Istina i druge Dodikove laži

Hodala je uplakana, od policajca do policajca, sa slikom svog pokojnog sina Davida i pitala: „Imaš li ti majku, imaš li ti dete, znaš li ko je ubio mog Davida“, a onda su je priveli u policijsku stanicu. Mučne scene na banjalučkom Trgu Krajine od tog trenutka postale su još mučnije i dramatičnije, a celi svet je sve video u direktnom televizijskom prenosu brojnih domaćih i svetskih medija. Brzo je puštena jer je, izgleda, neko važan u tom nevidljivom štabu, koji je vodio akciju preotimanja glavnog banjalučkog gradskog trga od nezadovoljnih građana, koji se već deseti mesec svakodnevno u isto vreme tu okupljaju i traže da se reši ubistvo, shvatio da će navući još veći bes okupljenih, ali i najšire javnosti. Tog jutra građani su se okupili jer je već bio uhapšen Davor Dragičević, otac pokojnog Davida. Davor Dragičević je jak čovek, tvrd muškarac, bio je borac, ranjen, jedva izvukao živu glavu, ostao invalid sa kraćom nogom. Gledao smrt u oči kao mlad čovek. Već sad je uspeo, jer nije dozvolio da prođe prvobitna zvanična verzija dela policijskih funkcionera koji su želeli da njegovog mrtvog sina kriminalizuju i da sve završe. Malo-pomalo i postepeno su padale prvobitne teze, pa je MUP već uhapsio neke svoje pripadnike zbog traljave istrage, a deo je i smenio, pa se otkrilo da su brisani, verovatno i delimično menjani snimci nadzornih kamera... Ona, majka Suzana, manje je medijski eksponirana, živi u Austriji, ali često dolazi u Banjaluku. Slomljena je, izmučena, ima još dvoje dece pa joj briga o njima daje snagu da nastavi dalje. Plače i priča o Davidu: „Moj sin je bio lep, pametan, studirao dva fakulteta, pisao pesme koje sad evo i pevaju, trenirao razne sportove, govorio i engleski i nemački, govorili su o njemu kao o ozbiljnom poznavaocu tih novih informatičkih tehnologija... U njegovim stvarima našla sam jednu svesku, to prvi put pričam, gde je rukom zapisivao neke stvari o indigo i kristalnoj deci, kao da se spremao da piše neku knjigu o tome...“ Veruje da neko važan prikriva pravu istinu o smrti njenog prvenca. To veruju i mnogi Banjalučani, a sad već i mnogi u regionu, jer da nije tako ne bi svakodnevno protestovali i tražili da se otkrije istina o smrti tog dvadesetjednogodišnjeg studenta. Podsećamo, David je nestao u noći između 17. i 18. marta prošle godine, njegovo telo je nađeno šest dana kasnije na ušću rečice Crkvene u Vrbas. Policija je, bez tužilaštva, organizovala konferenciju za novinare na kojoj je iznela verziju da je reč o mladiću koji je te noći bio drogiran i pijan, pa opljačkao jednu kuću i nekako se utopio u pomenutoj rečici i da je to u osnovi završen slučaj. Na tu verziju prvo nije pristao otac, pa prijatelji porodice, onda i veliki broj građana i počeli su svakodnevni protesti pod nazivom „Pravda za Davida“. Policijska verzija se polako krunila, vrlo brzo je utvrđeno da policija nije ni izvršila uviđaj u kući za koju se tvrdi da je opljačkana, rađene su čak dve obdukcije tela i dva patologa se nisu složila o vremenu smrti, što je odmah rodilo i priču da je mladić otet i negde držan i mučen, a onda ubijen. Nestao je i donji veš, zbog čega su i pritvorena dvojica kriminalističkih tehničara, pa onda je utvrđeno da su brisani snimci sa nadzornih kamera koji je trebalo da prikažu kretanje mladića u noći kad je nestao. Zbog toga je pritvoren i jedan inženjer. Te i takve stvari su dale mistiku celom slučaju, ali i bile osnov za različite verzije koje su plasirane u medijima, društveni mrežama, ali i u običnim druženjima. Vlast