Republika Srpska će se odvojiti od Bosne

Danas je Timoti Les direktor tink-tenka Nova Evropa za procene političkih rizika i istraživač na Geopolitičkom forumu Univerziteta u Kembridžu, ali u balkanskim poslovima je i dalje. Britanski diplomata proveo je skoro dve decenije, uobičajeno turbulentne na Balkanu, u Skoplju i Banjaluci. Sad unosi nove turbulencije predlogom da se balkanske države podele po etničkim linijama. Iako je pre nekoliko godina upozoravao da bi otcepljenje Republike Srpske pokrenulo lanac konflikata na Balkanu, ne smatra da je današnja mapa Balkana dobra osnova za budućnost balkanskim narodima. „Svakako smatram da će se Republika Srpska konačno odvojiti od Bosne i Hercegovine. Razlozi za to su dvostruki. Jedan je što su Srbi ekstremno nezadovoljni zajedničkim životom, osećaju da im je bezbednost ugrožena pod politikom Sarajeva i duboko su povređeni nametnutim odlukama, naročito tokom uprave Pedija Ešdauna, koja ih je dodatno odvojila od BiH. Drugi razlog zbog koga će se odvajanje i dogoditi je promena međunarodnog okruženja. Poslednjih dvadeset godina Zapad je imao nadmoć nad Bosnom i držao sve opcije zatvorenim, što znači da čak i ako su bosanski Srbi želeli da se distanciraju od Sarajeva, to im nije bilo dozvoljeno. Danas se Evropska unija suočava sa propadanjem i minimalnim uticajem koji ima u Bosni zbog činjenice da ne planira proširenje. Interesovanje SAD za Balkan danas pada. To stvara situaciju u kojoj bosanski Srbi imaju priliku da poguraju svoju ideju odvajanja. Tako ja vidim stvari. I smatram da prognoza zavisi od toga kako će Bošnjaci reagovati. Ako odluče da pregovaraju, verovatno će usporiti proces nudeći kompromis - veće autonomije - koji bi Srbe umirio na neko vreme. Ukoliko odbiju da pregovaraju, mislim da će Srbe na kraju prisiliti da se odvoje od Bosne, a Hrvati će ih slediti.“ Sa konfliktom ili bez njega? Uvek postoji rizik od konflikta. Naročito u Bosni, gde su emocije veoma intenzivne. To zavisi od toga da li će Bošnjaci imati volju za pregovorima i tačno kako će se taj proces odvijati. Znamo i da postoji nekoliko potencijalnih žarišta, kao što je Srebrenica koja je od odsudne važnosti za Bošnjake. Zatim, Brčko Distrikt, osporavani grad. Ima i drugih manjih mesta, bošnjačkih sela u Republici Srpskoj. I, naravno, Mostar gde su Hrvati, takođe, ekstremno nezadovoljni, naročito nakon izbora u oktobru prošle godine na kojima se ispostavilo da ne mogu da izaberu svoje predstavnike. Sve zajedno je stvorilo visoko zapaljivu atmosferu u BiH, koja bi mogla da ima dramatičan rasplet u narednih nekoliko godina. Menjanje granica moglo bi, kako strahuje jedan deo Evrope, da pokrene talas secesionizma u većini država regiona - Makedoniji, Crnoj Gori… Kratak odgovor na to bi bio - ne. Jer ne smatram da politika u ovom regionu funkcioniše na taj način. Da se nešto dogodi na jednom mestu, a sledećeg dana se efekat oseća na drugom mestu. U suprotnom bi 2008. Republika Srpska proglasila nezavisnost, nakon što je to učinilo Kosovo. Ali iste sile koje generišu promene u BiH su, takođe, prisutne na drugim teritorijama - na Kosovu, u Makedoniji, gde god su manjinske grupe izuzetno nezadovoljne. Trenutno imate vakuum međunarodne moći na Balkanu koji prepušta inicijativu lokalnim liderima da pritisnu ostvarivanje političkih ciljeva, a to je reorganizacija Balkana u nacionalne države. A gde je EU u tim procesima, kao unija kojoj se sve te države pridružuju i od koje zavisi njihova unutrašnja politika poslednjih skoro dve decenije? Donedavno EU je bila regionalni policajac, koji je tu odgovornost u poslednjoj deceniji preuzeo od SAD. Način na koji EU primoravala na realizaciju određenih politika tekao je s izgovorom sticanja članstva. Drugim rečima, EU je ovom regionu ponudila šansu