Dug je put od protesta do pokreta i promena

Da bi se od difuzno raširenog nezadovoljstva došlo do (efikasnog) protesta moraju se ispuniti tri prethodne, međusobno povezane pretpostavke. Polazno, osećaj nezadovoljstva mora naći povode i razloge da preraste u osećaj izopštenosti, nepodnošljive nepravde i revolta i besa. Direktno političko nasilje, nerasvetljena politička ubistva i koruptivne afere, odnosno stvorena svest da su parlament, mediji, pravosuđe i nezavisni državni organi, pa i sama Vlada tek simulacije i sopstvene makete iza kojih stoji poslednja reč i volja predsednika Vučića igraju tu ulogu u aktuelnim protestima. Drugo, mora nastati osećaj grupne solidarnosti i građanskog identiteta koji čini da se problem oseća kao sopstveni i zahteva reagovanje. Za uspešnost određenog protestnog pokreta, nužno je pobediti strah, poslušnost i fatalističku pomirenost sa postojećim redom stvari. Sve masovniji subotnji protesti u Beogradu izgleda da prave otklon od sebičluka i apatije. Treće i najvažnije, učesnici moraju osetiti i širu solidarnost i podršku i identifikaciju koja ih tek ispunjava osećajem ponosa i vere da protest ima smisla i da su promene moguće. Dakle ni neartikulisani bes, ni beg iz javne arene – odlazak u spoljnu ili unutrašnju emigraciju, nisu adekvatan odgovor. Odgovor jeste u upornom „treniranju i vežbanju demokratije“. Istorija protesta ovom bazičnom nivou analize dodaje naredni krug pretpostavki koje čine same karakteristike aktera. Prvo, radi se o sposobnosti organizatora i učesnika da kanališu i održe energiju protesta. Politička zrelost se, pre svega, ogleda u autokritičnosti – spremnosti i sposobnosti učenja i samokorigovanja na temelju prethodnih iskustava. Opredeljenje za većini lako razumljive i prihvatljive, „skromno“ određene početne ciljeve, i isključivo mirna, nenasilna sredstva njihovog ostvarivanja, sprečavaju nepotrebne podele unutar aktera protesta i istovremeno ograničavaju manevarsko polje vlasti. Na drugoj strani, pošavši od pretpostavke o poslovično nejedinstvenoj opoziciji i eventualnim, parcijalnim protestima kratkog daha, vlast se svim sredstvima bori da umanji značaj protesta i da ga na kraju sasvim uguši. Ključno oruđe vlasti su kontrolisani mediji, koji ni ne izveštavaju o protestima, a i ako to čine znatno umanjuju broj učesnika i time automatski degradiraju njihov značaj. Istovremeno, kad god je protest bio u opasnosti da se pretvori u rutinu, ponavljanje i dosadu, vlasti su mu svojim pogrešnim potezima ulivali dodatnu energiju. Tu vrstu usluge svojim kritičarima Vučić je napravio izjavom da neće ispuniti nijedan zahtev sa ulice pa da je na njoj svih pet miliona građana – svi punoletni građani osim članova SNS-a. Kasnije će sam peglati tu autoritarnu provokaciju spinom da ne razgovara samo sa lažovima i lopovima iz opozicije koja opet govori o stanju političkog dijaloga i zdravlju demokratije. Specijalnost populista je da zarobljavaju državu pozivajući se na narod. Pri tome šire klijentelizam, korupciju i partijsko zapošljavanje i promociju. Istovremeno čine sve da spreče svako autonomno političko, civilno i sindikalno organizovanje – marginalizujući ga ili paralelno stvarajući sebi omiljene (kvazi)stranke, medije, NVO i sindikate. Šta dalje? Dosadašnja iskustva pokazuju da politički protesti imaju smisla ako su vremenski oročeni; imaju jasan povod (koji vređa dostojanstvo ljudi) i formulisan kontrapredlog kako bi procesi i institucije trebali