Godina zmaja

Rekapitulacija filmske 2018. godine, koja bi obuhvatila bioskopsku ponudu, festivalske preseke, filmove koje smo gledali (kao i one koje nismo) bila bi, poput mnogih prethodnih, prosečna, neupadljiva i bezlična. Mnogo toga bi bilo moguće sažeti jednom rečenicom: dobrih filmova uvek ima, Festivali su nam u korak sa svetom, publika nam se osipa, novca za kinematografiju nikad dovoljno… Međutim, radi se upravo o tome da godina koja je za nama ipak nije uobičajena, bezlična i prosečna. Ona to pre svega nije zahvaljujući srpskom filmu. I u tom smislu, potpisnik je mišljenja da je nakon što je 2017. dotakao kinematografsko dno, srpski film u 2018. godini zaslužuje bezmalo svu našu pažnju. S obzirom na svoje najjadnije pozicije u poratnoj istoriji, srpski film je u 2018. uspeo ne samo da se konsoliduje nego i da makar otvori polemički prostor za procenu njegove istinske revitalizacije. Možda bi reč ozdravljenje ili izlazak iz krize u ovom trenutku ipak bila prejaka, pa bi čak činila rđavu uslugu srpskom filmu, tek, on je (u poslednji čas) izmakao entropiji i, osim gledalaca u bioskopima, što nije najnevažnije, počeo da vraća i veru u film kao kreativni čin i njegov konstitutivni doprinos globalnoj kulturi. Godina 2018. je dakle značajna iz razloga što je srpski film najzad stvorio svoje male resurse, pa je čak manje važno što neke od filmova smatramo spornim, necelovitim i neuspešnim. Najzad bar imamo oko čega da se sporimo. Južni vetar Miloša Avramovića,Teret Ognjena Glavonića, Kralj Petar Prvi Petra Ristovskog, Zaspanka za vojnike Predraga Antonijevića, pa čak i dečji film Zlogonje Raška Miljkovića, u domenu igranog filma, sve i uz svest da neki od ovih filmova ne bi izdržali jaku međunarodnu konkurenciju, upućuju na kinematografiju koja pre svega ima kadrovski potencijal ali i neguje pluralnost u ravni svojih tematskih preokupacija. Takođe, nemojmo smetnuti s uma da je prvi pravi „break on thru“ u korist srpskog filma u 2018. načinio film Mile Turajlić Druga strana svega koji je pokupio glavnu nagradu na najznačajnijem svetskom festivalu dokumentarnog filma IDFA u Amsterdamu. Ni to što se Teret Ognjena Glavonića pojavio u Kanu nije, naravno, bez značaja, i koliko god pojavu ovog filma pratilo ostrašćeno negodovanje kod kuće, ovom izvanrednom filmu moramo svakako priznati njegove neosporne imanentno filmske kvalitete. No, prvu pravu filmsku injekciju srpski film je dakako dobio filmom Južni vetar koji je učinio nemoguće: vratio publiku u bioskope i to u nezamislivo velikom broju od gotovo osam stotina hiljada gledalaca, što je danas cifra neverovatna i za mnogo veće i stabilnije kinematografije. Ponikao na žanrovskim zasadima noarovske kulture, Južni vetar je ubojiti amalgam brutalnosti i pseudoromantizma i za savremeni srpski film je film ćiminovske energije, kojoj smo se toliko divili u Godini zmaja. Ukoliko bi čak i najdobronamerniji arbitar srpskih filmskih prilika mogao da primeti da je ovaj film predstavljao i predstavlja veliko iznenađenje, iznenađenje su i drugi pobrojani filmovi, u prvom redu film debitanta Petra Ristovskog Kralj Petar Prvi, veoma zrelo, promišljeno i vizuelno gotovo besprekorno filmsko polje u kojem se na naše zadovoljstvo događa retko viđen susretni plan istorije i etike. Takođe, bilo bi nekorektno ne pomenuti problematični i sporni film debitanata Vlastimira Sudara i Nikole Mijovića, Granice, kiše, čiji vizuelni rukopis ostaje dosta redak. S obzirom na to da svrha ovog teksta nije analiza ma kog pojedinog filma, no ispoljavanje zadovoljstva i optimizma što je srpskom filmu, izgleda, najzad krenulo, ostaje nam da mu poželimo dug put. Možda ćemo, već koliko u januaru, imati puno razloga da filmu Neputovanje Nikole Majdaka mlađeg i Ane Nedeljković koji je u zvaničnom programu Sandensa, kličemo kao novom vesniku stabilnosti srpskog filma… TOP LISTA Sezona đavola, Lav Dijaz Skver, Ruben Estlund Zaista, nikad nisi bio ovde, Lin Remzi Vreme za nas, Karlos Rejgadas Pepeo je najčistije belo, Žia Žan Ke