je imala različite faze odnosa prema ovom slučaju. Sam Milorad Dodik, u to doba predsednik Republike Srpske, prvih dana je birao reči saučešća i utehe, bio na sahrani, a onda je u jednom trenutku grubo zapretio kako će „počistiti one na trgu“ misleći na svakodnevne proteste građana. Nije štedeo ni oca Davora, kao ni ovaj njega. I nekako pred sam kraj predizborne kampanje (izbori su bili u oktobru) pojavio se na televiziji, ovdašnjem javnom servisu, i kao dodatak Dnevniku uputio izvinjenje Davoru i porodici pravdajući se da mu se zbog previše posla ponekad omaknu i grublje reči. U međuvremenu je parlament Republike Srpske formirao i poseban Anketni odbor u kojem je većinu imala opozicija. Odbor je izneo zaključke u kojima je najvažniji da dečko nije slučajno stradao već da je najverovatnije ubijen, ali skupštinska većina to nije prihvatila. Nakon toga tužilaštvo je stalo na stanovište da je reč o ubistvu, ali dosad javnost nije obaveštena dokle su stigli u istrazi. U međuvremenu, 25. decembra policija je uhapsila Davora Dragičevića po nalogu tužilaštva zbog, kako su obavestili, pretnji koje je uputio ministru unutrašnjih poslova Draganu Lukaču i uz to su obelodanili da se zabranjuju protesti na tom trgu jer nije tražena dozvola. Ni dosad te dozvole nije bilo. Sve je izvedeno uz ozbiljnu demonstraciju sile što je viđeno u brojnim televizijskim snimcima, ali i telefonskim video-klipovima koji su preplavili društvene mreže. Reagovali su mnogi, vesti i video-zapise su objavili i najznačajniji mediji sveta. Bes građana u Banjaluci je znatno veći i sad ulicama šeta mnogo više ljudi nego što je dolazilo u poslednje vreme na proteste. Vlast kao da je sama sebi pucala u nogu, jer sve što je nastalo nakon sudara građana i policije mogao je predvideti i slabije upućen čovek, a, eto, omanuli su njihovi analitički timovi. Pod baražnom vatrom ne samo građana već i važnih centara i medija iz sveta, vlast u Republici Srpskoj zahteva sad da tužilaštvo ubrza svoj rad, a sam Dodik najavljuje da će on organizovati proteste građana zbog njihove nesposobnosti. Bez obzira na to što vlast u različitim formama govori da protesti imaju i političku dimenziju, misleći na opozicione prvake koji daju podršku okupljanjima, a deo medija i onih koji vole da ih zovu analitičarima s vremena na vreme govore o obojenoj revoluciji, grupa „Pravda za Davida“ ima sve više pristalica. Bolje upućeni znaju da se oko te grupe zaista motaju kojekakvi zgubidani i ljudi sumnjivih namera, ali u centru zbivanja je zaista iskreno ojađen i ogorčen svet. Verovatno i zbog toga majka i otac svake večeri izgovaraju rečenicu. „Ko je za incidente nije pripadnik grupe ’Pravda za Davida’.“ Sve bi to verovatno bilo drugačije dimenzionirano da se istraga vodila ozbiljnije, da nije bilo propusta, da je pokazana volja da se ubistvo rasvetli. LJudi bi bili i mirniji da je bar neko zbog evidentno traljave istrage podneo ili barem ponudio ostavku. Ovako, stvari se razvijaju da više niko ne isključuje ni dramatičnije rasplete ukoliko se istraga ne ubrza i ne uozbilji, jer sam događaj i sve oko njega ima potencijal za tako nešto. Ima, naravno, i političkog lešinarenja iz Sarajeva, pre svega, oživljavaju ponovo zahtevi za ukidanje policije Republike Srpske. Ovakvi tonovi izazvali su, očekivano, suprotan efekat, jer i oni koji podržavaju proteste ne daju policiju. Ovaj tekst nastaje pre Nove godine, a događaji su se zgusnuli, poprimili dramatične razmere, pa se ne mogu isključiti ni novi događaji koji će celu priču usmeriti u ko zna kakvom pravcu.