Subota kad je otiš’o Šeki

Trebalo je da se Šeki rodi pola veka kasnije. Ove subote kada su i vodeći svetski mediji objavili da je otišao beli Pele i kralj driblinga, setio sam se te rečenice jednog starijeg prijatelja koji je tvrdo branio tezu da bi Dragoslav Šekularac u nekim drugim vremenima bio jedan od najvećih fudbalera sveta svih vremena. Nisam se sasvim slagao sa tom teorijom – najpre, Šeki bi u vremenu korporativnog fudbala, takav kakav je bio, prošao u najboljem slučaju kao Adrijano. Osim toga, Šeki jeste jedan od najvećih svih vremena, jer malo je onih koji su i pre i posle njega na fudbal i život gledali sa toliko iracionalne i neodoljive fudbalske arogancije, sa toliko genijalne latino improvizacije i toliko bezbrižne nezainteresovanosti za ono što dolazi, uključujući i sopstvenu budućnost. Nije to bio čak ni Pele, najveći igrač tog vremena, koji ga je posle jedne utakmice Santosa i Zvezde u kojoj je Šeki tako „plesao sambu“, impresioniran onim što je video, u šali pitao da li je siguran da nije rođen u Brazilu. O Šekijevoj igračkoj zaostavštini manje-više zna se sve. Sa šesnaest je debitovao u Zvezdi, sa sedamnaest u reprezentaciji, naosvajao se domaćih titula, bio olimpijski i evropski vicešampion, član idealnog tima sveta Svetskog prvenstva u Čileu 1962. Sa Đorđem Marjanovićem bio je prva pop ikona one Jugoslavije, DŽejms Din i DŽordž Best u jednoj osobi. Neuputno je raspravljati da li je bio najbolji jugoslovenski fudbaler, naposletku o ukusima se ne raspravlja. Ono što mu niko ne može oduzeti je da je bio najtalentovaniji i najkontroverzniji. Kao i s fudbalom jednako dobro išlo mu je i sa kafanama, devojkama i kockom. I sve to je radio sa istom strašću i sve mu je neodoljivo pristajalo. „Stanovali smo relativno blizu. Kao klinac sam znao da ga pratim kući na udaljenosti od nekih petnaestak metara samo da mu budem blizu. Gledao sam u one njegove krive noge i nervirao se što su moje prave. Za nas klince bio je ikona koja hoda. Posle Zvezdinog treninga odlazio je da igra mali fudbal sa svojim društvom u Petoj beogradskoj gimnaziji. Živeo je za igru. Naravno da smo trčali da ga gledamo, gledao sam ga i kad je igrao hokej na Tašu. Valjda je to bila jedina igra o kojoj pojma nije imao. Znao sam sve devojke sa kojima se zabavljao. Navijači su ga nosili na rukama do Autokomande, na Terazijama je snimao film sa Bebom Lončar, ravnopravno razgovarao s Krcunom. Danas je teško i zamisliti šta je to značilo“, priča za NIN Jovan Kule Aćimović, još jedna Zvezdina legenda, koji je imao tu nesreću ili, đavo će ga znati, sreću da posle Šekija prvi oseti težinu crveno-bele desetke. Poređenja su bila neminovna. „Kada je Šeki otišao u Nemačku, u Karlsrue, a ja nasledio njegov dres, bilo je svega i svačega. Navijači su zviždali, dovikivali ’vole, ništa ne znaš’, smatrajući da nisam dostojan Šekijevog dresa“, priseća se kroz smeh Aćimović. A baš te 1966, Kule je igrao svoju prvu, a Šekularac poslednju sezonu u prvom timu Zvezde. Kaže da je jedan veliki tim polako odlazio sa domaće scene, a da je generacija 45/46, u kojoj je bio Dragan DŽajić, već uveliko pripremana da nasledi Šekularca, Boru Kostića, Vojkana Melića, Vladicu Popovića... „Bio sam dve godine mlađi i od DŽajine generacije i uvek sam se nekako šlepao uz njih, računajući da nikad neću dobiti šansu. Pokušavali smo da skinemo Šekijeve fore i driblinge. Što sam se više trudio, sve gore je izgledalo. Imao sam tu privilegiju da jednu od prvih utakmica odigram sa Šekijem i Borom Kostićem u Zagrebu protiv Zagreba. Ali nikada neću zaboraviti utakmicu protiv Hajduka u Beogradu. Šeki je kasnio, doktor Aca Obradović (tadašnji trener Zvezde) je besneo i urlao kako će ga najuriti iz kluba. U jednom trenutku mi je rekao da se zagrevam. Prestravio sam se od pomisli da obučem Šekijev dres. Nekoliko minuta pred početak, Šekularac je stigao u kabrio-bubi sa pet-šest devojaka. Viknuo je `mali, skidaj dres`, tetka Brana zadužena za opremu mu je obuvala kopačke, dok je on navlačio sportske gaće. Izašao je bez zagrevanja i bio najbolji igrač na terenu. Teško da je u fudbalskom svetu bilo maštovitijeg igrača i boljeg driblera. Obarao je s nogu i to bukvalno. Bilo je to na nivou akrobatike koja potpuno isključuje racio. Šeki je na terenu postupao potpuno suprotno od onoga što su radili i najveći asovi. Dok su se oni trudili da komplikovane situacije pojednostave, Šeki je uživao da jednostavna rešenja zakomplikuje. I išlo mu je sjajno. Naprosto, bio je jedinstven i neponovljiv“, kaže Aćimović. Paradoksalno, ispostaviće se da mu je 1962. godina, kada je igrao najbolji fudbal u karijeri, suštinski