Mnogo okidača za novu krizu

Dominantno mišljenje među poznatijim svetskim ekonomistima i novinarima o ekonomskim prilikama u 2019. kaže da će pozitivni ekonomski pokazatelji nešto oslabiti, ali da neće početi recesija. Takođe se smatra da je period rasta pri kraju i da bi već od 2020. mogla da usledi korekcija. Manjinska mišljenja su skeptičnija. Jedno od njih ne isključuje recesiju, pa čak i dublju krizu 2019-2020, a obično se poziva na to da u prethodnom periodu nije iskorišćena prilika za dublju stabilizaciju privrede, koja je stvorena fiskalnim i monetarnim merama. Tom mišljenju se priklonio čak i MMF. Drugo manjinsko mišljenje se poziva na indikatore koji su obično, mada ne i neizbežno, prethodili krizama, kao što je međusobno približavanje prinosa na kratkoročne i desetogodišnje dužničke hartije, baloni u nekim sektorima (berza, nekretnine), pad indeksa tražnje koji se izvodi na osnovu očekivanja poslovnog sveta, itd. Budućnost nije moguće znati i ne može se reći da li će se 2019. nastaviti trend, kada će doći do korekcije, šta će je pokrenuti i kako će ona izgledati. Prognostičari mogu da se klade na ovaj ili onaj razvoj događaja, a posle svega će neko od njih biti u pravu. Ni on nije mogao znati šta će biti, već je imao sreće sa predviđanjem. Ali, ako se budućnost ne može predvideti, mogu se identifikovati elementi sadašnjeg stanja koji su faktor rizika u bližoj budućnosti. Dobar deo današnjih ekonomskih problema vezan je za način na koji je „sanirana“ kriza iz 2007. To je učinjeno kombinacijom više monetarnih, a manje fiskalnih stimulativnih mera. Tim merama je upućena pomoć firmama, bankama i zemljama kojima je loše upravljano, dok je monetarna politika anestezirala finansijska tržišta, tako da ona nisu mogla da kazne one koji su loše upravljali. Zbog načina na koji je kriza lečena – bavljenje posledicama, a ne uzrocima – ona nije sanirana, već je iz jake, akutne prevedena u blažu, ali hroničnu formu. Privrede vodećih zemalja su se posle recesije od godinu-dve vratile na put rasta, finansijski sektor je stabilizovan, berze su zabeležile veliki uspon, izbegnute su i inflacija i deflacija, nezaposlenost je pala na višedecenijski minimum (SAD, Nemačka)... Možda to nije kao kada teku „med i mleko“, ali je solidno s obzirom na prethodne okolnosti. Nije nemoguće da ovo krpljenje bude dovoljno i za podnošljivu ekonomska 2019. u svetu. Ali to ne mora biti slučaj, jer je moguće da tu skoro idiličnu sliku nešto pokvari. Potencijalnih rizika za to ne manjka, mada unapred nije moguće reći koji bi i kada mogao odigrati ulogu okidača. Među njima su: monetarna politika SAD i evrozone, visok javni dug, trgovinski sukobi (protekcionizam), valutni problemi zemalja u razvoju, kriza u nekim zemljama poput Italije... Evo nekoliko reči o svakom. Čitavu prethodnu deceniju obeležila je labava monetarna politika, oslonjena na niske kamatne stope, kvantitativno labavljenje, otkup dužničkih hartija od strane centralnih banaka, poboljšanje likvidnosti. Takva politika je neke firme i zemlje spasla bankrotstva, ali je njena cena bila visoka. Platile su je štediše svih oblika, jer su se njihovi fondovi realno smanjili, posebno u odnosu na standardno očekivanje. NJene loše posledice su i u tome što su zombi firme dobile priliku da budu profitabilne, a inače prezadužene države mogle su da se jeftino dodatno zadužuju, pa su sada mnogo zaduženije. Od pretkrizne 2007. do 2018. javni dug Španije porastao je sa 36,1 na 98,8 odsto bruto domaćeg proizvoda, Francuske sa 63,9 na 97,7 procenata, Portugalije sa 68,3 na 126,4 odsto, evrozone sa 66,2 na 86,8 a SAD sa 63 na 104 odsto BDP-a. Tekućoj politici jeftinog novca se nazire kraj, jer su američke Federalne rezerve (FED) u protekle dve godine čak osam puta podizale referentne kamatne stope, a uskoro će tim putem morati krenuti Evropska centralna banka (ECB) i ostale