Državna kasa po meri Ilije Čvorovića

Da je moguće da, kao u Sabirnom centru, sin bude stariji od oca dokazuje se svake godine u našoj budžetskoj praksi. Vlada piše Fiskalnu strategiju istovremeno s budžetom, krajem godine kad joj vreme nije. Strategija, prema logici i zakonu, trebalo bi da bude predstavljena u proleće, na početku budžetskog procesa koji će se na kraju, u poslednja dva meseca godine, završiti usvajanjem budžeta. Strategijom se utvrđuju fiskalni ciljevi za trogodišnji period, porede se rezultati i projekcije, procenjuju se fiskalni rizici. Ona bi trebalo da bude putokaz za sve finansijske planove, ali sve to kao da nije bitno i krajem godine pada u senku budžeta. Pa i mi u Fiskalnom savetu, u obavezi da damo mišljenje na Fiskalnu strategiju, imamo utisak da u poslednjim danima godine „džaba krečimo“ – malo koga interesuju srednjoročne perspektive nakon što se usvoji „najvažniji godišnji zakon“ (budžet). Kad smo već kod budžetskog procesa, vidimo da je moguće i da se stvari pojavljuju i nestaju (kao starica u autobusu u još jednom klasiku). Tako se završni račun budžeta, poslednji put usvojen u Skupštini još 2002. godine, pojavljivao kao predlog zakona do 2014. (a nije usvajan), da bi mu se nakon toga izgubio svaki trag – niti se predlaže, niti se usvaja. Na taj način ostajemo bez odgovora na koji način su se planirana budžetska sredstva stvarno trošila. Još kad se prisetimo da je budžetska rezerva 2016. i 2017. učetvorostručena i da je time omogućeno da se velika sredstva u hodu prenamene u odnosu na usvojeni budžet, dolazimo do toga da je i rebalans, kao način za organizovano prestrojavanje tokom godine, otišao u prošlost. Šta nam govori nekoliko pomenutih (od mnogih) nedostataka u našem budžetskom procesu? Da nisu važni ni planiranje ni izveštavanje. Važno je samo da stvari brzo prođu u zgusnutom decembarskom kalendaru, da se napravi zakonski osnov da ministarstva dobiju novac u predstojećoj godini i da se pregrme kritike koje se mogu čuti u tih nekoliko dana. A prava je šteta što je tako, pošto su javne finansije u znatno boljem stanju i sada postoji prostor da se hladne glave, na vreme i strateški, odredimo prema društvenim prioritetima. U šta država treba da ulaže? U puteve, železnice, škole, bolnice, vodovode, kanalizacije, prečišćivače voda, deponije. Srbija ima dva do tri puta manje kilometara auto-puta na 100.000 stanovnika nego Slovenija, Hrvatska i Mađarska, brzina vozova je znatno manja od projektovane (dve trećine pruga nije elektrifikovano, na polovini pruga brzina je ispod 60 kilometara na čas), samo polovina stanovništva ima pristup kanalizacionoj mreži, kvalitet vode za piće nije potpuno ispravan u polovini vodovoda, više od 90 odsto otpadnih voda ispušta se direktno u reke bez prethodnog čišćenja, sav prikupljeni komunalni otpad se bez tretiranja odlaže na deponije (a samo četvrtina na deponije koje ispunjavaju sanitarne standarde), sistem daljinskog grejanja je nerazvijen (samo je četvrtina domaćinstava priključena na mrežu, a ta mreža je starija od 25 godina, veliki su gubici u prenosu – u Beogradu 15 odsto), koriste se energenti koji izrazito zagađuju vazduh (polovina toplotne energije dobija se iz uglja, mazuta i lož-ulja), dva do tri puta manje se ulaže u zdravstvo i prosvetu nego u uporedivim zemljama. Zastrašujući podaci. Fiskalna strategija nam ne otkriva Vladine trogodišnje planove, ali budžet za 2019. pokazuje da je prioritet – sektor bezbednosti, jer se ubedljivo najveći deo povećanja javnih investicija odnosi na kupovinu opreme za vojsku i policiju. Ilija Čvorović bi bio zadovoljan, Petar Jakovljević (krojač povratnik iz Pariza, zainteresovani investitor) sigurno ne bi. Deo državnih investicija trebalo bi da podrže lokalne samouprave. U njima, međutim, nema većeg napretka. Veliki broj lokalnih samouprava kasni u plaćanju svojih obaveza što onda širi probleme lokalne vlasti dalje ka privredi, a naročito ka republičkim javnim preduzećima. Lokalne samouprave novac za investicije mogu da obezbede uštedama na subvencijama lokalnim javnim preduzećima, ali za to je potrebno da se preduzeća oslobode viška zaposlenih, da poboljšaju naplatu, smanje tehničke gubitke. Na lokalu se ne trude preterano ni da naplate prihode iz svoje nadležnosti (porez na imovinu), ali zato sve više računaju na vanredne transfere iz republičke kase. Zanimljivo je da su nedavno uklonjena neka moguća nezgodna zakonska ograničenja, pa se iz budžetskih rezervi lokalne samouprave mogu pomagati ne samo usled smanjenog obima prihoda (kao do sada), već i iz „drugih razloga koje nije bilo moguće predvideti u postupku pripreme i donošenja budžeta“. Ni