da funkcionišu. Oni su i stvar jedinstvenog stava šire društvene opozicije, jasno predočenog i dostupnog javnosti koja im pruža relativno brojnu i koliko-toliko formalizovanu podršku. Izvan rasprave je i po režim neugodna činjenica da protest izaziva podršku ili bar značajnu pažnju ključnih spoljnih aktera. Tek time se otvaraju šanse da protest preraste u pokret. Protest je, naime, reaktivan, u suštini je sveden na ispunjenje zahteva koji - poput zahteva za pojedinačnim smenama ili raspisivanjem izbora - sami po sebi ne garantuju promenu. Tek je pokret koji objedinjuje različite aktere i zahteve u jedinstvenu strategiju, sabira rasute energije i pretpostavlja podelu posla između svojih političkih i širih društvenih aktera ofanzivan. Gotovo ništa od toga još nije danas u Srbiji na delu. Sistem resurse moći još drži u svojim rukama. Dug je, dakle, put i od relativno uspešnih protesta do pokreta i stabilizovanja demokratskih promena. Tri su vrste prepreka uspostavljanju uspravnih građana i kontrolisane demokratske vlasti. Prvo treba razoriti logiku bespogovorne poslušnosti kao poluge vlasti, odnosno rašireni mentalitet trpljenja i svikavanja. Mora se delegitimirati i političko kibicerstvo, rajinski mentalitet mimikrije, dodvoravanja i podilaženja, čak ulagivanja i preletanja u redove aktuelnim pobednicima. Treba uputiti jasnu poruku i onoj četvrtini biračkog tela koja svojim glasovima podržava režim da promene i njima nose boljitak, odnosno da se ne radi o mržnji i goloj borbi za vlast kako protestante kvalifikuju režim i njegovi mediji. Izvan ove priče ostaju desetine hiljada onih koje samo klijentelinska poslušnost naviše i bahatost nadole može držati na pozicijama na koje su se uspeli. Onih koji ni u jednom pristojnom društvu ne bi bili u prilici da odlučuju o sudbinama. Takvi se, po pravilu, ne sklanjaju sve dok ih čvrsta pravila igre ne izvedu na konkurentnu javnu scenu i izlože riziku blamaže. Za one među njima sa obrazom poput đona samo je strah od kazne dovoljno visoka brana da i dalje ne čine razne nepodopštine. Na ovoj strani ulice su gotovo bez izuzetka likovi opozicionara sa jednocifrenim političkim rejtingom, koji ne uživaju naročitu podršku i poverenje ni sopstvenih pristalica i glasača. NJihova jedina misija je da objedinjeni pomognu da se Srbija dovede u stanje kakve-takve demokratske i pluralne političke normalnosti, obavezujući se istovremeno građanima da će tražene reforme i pravila važiti za svaku, pa i (eventualnu) njihovu vlast. Nikada više građani Srbije neće podmetnuti svoja leđa da se preko njih na konja vlasti popne Kurta ili Murta, svejedno. Prethodno treba jasnim zahtevima i strategijom jedinstvenih prioriteta objediniti onu desetinu spremnih na rizik promena, koji se inače razlikuju u svojim viđenjima i ciljeva i načina postizanja promena, kako bi oni dalje okupili dovoljnu većinu. U suprotnom važila bi cinična dosetka da se izbori ne bi ni organizovali kada bi se na njima nešto ozbiljnije i dalo promeniti. Primera radi, borba za odbranu slobodnih i fer izbora i nezavisnih medija i pravosuđa od pošasti njihovog ignorisanja u siromašnoj Srbiji ne znači mnogo bez zalaganja za smanjivanje enormnih nejednakosti, rast zarada i sigurnog i dostojanstvenog rada. Najzad, bez besplatnog ili bar visoko subvencionisanog pristupa kvalitetnom obrazovanju i zdravstvenim uslugama i prava na kulturu sledi nam sigurno socijalna izopštenost, digitalno ropstvo i egzodus mladih.