Zemlja pojačanog rizika

Praznici nisu vreme za priču o psihičkim smetnjama, ili upravo jesu? Jer, tokom tih dana, s karakteristikom porodičnog okupljanja, neki se osećaju usamljenije nego obično. „Svašta“ im pada na pamet, a nekima uspeva da ono najgore u delo i sprovedu. Izveštavanjem o suicidu, mediji ga maltene popularišu. Šta pozitivno utiče na mentalno zdravlje nacije, o tome NIN razgovara sa psihoterapeutkinjom Elenom Kuzmanović. Da li je sve izraženija potreba za psihoterapijom posledica sve većeg stresa, ili otvorenijeg pristupa ovoj vrsti podrške? Mislim da ima pomalo od oba, mada nije svaki stres loš, i oduvek je deo našeg života, jedino što danas ne pristajemo na ideju da je život samo muka i trpljenje. Psihoterapija postaje domen mentalne higijene, nije više poslednja stanica na putu trošenja svih raspoloživih resursa da sebi pomognemo. Veća potreba za psihoterapijom posledica je i otuđenja, kao i hronično loših porodičnih odnosa. Kada bi zajednica više pomagala u svakodnevnim problemima, terapeuti bi se češće bavili specifičnijim teškoćama. Čime su sve ljudi u Srbiji traumatizovani? Srbi su izuzetno traumatizovan narod, opterećen transgeneracijskom patnjom. Naš organizam kao da neprekidno iščekuje nove opasnosti, iz čega proizlaze depresije, poremećaji raspoloženja, bolesti zavisnosti, posttraumatski stresni poremećaj, kao i psihosomatska oboljenja, kada nam se ljudi najčešće javljaju. Šta sve može da bude okidač za samoubistvo? Misli na temu suicida javljaju se iz više kombinovanih faktora koji duže traju. Trenutni okidač je često nešto što samo po sebi možda nema toliku težinu za osobu, ali postoji kumulativni efekat dugotrajne patnje i osećanja beznađa. Neke tegobe, poput depresije, dugo traju, a ostaju neprimećene ili pogrešno tumačene i netretirane, a samo odsustvo fizičke bolesti nije definicija opšteg zdravlja osobe. Nekad se suicid izvrši impulsivno, pod uticajem alkohola ili psihoaktivnih supstanci, a dosta pokušaja se zadesno završi tragično, a zapravo su bili samo vapaji za pomoć. Zašto je vreme praznika rizično? Praznici su simbol zajedništva, što je bolna oblast za mnoge, usled disfunkcionalnih porodičnih odnosa, osećanja hronične usamljenosti, indukovane euforije u kojoj ne mogu da učestvuju, jer se osećaju loše. Baš tada je važno dati podršku osobama sa simptomima poput povlačenja u sebe, bezvoljnosti, zloupotrebe alkohola i psihoaktivnih supstanci, kako bismo im pomogli da kriza prođe najbezbolnije. I, ne zaboraviti da na svaki pokušaj suicida treba gledati ozbiljno. Kakav je uticaj medijskih priloga o suicidima? Takozvani Verterov efekat, kopiranje samoubistava, nije mit, već naša stvarnost, što pokazuju i moja i praksa mojih kolega. Nedavno, nakon tragične smrti jedne mlade, popularne osobe, i senzacionalističkog i vrlo detaljnog izveštavanja o tom činu, obraćali su mi se ljudi koji su pokušali suicid na isti način, razmišljajući da ako neko takav ne pronalazi motiv za život, čemu da se oni nadaju. Korisno bi bilo da se novinari više edukuju i prihvate odgovornost da ono o čemu pišu direktno utiče na nečiju odluku da sebi oduzme život. S druge strane, isticanjem pozitivnih primera prevazilaženja mentalnih problema, bukvalno spasavaju živote. Koliko su mediji senzibilisani za duševne patnje uopšteno? Nedovoljno, rekla bih. Inače ne bi pisali kako je bolest teška, već da joj ima leka. Razmišljali bi o tome da način na koji prikazuju osobe sa psihičkim teškoćama formira i odnos čitalaca prema njima, jer ljudi i dalje jako veruju medijima. Zato