Od pet radnika jedan traži pravdu, a četvoro ćuti

Kad pitate narod da li je zadovoljan životom koji živi, narod kaže da nije. Kad narod koji radi pitate da li su zaštićeni radnim pravima toliko da rade pod pristojnim uslovima i da dobiju pare koje su zaradili i da im gazda plati doprinose za zdravstveno i penziono osiguranje, kad ih sve to pitate mnogi kažu da su im ta prava narušena i da su mnoga prava tek prazno slovo na belom papiru. Kada taj radni narod čija su prava povređena i uzurpirana, a ima ih prilično, pitate da li se nekome žale na takvo stanje stvari, da li pokušavaju da dođu do pravde, onda od petoro ljudi četvoro kaže da ćuti i trpi. Centar za razvoj sindikalizma je nedavno završio istraživanje o radničkim pravima. Taj istraživački posao smo mogli da realizujemo zahvaljujući fondaciji „Ulof Palme“. Istraživanje je obavio tim u kojem su bili Srećko Mihailović, rukovodilac projekta, dr Mario Reljanović, dr Zoran Stojiljković, dr Marija Martinić, Dušan Torbica i Gradimir Zajić. U okviru prikupljanja podataka, razgovarali smo sa 2.500 radnika o tome kako žive i kako ocenjuju ostvarenost svojih prava i o tome koliko je pravna sigurnost koju im pruža gazda blizu a koliko daleko od pravne sigurnosti koju im obećava zakon i država. Razgovarali smo sa pet grupa radnika, u svakoj po 500 slučajno odabranih ispitanika. To su bili radnici u radnom odnosu na neodređeno vreme, radnici u radnom odnosu na određeno vreme, ugovorni radnici (tj. oni koji rade preko ugovora o delu, ugovora i privremenim i povremenim poslovima, preko omladinskih i studentskih zadruga, radnici „na lizing“), nadničari (radnici na crno, sezonci i klasični nadničari) i nezaposleni radnici koji traže posao. Uzorak, iako obiman po broju ispitanika, nije bio reprezentativan jer u nas ne postoje pouzdani osnovni statistički podaci o populaciji radnika. Gledano uopšte, u istraživanju smo našli da su na jednoj nešto boljoj strani radnici u radnom odnosu na neodređeno vreme, a njima su blizu radnici u radnom odnosu na određeno vreme. Na suprotnoj strani, tj. na mnogo lošijoj strani su nadničari. Između ove dve strane nalaze se ugovorni radnici i nezaposleni radnici. Na početku projekta o radničkim pravima imali smo u okviru pripreme za rad na upitniku, seriju nesistematskih i često spontano započetih razgovora sa radnicima na temu rada, posla, zaposlenja i nezaposlenosti. Razgovore smo nastavili i kad je projekat poodmakao i onda kada smo imali prve rezultate anketnog ispitivanja. Pokazalo se da postoji prilična koncepcijska sličnost suštine tih razgovora i osnovnih istraživačkih nalaza. U pričama desetina radnika o onom fenomenu po kojem su dobili ime, u oči upadaju tri holistička pogleda na rad. I kao da je svaki od ta tri pogleda na rad pretendovao na celovito viđenje rada, a prisustvo tih pogleda u mnjenju radnika potvrđeno je većim delom i u 2.500 intervjua koliko je obavljeno u terenskom delu našeg istraživanja. Prvi od ta tri pogleda na rad, sadržan je u tvrdnji, citiram: „Rad je najpošteniji način da se dođe do života.“ Bio je to odgovor na pitanje o tome šta sagovornicima znači rad, ili posao kako oni najčešće prevode… „Rad je posao!“ U anketnom istraživanju je ovo viđenje rada zastupljeno preko ispitivanja utopijske dimenzije rada, odnosno preko ispitivanja razumevanja idealnog posla. Drugi pogled na rad najviše se ispoljavao preko predstave o lošem i dobrom poslu, tj. preko predstave o lošem radu i dobrom radu. To je, inače, sve češća tema svetskih istraživanja rada. Treći holistički pogled na rad fokusiran je na razliku između rada onakvog kakav on jeste u stvarnosti i rada na koji čovek ima pravo (pravno normiranog rada). Ovo viđenje je na liniji operacionalizacije kriterijuma za utvrđivanje indeksa kršenja radnih prava koju već pet godina realizuje Međunarodna konfederacija sindikata. Povrede i uzurpacija radničkih prava Odgovor na pitanje: „Da li naši zakoni dovoljno ili nedovoljno štite radnike“ je pokazatelj poverenja radnika u sam Zakon o radu. Pokazalo se ono što smo znali još prilikom donošenja poslednjeg Zakona o radu, 2014. godine. Radnička prava su nedovoljno zaštićena zakonom - tako misli približno svaki drugi radnik, a da su dovoljno zaštićeni misli okvirno svaki dvanaesti radnik, a svaki treći, da zakon donekle štiti radnička prava. Od 2.500 