bila i poslednja prava. Na svetskom prvenstvu u Čileu reprezentacija je stigla do polufinala, izgubila od Čehoslovačke, iako se stariji i danas kunu da bi u nekoj ponovljenoj utakmici Masopust i kompanija popili pet komada. Šekularac je odigrao turnir života, a nakon utakmice protiv Urugvaja, za koju mu je novinar Frans fudbala dao ocenu 11, protivnički navijači su klicali njegovo ime, a urugvajski reprezentativci napravili špalir i aplaudirali mu dok je izlazio s terena. Nije ih mnogo za karijere doživelo tako nešto. Pamtim kada je Marakana ustala posle Maradoninog loba u Beogradu i kada se Bernabeu poklonio Ronaldinju i to u Barsinom dresu. Ali u oba slučaja bili su to samo aplauzi. Kako god, Šeki se našao u idealnom timu šampionata, a nakon toga stigla je basnoslovna ponuda velikog Juventusa. Ni šest meseci pregovora jugoslovenske državne delegacije o sklapanju Fijatovih automobila u kragujevačkoj Zastavi sa vlasnikom Đanijem Anjelijem nije dalo rezultata. Anjeli je za to vreme samo jednom došao u Beograd i to da ponudi enormno obeštećenje za Šekularca, kome je od tih para trebalo da pripadne 530.000 dolara. I jedni i drugi pregovori su propali, a Šeki je postao kolateralna šteta ove vezane trgovine. Frustriran epilogom, Šekularac je te jeseni u Nišu na utakmici protiv Radničkog isprovociran, nespreman i povređen udario sudiju i bio suspendovan na 18 meseci. Imao je samo 25 godina, a jedna blistava karijera suštinski je bila okončana u njenom zenitu. Na ovom mestu, mogao bih se i delom složiti sa onim mojim prijateljom sa početka priče da Šekularac nije baš rođen u najsrećnije vreme. Došao je posle Rajka Mitića i Stjepana Bobeka, koji su bili aristokratija – Stenli Metjuz i Bobi Čarlton jugoslovenskog fudbala. Uzori u svakom pogledu. Šekijev talenat u kombinaciji sa neuhvatljivim karakterom bio je i njegovo prokletstvo. U sivilu poželjne socrealističke uniformnosti banuo je mangup sa beogradskog asfalta koji je potpuno razbucao sliku uzornog skojevca i probudio jedan svet preplašenog građanskog Beograda, koji je na Zvezdine utakmice počeo da dolazi kao na zabranjene porodične slave. Zvezdina šljaka na Autokomandi postala je parče slobodne teritorije na kojoj je Šekularac radio onako kako mu se htelo. A htelo mu se i moglo sve ono zbog čega bi drugi bili kažnjavani. Fudbalski neodoljiv i drzak, van terena sasvim nesputan, na mase je delovao potpuno hipnotički. Ova činjenica, razume se, nikako nije mogla promaći komunističkoj vrhuški. Daleko od toga i da su blagonaklono gledali na nekog ko je na stadion mogao dovesti više ljudi nego Tito na slet, ali su ga koristili kao razbibrigu radničke klase kojoj je obećan socijalistički raj. Čekali su i dočekali trenutak za osvetu. Zvala se Juventus. Svemoćni Slobodan Penezić Krcun, inače jedan od osnivača Crvene zvezde, „prijateljski“ mu je saopštio da mora da ostane i zabavlja narod. Ako već nema Fijata, biće narodnog veselja. Pride, spakovali su mu nakon suspenzije da tada obavezni vojni rok odsluži u Bileći. Onaj ko je bio u JNA zna šta to znači... Makar i nikad ne kročio u Bileću. „Da je tada otišao u Juventus bio bi ono što su danas Mesi i Ronaldo. Opet, u današnjem fudbalu teško bi prošao, jer koliko god da je bio genijalan toliko je bio i iracionalan. Takvih više nema. Nije ih nikada ni bilo mnogo, a da su ta klasa. Garinča, Best, Maradona i Šeki... Fali peti za tu navalu. Sličnog shvatanja igre i slični u privatnom životu“, rezimira Jovan Kule Aćimović. I upravo taj iracionalni deo njegove ličnosti - bilo kakvo odsustvo osećaja za autoritet, sloboda da čini ono što drugi nisu smeli ni da pomisle - učinio ga je neuporedivim ljubimcem Jugoslovena. Jer svako je u Šekiju mogao da prepozna i pokoju svoju manu. Bio je jedan od njih. Jednostavno, pokazao je kako i najveći grešnici mogu postati najveći sveci. Jednom prilikom, pišući o velikom Milošu Milutinoviću, čija je blistava karijera bolešću sasečena takođe u 25. godini, dramaturg i pisac Božo Koprivica navodi deo rečenice iz Miloševog bolničkog dnevnika u Cirihu: „Dribling je osmeh tela“. Ako je to tako, a takvom velemajstoru mora se verovati na reč, Šeki se baš kao i Miloš smejao čitavog života. Baš kao i one godine kada su se u OFK Beogradu grohotom smejali igrajući jedan pored drugog. Smeju se i sada, samo možda nešto glasnije, jer je stigao i Šeki, taj večiti zajebant i inadžija. I taj smeh postaje sve zvonkiji jer tu su i Rajko (Mitić), Štef (Bobek), Bora (Kostić), Gale (Milan Galić)... „Nebeski napad“, kako su to stariji ljubitelji fudbala govorili kada bi hteli da objasne od kakvih majstora je sastavljen.