih ni ostao da nije bilo protesta. Na ovogodišnjim protestima je mali broj dobošara, gde su ostali? Jelena: Kada smo pozivali naše dobošare i drugove koji su šetali sa nama prošle godine čuli smo da je veliki broj van zemlje. Zemlju su napustili lekari, inženjeri, ali i muzičari. Oni ne mogu da ostanu ovde. Martin: Mladi su vođeni strategijom uči, završi fakultet i odi iz zemlje. Misle da nema šanse ovde da promene bilo šta. Aleksandar: Kada sam završio fakultet delovalo mi je kao da će se menjati nabolje, kad ono, međutim.Ne kajem se što sam ostao, ja sam dete protesta. Bio sam onaj klinac sa četiri godine na ramenima oca, tako da osećam se pozvanim da se borim za sebe i svoje. Deo građana egzistira u strahu, drugi deo su oni koji govore, šta je, bre, ljudima više s tim strahom? Jelena: Stvar je u odluci. Kada shvatite da je ovo ovde prekardašilo, prostora za strah više nema. Jer, ako se sada nešto ne promeni, do 2020. će nam svi mladi a i stariji otići u Nemačku, kada svi budu imali olakšanu mogućnost da odu. Što se nas lično tiče, mi imamo i prekršajne prijave sa prošlogodišnjih protesta, koji su tada nastali stihijski, okupljanjem preko društvenih mreža. Sada, kap koja je prelila čašu je to što se desilo u Kruševcu a pre toga karikature Petričića, Koraksa, napadi na Sergeja…, svaki dan je povod da se još više nezadovoljstva akumulira. Martin: Lečimo decu SMS-om, plaćamo pretplatu za RTS koji nas drži u apsolutnom medijskom mraku. Taj RTS još zarađuje na reklamama i ne poštuje ni minimalno, ne etički kodeks, već Zakon o javnom servisu. Martin: Kakva je to zemlja? Pričali ste o strahu. Mene deka subotom pre protesta pozove svaki put i moli da ne izađem na ulicu i svaki put posle protesta me zove da vidi da li sam došao kući, da li su me uhapsili ili isprebijali. To je strašna država, iako vam se ništa nije dogodilo, taj strah mog deke je strašan. Aleksandar: Prošle godine izvadili su nas iz kola, pretresli uperenih kalašnjikova. Drugara je sumnjiva osoba pratila… Takve stvari su neizbežne u ovakvom društvu, ali to rađa još više besa. Jelena: Gde je više ta crvena linija kada kažeš ovo mora da prestane? Ovo društvo ne može više samo sebe da jede, ovi ljudi su toliko napaćeni, izmrcvareni, uplašeni ali ipak i u toj situaciji drznu se da izađu na ulice i na društvenim mrežama kažu „ja podržavam protest“. Aleksandar: Oni godinu dana lažu o ubistvu neke pevačice, i to više nije izveštavanje, to je nasilje nad svima nama sa naslovnih strana. To je taj vrhunac koji smo dostigli u medijima i koji moramo da zaustavimo. I, na kraju krajeva, pitanje je koliko vredi jedan život ako su napadače na Milana Jovanovića osudili sa 500 evra. To je bio pokušaj ubistva, a ako toliko vredi život u Srbiji, ne znam da li želim da živim u takvoj zemlji. Jelena: Hoćemo državu u kojoj su kriminalci u zatvoru, i sa punim imenima i prezimenima u medijima. A ne inicijali kada je u pitanju nešto što ne odgovara vlasti, a poštene građane razvlače po medijima pod punim imenom zbog kritike vlasti. Aleksandar: Slikaju ih kao pijance, kao Marka iz Zemunske gimnazije na inauguraciji predsednika. Martin: Jedan od zahteva je ime i prezime nalogodavca ubistva Olivera Ivanovića. Oliver ne predstavlja samo sebe, već sva ubistva koja su se dogodila u Srbiji, a za koja ne znamo ko ih je počinio, ni ko je nalogodavac. Ja želim da znam da ako se meni nešto desi, da će se saznati ko je to uradio. U suprotnom, znam da nisam bezbedan. Niti jedan građanin to nije. Jer onda govorimo o državi u kojoj zločin nije kažnjiv. Protesti su