do sada praktično nije bilo ograničenja za republičku intervenciju, a tek sada su i formalno potpuno otvorena vrata za to. I tako se iz budžetske rezerve lokalu daju sve veći vanredni i neplanirani transferi: u 2015. godini oko milijardu dinara, u 2016. više od 2,5 milijarde, u 2017. rekordnih gotovo šest milijardi, a do sredine decembra ove 2018. podeljene su dve milijarde dinara (konačni iznos za 2018. ostaje nepoznat zbog dedamrazovskog karaktera poklona - krajem decembra 2017. lokalnim samoupravama je u jednom danu podeljeno više od četiri milijarde dinara). Da i „bogati plaču“ pokazuje primer Beograda, koji je od početka 2017. do sredine decembra 2018. dobio iz budžetske rezerve oko milijardu dinara. A nije baš da se pomučio da sredi svoje dvorište. Troškovi javnog prevoza u Beogradu rastu i dostižu iznos od 220 miliona evra godišnje, a samo trećina sredstava dobija se od prodatih karata - ostatak od 150 miliona evra dotira budžet Grada. Mnogo košta, a ništa se ne preduzima: niti su bolje kontrola i naplata karata, niti se preispituju šakom i kapom date beneficije putnicima, niti se Gradsko saobraćajno preduzeće oslobađa velikog viška zaposlenih - u administraciji i drugim pomoćnim sektorima. Da država nije maćeha potvrđuje se i na primeru državnih preduzeća. U EPS-u se reforme godinama odvijaju sporo. Gubici na mreži su visoki, velika je zaduženost preduzeća (oko milijardu evra), velika je i masa zarada, dok su investicije male. Poslovanje Srbijagasa zavisi od rešavanja sudbine drugih velikih državnih preduzeća neplatiša (Petrohemija i MSK, pre svih), a tome treba dodati da bi novo veštačko održavanje finalne cene gasa na niskom nivou bila greška koju ne bi trebalo ponavljati (u javnosti je najavljivano da se cene gasa prema potrošačima neće menjati iako su tržišna kretanja sredinom godine ukazivala da je to neophodno). Populističke politike – niska finalna cena gasa i tolerisanje neplatiša – nameću veliki trošak: dugove i gubitke Srbijagasa od preko milijardu evra već su jednom platili poreski obveznici. Resavica svake godine dobija iz republičkog budžeta subvencije od oko 40 miliona evra za plate zaposlenih, što znači da država godišnje subvencioniše svakog zaposlenog u ovom preduzeću sa oko 10.000 evra. I nakon tridesetak godina privatizacije, u grupi predviđenoj za privatizaciju ostaje devedesetak preduzeća sa oko 30.000 zaposlenih. Šta je tek sa državnim preduzećima koja nisu u tzv. portfoliju za privatizaciju, kada će se preispitati da li je opravdano da i ona promene vlasnika i pređu u privatne ruke? A ko o svemu prethodnom i da vodi računa kada sistem zarada i zapošljavanja u državnom sektoru destimuliše dobre radnike. Privremena zabrana zapošljavanja traje već šestu godinu (da, kao Katičina trudnoća), bila je iznuđena nekontrolisanim rastom broja zaposlenih, ali sada dovodi samo do manjka lekara, inženjera, inspekcijskih službenika, stručnjaka u ministarstvima. Trebalo bi da se konačno naprave dobre sistematizacije radnih mesta kojima bi se tačno odredilo koliki je broj zaposlenih i s kojim kvalifikacijama potreban u svim sektorima države. Plate zaposlenih u državnom sektoru trebalo bi da budu... drugačije. Nekom veće, nekom manje. Kao što negde ima viška zaposlenih, a ponegde manjka. Platni razredi mogu da budu okvir za te promene, ali se oni em odlažu em nisu ni zamišljeni kako treba. Usvajanje krovnog zakona o platnim razredima 2016. obeležili su kontraproduktivni kompromisi: važni delovi su izostavljeni iz obuhvata (funkcioneri, sudije i tužioci, nezavisne institucije), populistički je određen mali raspon između najviših i najnižih zarada, sektorskim zakonima ostavljena je prevelika sloboda za određivanje elemenata zarada. Vlada se prema platnim razredima odnosila kao prema nužnom zlu, verovatno i zbog toga što bi izgubila mogućnost da svake godine subjektivno dodeljuje različita uvećanja plata po ministarstvima. Od platnih razreda ne treba odustati ako se predvide za sve zaposlene i ako se hijerarhija poslova postavi na pravičan način. U suprotnom, bolje je usmeriti se na sektorske reforme u pojedinim ključnim delovima društva (zdravstvu i školstvu) i zaboraviti mantru „jednaka plata za jednak rad“ širom državnog sektora. Da u našoj zemlji ima pozitivnih ekonomskih promena često ističem i u razgovorima sa urednikom NIN-a, kada mu predlažem da NIN češće (ponekad?) i o tome piše. A, evo, i ja sam velikodušno ustupljen prostor iskoristio za isticanje loših stvari. Sve zbog toga što pobrojani propusti, a i mnogi drugi, ne dozvoljavaju da sustignemo razvijeniji svet. Moramo da izađemo iz tih kovačevićevskih (maratonskih) krugova.