Propovednik velikog prezira

Uspeh Donalda Trampa na predsedničkim izborima šokirao je mnoge, a najviše samog Trampa i Republikansku stranku koja se već bila pomirila sa porazom. Uzrok ovog iznenađenja nalazio se ne samo u ličnosti kandidata koji do tog trenutka nije imao apsolutno nikakvo iskustvo u politici, niti obavljao bilo koju javnu funkciju, već prvenstveno u stilu i tonu kampanje koju je vodio. Tramp je nastupao suprotno svim novim pravilima političke korektnosti, vređajući ne samo protivnike tokom kampanje u okviru Republikanske stranke, novinare i medije, već i žene i etničke manjine, koristeći prostakluke i izmišljotine. Nečuveno je da su se na njegovom skupovima tokom kampanje skandirale pretnje hapšenjem njegovoj suparnici Hilari Klinton. Ukratko, većinski deo Amerike je bio zapanjen da ovakav kandidat može da bude izabran na najvišu funkciju. Neposredno posle izbora počele su analize o uzrocima njegove pobede. Na prvom mestu, razlog je nađen u sistemu izbora za predsednika preko elektorskog koledža koji je nastao kada i SAD i koji je smišljen da obezbedi veću ravnopravnost država, a ne građana. Ovaj sistem omogućuje pobedu na predsedničkim izborima i kandidatu koji nema apsolutnu većinu glasova. Hilari Klinton je dobila oko tri miliona glasova više od Trampa, a izgubila zbog ukupno 80.000 glasova u tri države. Drugim rečima, njegova pobeda se tumači kao sticaj neobičnih okolnosti. Neki će dodati da je Demokratska stranka imala i lošeg kandidata - Hilari Klinton. NJene pristalice optužiće ponašanje direktora FBI-a u vezi sa skandalom oko nešifriranih privatnih mejlova Klintonove za vreme dok je bila državni sekretar, a neki mešanje stranog faktora (Rusije) preko društvenih mreža. Ovaj poslednji argument zvuči komično, jer je teško pretpostaviti da su, bilo saopštenje direktora FBI-a, bilo strano mešanje na društvenim mrežama, imali presudan uticaj na pomenutih 80.000 glasača u Mičigenu, Viskonsinu i Pensilvaniji, odnosno na nedovoljnu izlaznost glasača Demokratske stranke. Ukratko, rezultat ovih analiza je da se specifični razlozi njegovog trijumfa neće ponoviti, te da je Tramp prolazni fenomen. Ima, međutim, razloga da se dublje sagleda američki politički i privredni sistem, pa i sama američka politička kultura i tradicija kako bi se potencijalno došlo do saznanja o eventualnim dubljim uzrocima Trampovog trijumfa. Na prvom mestu bi trebalo istaći da pojava ličnosti kao što je Tramp na američkoj političkoj sceni ne predstavlja nikakav izuzetak. U novije vreme, veliki broj takozvanih autsajdera, koji su napadali Vašington kao središte otuđene elite sa kojom će oni izaći na kraj i dovesti je u red, kandidovao se za mesto predsednika SAD. Oni koji su u tome uspeli su DŽimi Karter, Ronald Regan, Bil Klinton i Barak Obama. Ovakva platforma je uobičajena u američkoj politici za sve one koji nisu deo ušančenog establišmenta. Oni su se oslanjali na značajnu američku tradiciju populizma koja se istorijski proteže od Andrjua DŽeksona preko Vilijema DŽeningsa Brajana i Teodora Ruzvelta do Harija Trumana (u izborima 1948. godine) pa sve do gore pomenutih skorašnjih pobednika na predsedničkim izborima. Bilo je i drugih kao što su DŽordž Valas i Hjui Long. Neću se ovde upuštati u kompleksne definicije populizma, jer ovaj pojam koristim u smislu javno proklamovane borbe protiv ušančenih elita sa pozivima na interes naroda kao celine. Drugo, trebalo bi imati u vidu da postoje dve dodatne karakteristike unutrašnje politike SAD koje su, takođe, deo američke političke tradicije i kulture. Obe karakteristike opisao je čuveni američki istoričar Ričard Hofstader u svojim delima. Jednu je nazvao antiintelektualizmom u američkom životu, čiji koreni se nalaze u samom nastanku kolonija, to jest u sektaškom i evangelističkom protestantizmu koji sistematski stvara ukorenjeni otpor prema intelektualcima i intelektualizmu kao takvom. Drugu je opisao kao paranoidni stil u američkom političkom životu koji se sastoji od otvorenog korišćenja teorija zavere u postavljanju političkih platformi tokom istorije SAD. Tipičan je primer, mada ne i jedini, period makartizma i straha od takozvane „crvene opasnosti“ tokom pedesetih godina prošlog veka. Ne ulazeći na ovom mestu u razne polemike koje su se oko ove dve teze vodile među američkim istoričarima, želim samo da istaknem njihovo prisustvo u američkoj politici. Donald