u cilju rušenja vlasti? Jelena: Nisu. U cilju su uspostavljanja pravde i pravne države. Ovo je borba, naš način da promenimo sistem. Mi kritikujemo vlast, ali istovremeno želimo da ljudi koji će u nekom trenutku biti vlast a sada kritikuju ovu, da budu svesni da imaju moć koju im mi dajemo, i da shvate kolike su naše mogućnosti da nešto promenimo. Srbija mora biti država u kojoj ćemo moći da kažemo jasno i glasno šta mislimo i da pritom ne budemo etiketirani, vređani, diskriminisani i da se protiv nas ne preduzimaju mere. Mi zahtevamo kao građani Srbije, kao vlasnici tog RTS-a da naš protest prenesu. Tražimo najpre pet minuta u Dnevniku sa protesta i blagovremeno, nepristrasno i objektivno izveštavanje o našoj stvarnosti. Aleksandar: Tražimo samo da poštuju zakon: oni su dužni to da urade. Besmisleno je da moramo da se šamaramo sa njima kako bi ispunili stvari koje zakon podrazumeva. Jelena: Mora da postoji ravnopravnost političkih opcija. Mogućnost da čujemo različite strane i ideje. Aleksandar: To ne podrazumeva ovo što se dogodilo pre neki dan s Lutovcem. Nemam ništa sa DS, ali ako pogledamo tu emisiju Upitnik RTS-a, videćemo maltretiranje, linč. E, to je bilo - linč, silovanje, nasilje. Jedan opozicioni lider doveden je u situaciju da ne može da priča, zasut je najgorim uvredama. Lideri srpske opozicije su ove godine sa vama? Jelena: Iskustvo od prošle godine učilo nas je da ne sme da postoji rascep među društvom. LJudi su izlazili samoinicijativno, sindikati, udruženja, opozicione partije, leve, desne orijentacije. I oni koji nisu glasali i oni koji su glasali pa se razočarali… Nezadovoljsto izostankom sistema, institucija i države je zajednički imenitelj. Mi smo shvatili da nam je potrebna podrška institucionalnih grupa jer protest ne može trajati doveka. Vučić kaže, može vas pet miliona doveka tako da šeta, ja vas ne vidim? Aleksandar: Hvala mu na tome. Izveo je ljude na ulice. I tako su nastali „mi i oni“? Aleksandar: Mi i oni, jer je to nešto što je prvenstveno poteklo od vladajuće koalicije nakon 2012. Oni su podelili Srbiju na Srbiju koja je za njih i Srbiju koja se sa njima ne slaže. Ajde da vidimo kako ćemo to da rešimo. Martin: To upravo radim i zato smo izašli na ulicu. Hteo bih da pitam naše profesore da li su kao studenti ovako zamišljali svoje poslove, novinare da li su sanjali da će pisati na ovakav način, lekare da će biti tako poniženi. Mi trenutno menjamo situaciju. Ako on ne želi da prihvati zahteve Jedan od 5 miliona, s njim nešto nije u redu, jer je sam sebe prozvao apsolutistom, diktatorom. I, međunarodna zajednica je to već primetila. NJihovi izveštaji sa protesta su bolji nego naših medija. Uspeli smo da stignemo i do Rusije, Austrije, Britanije do zemalja EU kojoj toliko teže. Mislim da je to velika sramota za Vučića. Pritom, ovo nije opozicioni već građanski protest. Martin: Vlast nas je neprekidno vređala i prozivala da je proteste opozicija organizovala. Time sam povređen jer sam ja tu baš zato što sam deo naroda. Ja predstavljam narod, ne opoziciju. Najupečatljivija mi je bila bakica, rekla je da je izašla na svaki protest do sada i da ne protestuje za sebe, ona je tu zato što plače svako veče jer su joj sinovi u Americi. I ona se nada da će se konačno nešto promeniti, da će moći da se vrate. Jelena: Mi smo imali plakate sa ogromnim zimskim jaknama i apsolutno podržavamo tvit da eto dođu gospodin predsednik i ministar da nam prebroje svatove kada treba da se plati. NJihove izjave su sramotne i ne priliče državnim funkcionerima. Političari na vlasti moraju