da se pridruži toj organizaciji ako sahrani nacionalne frustracije. U nekom smislu je to čak i ostvareno. Predsednik (Aleksandar) Vučić radi na postizanju kompromisa sa Prištinom, umiruje bosanske Srbe, najviše zato što želi članstvo u EU. Međutim, ova faza istorije je sada gotova. EU je u stanju nepovratnog pada, pa je ponuda o članstvu povučena. EU ima malo da ponudi ovom regionu osim novca, pa samim tim nema ni autoritet. Iako evropski lideri još podgrevaju nadu pominjući članstvo, politika proširenja je mrtvo slovo. U godinama koje slede, kriza u Evropi će se pogoršati. Možemo sa sigurnošću reći da još jedna ekonomska kriza dolazi, jer se ekonomija kreće u ciklusima. Iz različitih razloga verujem i da će naredna kriza biti teža od prethodne. Ne verujem da evrozona može da preživi narednu krizu, što znači i ozbiljnu eskalaciju unutrašnjih problema u EU. To svako proširenje čini nemogućim. Ne verujete da reforma ili reorganizacija može spasiti EU? To je pitanje od milion dolara. Vodi se velika debata o tome. Situacija u EU liči na poslednje dane Jugoslavije - gde je svako mogao da vidi da problem postoji i da je toj zemlji potrebna reforma - ali niko ni sa kim nije mogao da se složi kako država treba da se reformiše. Kada ključne zemlje pribegnu nacionalno sračunatim rešenjima za hitne probleme s kojima se suočavaju deluje i te kako moguće da EU sledi model „raspada“ viđen u Jugoslaviji. S te tačke gledišta da li su politike naših lidera koji nas vode ka takvoj EU uopšte racionalne? Iz perspektive Brisela Srbija, recimo, još uvek ima posla s reformama, ali se iz Srbije Brisel sve manje vidi. Na prvi pogled, takva politika nije racionalna, jer se Srbija neće pridružiti EU, ali pretpostavljam da za Aleksandra Vučića još uvek ima nekog smisla da se rukovodi tim članstvom. Možda to utiče na strane investitore pozitivno, možda veruje da može ubediti političare i javnost da prihvate određene reforme. Ali stvarno članstvo nije realističan cilj, jer je kriza EU svakog dana sve očiglednija. Pa, ipak, mnogi evropski političari očekuju nova članstva - Albanije i Makedonije - već polovinom naredne godine. Istovremeno te dve zemlje od Srbije imaju drugačiji odnos prema NATO. Na kojoj strani je interes Srbije? Kako se kriza u EU produbljuje, Srbija se mora usredsrediti na sebe, kao što treba da učine sve države u Evropi - da ojačaju svoje političke institucije, da podignu ekonomiju i izgrade dobre diplomatske odnose. Ne samo sa Sjedinjenim Državama, već i sa Rusijom, Kinom, Turskom i pokušajem da se ponovo uspostavi kao ključna država u ovom delu Evrope. Pretpostavljam da će se, kao deo tog procesa nacionalne konsolidacije, Srbija ponovo fokusirati na uspavani cilj ujedinjenja različitih teritorija naseljenih Srbima u regionu. Šta znači da ujedini teritorije? To je ključni cilj srpske politike od početka 19. veka. Srpska nacija je kao rasuta porodica i Srbi su jasno stavili do znanja da žele da okupe tu porodicu u jednoj državi. Te aspiracije su nastavile da frustriraju naciju i poslednjih 20 godina. Sve mi ukazuje na to da Srbi i dalje žele da se ujedine i da su te aspiracije odlučnije što je više očigledno da je projekat EU na kraju. Kazali ste da SAD nisu zainteresovane za problem Kosova više, ali se događaji ubrzavaju čini se baš zato što su SAD promenile politiku crvenih linija. Da li se time zapravo ubrzava ulazak Kosova u NATO - uz Albaniju ili samostalno? Događaji se ubrzavaju, ali ne zbog američkog fokusa, već zbog njegovog nedostatka. Intervencije SAD su nespretne, njeno angažovanje je slabo i cilj je jednostavno „završiti posao“, kao što Amerikanci vole reći. Neke od intervencija SAD pomažu Srbiji, kao što je dogovor o promeni granica, a neke pomažu Albancima, kao što su podrška kosovskoj