radnika tražili smo procenu poštovanja radnih prava. Pitanje se odnosilo kako na one koji su imali lično iskustvo sa zakidanjem prava, tako i onima koji nisu imali takvo iskustvo. U Srbiji se radnička prava ne poštuju ili se malo poštuju misli polovina radnika u radnom odnosu i između tri petine i dve trećine ostalih grupa radnika (ugovorni radnici, nadničari i nezaposleni radnici). S druge strane o poštovanju radničkih prava govori između 3 i 9 odsto radnika. Delimično poštovanje radnih prava ističe između jedne i dve petine radnika. Veliki broj ispitanih radnika tvrdi da su im radna prava bila češće ili ređe povređena i zakinuta. Natpolovičan broj nadničara (52 odsto) tvrdi da su lično doživeli povredu svojih radnih prava; to se desilo i u slučaju dve petine radnika na određeno vreme i ugovornih radnika, kao i u slučaju trećine radnika na neodređeno vreme i nezaposlenih radnika. Zanimljivo je poređenje ovih podataka sa odgovorima na pitanje o manjem ili većem kršenju radnih prava uopšte. Radnici u radnom odnosu češće ističu kršenje radnih prava uopšte. Ispitanici iz preostale tri grupe radnika češće ističu povrede radnih prava koje su lično doživeli nego kršenje radnih prava uopšte. Ispitanici su među najteže oblike kršenja radnih prava najčešće navodili malu platu 45 odsto (u odnosu na sve ispitanike), rad bez ugovora o radu 31 odsto, neredovnu isplatu zarade 28 odsto, neuplaćivanje doprinosa za socijalno i zdravstveno 25 odsto, neplaćen prekovremeni i noćni rad 22 odsto, diskriminaciju i nepoštovanje radnog vremena po 21 odsto. Navedeni podaci potvrđuju ono što je iznela Međunarodna konfederacija sindikata (ITUC) Naime, prema Globalnom indeksu radnih prava za 2018. godinu, a taj indeks pokazuje slabljenje dostojanstvenog rada i porast kršenja radničkih prava, Srbija je u grupi zemalja koje sistemski vrši nasilje nad radnim pravom. Radna prava se više krše nego u Srbiji u 42 zemlje, a manje u 62, nego u grupi zemalja u kojoj se nalazi i Srbija. Na rang-listi u kojoj se na prvom mestu zemlje koje najviše uzurpiraju radnička prava, Srbija sa još 37 zemalja, deli mesta između 43. i 80. Srbija se u ovom izveštaju pominje i direktno: „Radno zakonodavstvo prvenstveno je diktirano interesima poslodavaca. Prihvaćeno je 80 odsto preporuka Saveta stranih investitora (FIC) vladi, koje su uključivale veću fleksibilnost u korišćenju ugovora na određeno vreme i prekovremeni rad i razmatranje pravila koja se primenjuju na zaposlene trudnice u kontekstu viška zaposlenih. Uticaj Saveta stranih investitora postao je očigledan kada je Vlada Srbije odlučila da osnuje radnu grupu za sprovođenje Bele knjige FIC-a, tog godišnjeg proglasa privatnog sektora o poslovnoj klimi u zemlji.“ („2018 ITUC Global Rights Index. The World’s Worst Countries for Workers“, str. 42). Da li vlast više zastupa interese radnika ili interese kapitalista? Iako ne izgleda baš pametno pitati da li kapitalistička država više štiti kapitaliste ili radnike, ipak smo pitali. Našli smo očekivano: Čija država toga je i pravda! Oko dve trećine u svih pet grupa radnika, smatra da sadašnja vlast više zastupa interese kapitalista; samo 2 odsto kaže da država više zastupa interese radnika. Između 8 odsto i 17 odsto ispitanika smatra da vlast jednako zastupa interese i radnika i interese kapitalista. Značajan je i postotak ne-odgovora, približno petina ispitanika je reklo da ne zna odgovor na ovo pitanje ili nije odgovorilo. Da li su radna prava više poštovana u socijalizmu ili se više poštuju danas? Iz radničkog ugla socijalizam ima apsolutnu prednost u odnosu na kapitalizam kada su u pitanju radnička prava. Dobili smo očekivane rezultate, mada ne i ovoliku razliku u percepciji našeg socijalizma i našeg kapitalizma. Socijalizam je po poštovanju radničkih prava najbolje ocenjen od strane radnika u radnom odnosu na neodređeno vreme i od strane nadničara – po dve trećine radnika iz ove dve grupe je istaklo prednost socijalizma. NJima se pridružuje i po polovina ispitanika u ostale tri grupe radnika. Prednost kapitalizma ističe između 2 i 6 odsto radnika, zavisno od toga koja je grupa radnika u pitanju. Očito je na delu san o boljoj prošlosti. Danas čovek mora da radi za bilo koje pare i pod bilo kojim uslovima? Život redukovan na zadovoljavanje materijalnih (egzistencijalnih) potreba ispitanika i