da shvate da predstavljaju institucije, da su deo sistema, da ne predstavljaju sebe, da imaju odgovornost prema narodu koji ih je birao ali i prema narodu koji ih nije birao, ali prema svom narodu. Martin: Ponižavajuća je država u kojoj ministar policije pred kamerama broji ljude. Ministar policije treba da se bavi bitnijim stvarima. Komično i tragično. To je poniženje cele nacije. Kako sam shvatio, bilo je to „spontano“ pitanje novinara, a on je već imao „spontani“ odgovor i već pripremljenu fotografiju. Aleksa: To su radili i prošli, mislim na Miloševićevu vlast. Oni su ti prošli? Aleksandar: Istina, oni su ti prošli. Tražite smenu Stefanovića, to je jedan od vaših formalnih zahteva? Aleksandar: Jeste, ako ministar unutrašnjih poslova treba da se bavi prebrojavanjem ljudi koji dolaze na protest, mi ne razumemo tu državu. Jelena: Pri tome, nije to samo zbog prebrojavanja, nego i zbog puštanja iz pritvora napadača na Borka Stefanovića, istovremeno nagodba sa tužilaštvom za napad na novinara portala Žig Milana Jovanovića. Ustupci koje vlast čini bilo svojim ljudima ili određenim kriminalnim grupama iz ne znam kojih razloga su nedopustivi. Aleksandar: Oni su odgovorni što je kod nas nasilje „in“, nasilje je „kul“, to je bio i onaj momenat sa našim dragim predsednikom kada je bio premijer kada nije imao snage da se izbori sa navijačima. Kakvu to poruku šalje mladima? Sada imamo i organizovane kriminalne grupe, i batinaše i ove ljude koji su očigledno zaduženi za likvidacije, oslovljavani u medijima inicijalima, da se ne zna ko su. A mi želimo državu u kojoj se diplome ne štancuju kao vizitkarte. Želimo Srbiju u kojoj nisu ljudi na visokim pozicijama, pritom mislim na Nebojšu Stefanovića, guvernerku Narodne banke, između ostalih, a koji imaju plagijate, lažne diplome. Hoću Srbiju bez nepotizma, bez stranačkog zapošljavanja. Zemlju koja ima bolji odnos prema kulturnoj baštini, nekoj svojoj istoriji. Nama su počeli istoriju da prekrajaju. Nama su kulturu ubili i mi polako kao narod nestajemo. Ako se ovako nastavi ne znam šta će ostati od nas do 2020. kada će sigurno dva miliona ljudi otići. Uz to imamo belu kugu. Martin: Imate kampanju protiv bele kuge i mizeran stav prema majkama, studentima koji na svakom koraku napuštaju zemlju. Mi smo računali čak kada je ministarka bez porfelja Slavica Đukić Dejanović rekla nema više novca, onda smo podelili samo novac od prošlogodišnje jelke sa trudnicama. Ovde nema para za trudnice, nema za majke, nema za penzionere, nema za mlade. Ne mogu oni da nameštaju tendere na svakom koraku i da nam pričaju kako novca nemaju. Realno Beograd svetli kao Las Vegas. A to nije njihov novac, to je naš novac. Jelena: Oni našim novcem dobijenim od poreza finansiraju njihove nameštene tendere za novogodišnju rasvetu, jelke, a da li je neko otišao do bilo koje bolnice, da li je video aparate, uslove, kapacitete, kada hitnu operaciju zakazuju za dve godine. Da li vide da li deca po školama u centralnoj Srbiji imaju grejanje centralno ili koriste peć kao polovinom prošlog veka? Mi se borimo za pristojnu i normalnu Srbiju gde neće više biti laži i gde neće biti normalno da se tako očigledno krade. Ovo je pošast sa kojim ne želimo da se mirimo. Aleksandar: Možeš da okitiš grad, nije problem, ali to je grad sa ilegalnim gradnjama, sa radnicima koji ginu, grad koji zatvoriš, oduzmeš celo parče za sebe i svoje drugare da oni dižu tu zgrade. E zato mi pravimo buku svake subote. Da tim bukom na ulici dokažemo da smo živi. Jelena: Da su promene počele. Martin: Da smo tek počeli.