Tramp je tokom kampanje, i ovih skoro dve godine njegovog boravka u Beloj kući, uspešno igrao na obe ove karte. No, svaka tradicija se na nov način manifestuje u novim prilikama. Tramp je u američkom političkom životu zaista originalan, nov fenomen. On je prvi pravi američki postmoderni predsednik, bez pardona. Na prvom mestu, pokazao je da ne haje nimalo za ortodoksiju Republikanske stranke. Otvoreno se suprotstavio slobodnoj trgovini, uravnoteženju budžeta, interesu multinacionalnih kompanija u globalizovanoj privredi i političkoj korektnosti u vezi s etničkim manjinama. Nevešto tanko-prikriveni rasizam je došao do izražaja u više navrata. Iskazao je preteranu naklonost prema Vladimiru Putinu, protivno uverenju republikanskog establišmenta u vezi neprihvatljivosti ruske intervencije u Siriji. Pokazao je prezir prema evropskim saveznicima u više navrata. Drugim rečima, ne samo da je odbacio ključne stavke ideologije Republikanske stranke, već je zauzeo radikalno suprotne pozicije. Još gore od toga, izrazio je otvoreno nepoverenje u FBI, CIA i sudstvo kao takvo, dok je nipodaštavajući odnos prema Stejt departmentu oterao čitave ešelone karijernih diplomata. Jednom rečju, doveo je u pitanje poštovane američke institucije, pa može se reći i sam politički sistem. Pored toga, popularisao je fenomene „postistine“ i „alternativnih činjenica“ na način koji je obesmislio uobičajeni politički diskurs u SAD. U eri društvenih mreža koje kroz komunikaciju istomišljenika zaoštravaju tvrde pozicije svake samodefinisane grupe, došlo je do još jače polarizacije u okviru SAD. Istina ovu polarizaciju je inicirala Republikanska stranka početkom 90-ih godina prošlog veka preko jednog od njenih vodećih tadašnjih ideologa i zagovornika NJuta Gingriča. No, Tramp je toliko zaoštrio ovu podelu da je uspeo da otuđi i neke od vodećih konzervativnih mislilaca i ideologa kao što su Dejvid Frum, Bil Kristol i DŽordž Vil, kao i oko četrdeset republikanskih kongresmena i senatora koji su se povukli iz političkog života. Amerika, okružena otvoreno ili skriveno lošim namerama drugih međunarodnih aktera i unutrašnjih neprijatelja koji zloupotrebljavaju njenu širokogrudost jeste slika koja se projektuje sa vrha vlasti. Amerika je već dugo podeljeno društvo na mnogo načina koji odudaraju od uobičajenih stereotipa o levici i desnici, dobitnicima i gubitnicima od globalizacije, klasnih podela na bogate i siromašne i tome slično. Analiza te podeljenosti zahteva opširniju i dublju analizu. Postavlja se pitanje kuda će Amerika krenuti i da li je ovo kraj takozvane američke „izuzetnosti“. Amerika je stvarno bila izuzetna u smislu što je tokom svoje istorije, uz mnogo muke i brojne ljudske žrtve, postepeno (uz retke izuzetke kao što je već pomenuti period makartizma) širila ljudska prava i opštu emancipaciju na socijalnom planu. Iznad svega, širila je polje tolerancije prema individualnim opredeljenjima, političkim ili nekim drugim. Dolazak Trampa doveo je ozbiljno u pitanje ovako definisanu „izuzetnost“. NJegov eventualni reizbor bi verovatno trajno - za bar nekoliko decenija - delovao na sliku o SAD, kako na spoljnom tako i na unutrašnjem planu, to jest, na definisanje i samodefinisanje Amerike. Poslednji izbori govore da je, bez obzira na disfunkcionalnost političkog sistema i izbornih pravila koja potpomažu težnje ka stvaranju oligarhije, Amerika još uvek demokratska zemlja. Drugim rečima, bez obzira na prepreke u vidu crtanja izbornih okruga od strane vladajućih stranaka na nivou država, volja naroda se, ipak, reflektovala u broju predstavnika u Kongresu SAD. Naredni izbori za predsednika SAD će biti odlučujući u pogledu davanja odgovora na pitanje da li će Amerika sebe definisati kao ozlojeđenu, ksenofobičnu i uplašenu zemlju koja nije spremna da se uhvati ukoštac sa sopstvenim problemima na konstruktivan način. Možda još važnije za ostatak sveta je pitanje da li će se Amerika definisati kao odgovorni učesnik koji poštuje međunarodna pravila u čijem stvaranju je sama učestvovala i istovremeno ih podupirala ili će nastaviti da ih flagrantno dovodi u pitanje. Pošto se Republikanska stranka predala Trampu na jedan besraman način, od nje u ovom momentu možemo očekivati samo da ga ponovo kandiduje za predsednika. Pravi odgovor stoga leži u sposobnosti Demokratske stranke da formuliše alternativu. Nećemo dugo čekati na odgovor.