važnije centralne banke, kako bi predupredile bekstvo kapitala iz evra i drugih valuta u dolar, preterano slabljenje tih valuta, obezvređenje izvoza, uvoz inflacije, itd. Posledica promene monetarne politike je da će propasti mnogi poslovi koji su izgledali profitabilno, a profiti visokoprofitabilnih firmi će opasti. Štediše će dobiti više kamate, ali će države skuplje servisirati dug. Privredna aktivnost će opasti, a time i fiskalni prihodi, nezaposlenost će porasti, sa njom i socijalni izdaci. Upadanje u fiskalne makaze uz skuplji servis duga bi moglo odvesti neke zemlje u velike probleme, pa i u bankrotstvo. Čak i pad samo jedne zemlje evrozone može dovesti do velikih potresa u zoni, sa snažnim lošim uticajem na Evropu i ostatak sveta. Ostavi li se poslovična Grčka, slaba karika bi mogla biti Italija, jer je njen javni dug 130 odsto BDP-a, bankarski sistem je slab, mnogo italijanskih državnih obveznica u rukama je italijanskih banaka, visok je nivo nenaplativih kredita, zemljom rukovodi ekscentrična vlada... Izlaskom Italije iz evrozone, finansijska tržišta bi krenula da se klade na sledeću lošu kariku zone, a kandidata, nažalost, ne nedostaje. U Evropskoj uniji svaki problem može lakše da postane ozbiljan, jer je to najsporije rastući region sveta, sa najvećim javnim dugom i najvišom državnom potrošnjom u svetu. I berza može poslužiti kao okidač krize. Recimo, vodeći američki indeks akcija Dau DŽons (Dow Jones) je pre izbijanja krize 2007. imao vrednost od 14.178 indeksnih poena, a početkom oktobra ove godine čak 26.828, što je rast od 89 odsto. Pritom je kumulativni rast inflacije u SAD u tom periodu iznosio 21,6 procenata. U odnosu na februar 2009, kada je Dau DŽons bio 8.404 poena, vrednost tog berzanskog indeksa je više nego utrostručena. Bilo je ranije perioda od desetak godina kada je berza rasla još više, ali uglavnom kao rezultat oporavka, posle krize. Ovde se i 2007. godine 14.178 poena smatralo vrlo naduvanim stanjem. Rast BDP-a, produktivnosti ili profita je nebeski daleko od trostrukog rasta indeksa, što ukazuje da su se berzanska očekivanja vinula mnogo iznad ekonomske realnosti. Zato bi prizemljenje moglo biti vrlo bolno. Korekciju mogu pokrenuti i drugi događaji. Ako kriza dugova usled zaduživanja u stranoj valuti zahvati više većih zemalja - Indiju, Južnu Afriku, Tursku, Argentinu, Brazil, Egipat, Indoneziju, Venecuelu - a u nekim od njih su već vidljivi problemi pada domaće valute i servisa duga, infekcija bi mogla doći do finansijskih centara u SAD i Evropi. Mogla bi uslediti repriza „krize dugova“ iz 1980-ih, samo na višem nivou, tj. uz mnogo više iznose. Rast protekcionizma već je doveo do trgovinskih sukoba, ali oni do sada nisu ozbiljnije uzdrmali privrede glavnih aktera sukoba. U svetlu tekućeg pada privrednih performansi, lošeg remonta posle krize iz 2007. i krhkog oporavka to može brzo da se promeni. Možda se kao okidač krize pojave i neki drugi događaji – kriza evrozone, slab bankarski sektor, nepredviđene posledice Bregzita, problemi u Kini... Iako će okidač verovatno biti nešto od pomenutog, to nije uzrok. Ovaj poslednji je u odsustvu dubinskih reformi. U proteklom periodu nisu obavljene ozbiljne popravke, nego se samo krpilo da se ublaže loše posledice. Kada krpežima istekne rok trajanja ili kada neki problemi postanu veći, kriza će se vratiti u svoju akutnu fazu. Možda će se to desi 2019, možda kasnije. Kapitalizam zbog toga neće propasti, nego će, kao i mnogo puta ranije, prolaskom kroz krizu ozdraviti. Ali sudbine ljudi, grupa pa i čitavih zemalja posle korekcije neće biti iste, jer će se njihov ekonomski i društveni položaj značajno promeniti. Položaj jednih će se pogoršati, drugih popraviti. Za ove druge, naravno, nije zima, ali se ne zna koji će to biti. Svi se boje da ne budu gubitnici i zato se u klimavoj situaciji sa mnogo rizika zebnja lako širi.