vojsci i zahtevi za povlačenje Unmika. Glavna misao koja stoji iza takve politike je da Vašington ima veće prioritete od Kosova. Možda bi SAD želele da se Kosovo pridruži NATO-u, ali to se neće dogoditi, kako sad stvari stoje, jer nekoliko članica NATO-a ne priznaje Kosovo. Ali Nemačka je i dalje zainteresovana i ne podržava ideju razgraničenja, pre svega iz bezbednosnih razloga. Nemačka bi trebalo da razmišlja o alternativama podeli. Srbija je jasno stavila do znanja da Kosovo neće priznati bezuslovno. I iz veoma jasnih razloga veruje da je Kosovo nezakonito oteto 2008. I ako će ga ikada priznati, zahtevaće neku kompenzaciju za to. Traži se sever Kosova, što se uklapa u ideju o ujedinjenju srpskog naroda. Ali ako Nemačka kaže da je to nemoguće, onda neće biti dogovora i dve strane će jednostrano rešiti pitanje statusa. S obzirom na to da je prioritet za Kosovo da okonča svoj pravni limb, verovatno će tražiti ujedinjenje sa priznatom državom Albanijom, Srbija će pripojiti sever i dve zemlje će razmeniti svoje manjine. Da li je to ono što Nemačka želi? Ključ je za mene da se status Kosova reši da bi i Srbija i Kosova mogli da se razvijaju kao normalne države. Ako dve strane pristanu na uslove pod kojima Srbija prihvata Kosovo, ne vidim zašto bi autsajderi to trebalo da odbace. Oni samo treba da prevaziđu svoju fobiju o konceptu podele duž etničkih linija. Da li vam se konflikt na Kosovu čini mogućim? Ulazak kosovskih snaga na sever, još jedan egzodus? Postoji rizik, jer postoji i nova dinamika u ovim razgovorima. Predlog dva predsednika bio je odbijen, posebno na Kosovu. I sad se proces odvija u suprotnom pravcu. To je scenario u kome Priština pokušava da uspostavi autoritet na severu, a Beograd kao na bezbednosnu pretnju reaguje angažovanjem svoje vojske da zaštiti Srbe. Da li će se onda Priština boriti za sever je drugo pitanje. Ona se može koncentrisati na druge ciljeve. Ali taj koncept podele ne odnosi se samo na Srbiju i Kosovo. Zašto balkanski narodi sad treba da stvaraju etničke države - države nacije? Ne zagovaram podelu - podržavam stabilnost. Ali nakon mnogo godina rada na Balkanu, vidim da većina ljudi koji žive ovde želi da živi u svojoj nacionalnoj zajednici, da njima upravljaju njihovi ljudi, a ne drugi, koji imaju loše namere. S obzirom na to da je jedino trajno naselje u regionu ono koje odgovara željama naroda, to znači nacionalne države. Glavno pitanje je kako odavde stići do ove konačne destinacije - bez rata. To ostavlja dve glavne opcije - neku vrstu konferencije za postizanje dogovora o novim granicama ili upravljanje procesom tranzicije. Na mene je posebno uticalo vreme provedeno u Bosni, koja je politički i ekonomski paralizovana, jer ne može da razreši fundamentalna pitanja o sopstvenoj prirodi. Pod jedan, treba li BiH da bude država, pod dva, koje su joj granice, koje joj je stanovništvo, šta identitet… Ova pitanja se svakodnevno nameću u svakom aspektu politike u Bosni i progres je u takvoj državi nemoguć. To su građani Bosne znali i pre 20 godina, kad međunarodne sile koje su stvarale Bosnu nisu. Zašto se toliko omanulo? Razni su razlozi. Prvi je da je teško reorganizovati Bosnu bez rata. Čak i ako ustanovite princip uspostavljanja država nacija. Drugo, neki evropski lideri misle da je nacionalizam doneo toliko zla evropskom kontinentu i da je multietničnost superiorno stanje bivstvovanja. Kao rezultat odluke od pre dvadeset godina, zapadni donosioci odluka bili su prisiljeni iznova i iznova da intervenišu u bosanskim poslovima, kako bi rešili posledice ranije odluke. Ali, uskoro će morati da se pozabave osnovnim uzrokom problema - neusklađenosti političkih i etničkih granica na Balkanu, jer će, u suprotnom, revizionisti sami promeniti stvari i neće čekati previše dugo.