njegove porodice, u okviru legalnih sredstava, podrazumeva rad za bilo koju nadnicu i pod bilo kojim uslovima. Upravo smo tako i formulisali tvrdnju: Danas čovek mora da radi za bilo koje pare i pod bilo kojim uslovima, a od ispitanika smo tražili da kaže da li je danas tako, odnosno da li se slaže ili se ne slaže s tim. Radnike koji rade za bilo koju nadnicu i pod bilo kojim uslovima imenovali smo kao prisilne radnike. Za prisilne radnike rad nije nešto što je poželjno kao takvo, već kao nešto što omogućava nadnicu od koje se može preživeti. U ovom slučaju nije ovakav rad neka vrednost (ne može nešto što nije poželjno da bude – vrednost), već aktualni vrhunski vrednosni status ima sam život, odnosno akutno preživljavanje. U slučaju prisilnog rada, čista je fikcija ugovor o radu kao ugovor jednakopravnih ugovorača. Svaki pravni sistem pada češće ili ređe pred činjenicom nejednakih moći vlasnika radne snage i vlasnika kapitala. Radnička prava su iluzija suprotstavljena gruboj realnosti vlasničkih prava. To što jedni bez drugih na duže staze ne mogu, ne sprečava jaču stranu da nameće vlasničku radnopravnu praksu koja je po pravilu u razlazu sa radničkim pravima, a povremena podudarnost vlasničkih i radničkih prava češće je izraz dobre volje jače strane, nego što je institucionalno pravilo. Ugovor (o radu) samo je fiktivno slobodan ukoliko je radnik prinuđen da ugovor sklopi, a on to mora da čini jer ga na to goni nužda preživljavanja; iz činjenice da poslodavac ne prisiljava radnika da sklopi ugovor o radu, ne sledi sloboda radnika da potpiše ili ne potpiše ugovor. Sloboda radnika je tek pravna fikcija i ništa drugo. Drukčije stoje stvari sa tzv. nezamenljivim radnikom, njegova pregovaračka moć je velika, a sloboda poslodavca veoma sužena. Moć vlasnika kapitala je smanjena pa i uravnotežena (ili tome bliska) sa količinom radničke moći, u situacijama nestašice radne snage. No, u oba slučaja radi se o retkim situacijama koje samo potvrđuju osnovno pravilo da jači tlači, a da je po pravilu vlasnik kapitala jača strana. Našli smo da je u svih pet grupa radnika broj ispitanika koji misle da je broj radnika koji su primorani da rade za bilo koje pare i pod bilo kojim uslovima – natpolovičan. I dok je taj broj polovina u slučaju radnika na neodređeno vreme radnika na određeno vreme, dotle je kod nadničara broj prisilnih radnika dosegao dve trećine. Ugovorni radnici i nezaposleni radnici procenjuju broj prisilnih radnika na oko tri petine. Ćutanje kao odgovor na uzurpaciju radnih prava Najkatastrofičniji nalaz u istraživanju radničkih prava jeste ćutanje onih čija su prava prekršena. Ćuti i trpi preko 80 odsto od ukupnog broja ugovornih radnika, od svih nadničara i od svih radnika u radnom odnosu na određeno vreme, tri četvrtine od svih nezaposlenih i dve trećine od svih radnika u radnom odnosu na neodređeno vreme čija su radna prava bila uzurpirana. Procenjujemo na osnovu raspoloživih podataka da na prekršena radna prava reaguje jedna petina radnika, a da četiri petine ćuti i trpi; od pet radnika jedan traži pravdu, a četvoro ćuti! Ćuti se i trpi iz raznih razloga. Izdvojio bih pet: prvo, strah da se ne izgubi taj bilo kakav posao, rad pod bilo kakvim uslovima i rad za bilo koje pare; drugo, fatalistička uverenost da se ništa ne može učiniti, da je sudbina takva, da je čovek osuđen na muku i patnju; treće, naturano i nametnuto mišljenje - ako mi je loše, ako sam doživeo nepravdu, za to sam ja sam kriv i niko drugi, tj. da sam ja bolji, bolje bi mi i bilo; četvrto, navikavanje na kršenje radničkih prava i normalizacija njihove uzurpacije; i peto, nada da će biti bolje. Zaključak dela istraživanja u kojem je dat odgovor na pitanje kako stoje stvari sa radničkim pravima danas u Srbiji dajemo kroz jednu možda grubu metaforu. Radnička prava su danas u Srbiji na visokoj grani. Radnik je danas okačen na nisku granu i samo vrhovima prstiju dodiruje zemlju! Naravno da preterujem, neki stoje na zemlji jer se oklembesila grana sa koje vise. U isto vreme, vlasnici kapitala su bogatiji nego ikad. Bez preterivanja! U drugom delu istraživanja radnička prava se kontekstuiraju u relaciju prekarnost – dostojanstvo rada i radnika, kao svojevrsne mere njihove ljudskosti, a takođe se ukazuje na moguće predloge za aktivniji odnos prema zaštiti i širenju radničkih prava.