Izoštravanje sećanja skalpelom

Gradeći priču oko susreta muškarca i žene posle četrdeset šest godina, Branka Krilović u knjizi Prekasno (izdavač Geopoetika) piše o samoći, životu u gradu, starosti, mladosti, novobeogradskim soliterima i odjeku brave kakav proizvodi prazan stan. Kako vam se otvorila priča? Telefonom. Jedan telefonski poziv je odredio žanr. Jedan glas iz prošlosti imao je snagu inspirativnog gejzira. Pisala sam u tom trenutku nešto drugo, roman uopšte nije bio u planu. Međutim, samo sam odložila napisano i krenula nepoznatim putem; gotovo zadihano, da bih sustigla digresije koje su trakasto počele da se množe. Glas čoveka koji se javlja posle četrdeset šest godina, pokrenuo je i artikulisao priče koje su već postojale negde u meni; stvarne ili fiktivne, odjednom su imale oko čega da se sjate; otuda moj roman ima svoje male pod-romane. Oni su čas dalji čas bliži osnovnoj priči, ali temperatura im je zajednička. Što je dalo lakoću pisanju. A onda se dogodio upad stvarnosti u život romanopisca. Ili, tačnije, drama junakinje postala je i njegova drama. Vara se ko misli da je to nemoguće. Evo me, živi primer. Miona iz romana i ja – isti skalpel. Dugo je trebalo da nastavim pisanje. Preslišavala sam se, koja bi nova nedaća iz života mojih junaka mogla da me zadesi? Ima li neka lakša nevolja koju bismo mogli podeliti? Pošto sam i ja sad imala svoje breme, ušunjala sam se u kolonu srodnika i nastavila da nas otkucavam. Ko su junaci romana? Profesor matematike i njegova nekadašnja učenica, jedna glumica, ćerka Milica, pozorišni reditelj, humanitarka Jovanka. Junaci su i Beograd, Rovinj, Petrinja, selo Mirna, zatim čitava ekipa mrtvih i živih velikana, od ratnih reportera do mitskih pedagoga, pisaca, poeta, urbanih autsajdera sa kojima je bilo uživanje družiti se tokom pisanja. NJihov duh se očuvao do te mere da mi se činilo kako mi imaju reći mnogo više od živih. Gde i zašto sam ih u međuvremenu zagubila? Provirivali su iz škrinja prošlosti, najpre u konturama, nejasno, da bismo se polako, i oni i ja, ohrabrili i krenuli jedni drugima u susret. Moje sećanje se izoštravalo, jasno mi se ukazivalo ono za šta sam mislila da je izbrisano. Ili je uzbuđenje ponovnog susretanja uzelo stvar u svoje ruke pa dopunilo i dopisalo zaboravljeno. Ja više nisam sigurna šta je istina a šta nije, kad su moji junaci u pitanju. Da li sam ih lažirala prema svojim potrebama? Uglavnom, do te mere su mi dragi da im ne dam da me razočaraju. Stiglo je više od 200 romana na konkurs za NIN-ovu nagradu. Da li je to dobra vest ili razlog za brigu? Ne znam kakva je vest, ali razlog za brigu nije. Ako među tih dvesta naslova nema onih napisanih „po pozivu“ – dobro je. Nisu ljudi radili ništa loše – pisali su. Na kraju, nas staromodne, zabavlja to što danas, u Srbiji, nije dovoljno da imaš kamione i avione, već žudiš da si i autor. Druga je stvar što beskrajna demokratičnost institucije NIN-ove nagrade sama sebi pravi posao. Žiri je primoran da se bavi bukvalno svime što je neko napisao u Srbiji a što želi da se zove romanom. Tako se devalvira ideja o nadmetanju istinskog romanopisanja. Možda bi valjalo uvesti nekakvu predselekciju koja bi podrazumevala ozbiljno češljanje; od žanra do gramatike. Neka se piše i objavljuje (pojam izdavaštva je i tako obesmišljen), neka reklama knjige glumi njenu kritiku… Kriterijumi najveće književne nagrade su tu da odbrane reputaciju vrhovnog žanra.