bi stavljanje dobrobiti osoba sa psihičkim smetnjama, njihovih porodica i prijatelja, ali i ukupnog auditorijuma, trebalo da bude ispred težnje za tiražom. Medijske kampanje usmerene na poboljšanje mentalnog zdravlja imaju veliku moć u sprečavanju tragedija i podsticanju ljudi da se obrate za pomoć. Da li enormna količina loših vesti takođe utiče na mentalno zdravlje građana? Kako da ne, ja čak savetujem svojim klijentima da što manje prate bilo kakve vesti u periodima oporavka, jer ukoliko ste depresivni i započinjete jutro uz uznemiravajuće informacije, vi sebe gurate u još dublji ponor. Ne radi se o tome da je nama potrebna veštačka pozitivnost, nama treba samo realnost koja je sama po sebi dovoljno afirmativna. Ali, pozitivni sadržaji se teže upisuju, a loši više utiskuju, po evolutivnom mehanizmu pojačanog opreza, o čemu mediji treba da vode računa kako bismo bili srećnija nacija. Šta treba poručivati? Da je život sjajno izbalansirana forma svetla i mraka, a od našeg odnosa zavisi da li ćemo ga proživeti ili proživotariti. Treba raditi i na zrelosti, jer zrela ličnost ima manje strahova i ima osećaj da može više da se osloni na sebe u prevazilaženju životnih teškoća. Treba ljude podsećati na to ko smo stvarno i kakve su nam potrebe i mogućnosti. Treba češće ponavljati da mentalna bolest nije teška presuda i da postoje brojni načini da se osobi pomogne da živi kvalitetno. Da li je bolje sprečiti nego lečiti i da li je nužno lečiti medikamentima? Terapija lekovima je bitan deo lečenja psihičkih tegoba, a često i neophodan, jer se njome stvara osnova da pacijent postigne bolje rezultate. Lekovi su ipak pomoćno sredstvo, a ne rešenje, pa je kombinacija farmakoterapije i psihoterapije bolja varijanta za dugotrajnije poboljšanje, dok je preventiva najefektnija i najjeftinija, jer psihička slabost prouzrokuje razne bolesti čije lečenje je dugotrajno i troši puno resursa. U Srbiji je izražena disproporcija između potrebe za psihoterapijom i njenom ponudom. Frustrirajuće je i za terapeuta i za pacijenta to što se u državnim institucijama osećaju kao na pokretnoj traci, i što psihoterapija nije podrazumevajuća mera u lečenju. U inostranstvu, pak, zdravstveno osiguranje sve češće pokriva i privatne odlaske kod psihoterapeuta. Šta da čini onaj ko nema za to novca? Sve više organizacija pruža besplatnu psihološku pomoć, kao i institucije poput Centra za mentalno zdravlje Beograđanka, gde ljudi mogu biti primljeni bez uputa i čekanja. U Domu omladine se sprovode besplatne konsultacije i grupne terapije, u Božidarcu je novootvoreno savetovalište za LGBT+ osobe. Postoje i razni SOS telefoni, ali je problem to što mnogi nisu non-stop dostupni, pa, recimo, linija za pomoć osobama u riziku od suicida pri Centru “Srce” radi samo u popodnevnim časovima, a najveći broj samoubistava se dogodi pre podne. Organizacije nemaju dovoljno sredstava i njihovi članovi se često pro bono bore za jačanje prevencije, prvenstveno. Zašto je psihička bolest u Srbiji ipak i dalje tabu? Zbog stigmatizacije osoba sa psihičkim teškoćama, zbog nemogućnosti da se integrišu u zajednicu, pronađu posao, partnere, zbog stida i neprihvatanja. Zbog mita o sopstvenoj snazi da sam rešiš tegobe, a traženje pomoći doživljavaš kao slabost. Pa i ako potražiš pomoć, ne želiš da te drugi doživljavaju kao bolesnog, manje vrednog, problematičnog, nestabilnog. Moramo da sazrimo kao nacija, prolazeći kroz proces individualizacije, kako bismo ponovo stvorili kvalitetno zajedništvo. Usamljenost i izolacija su faktori na koje možemo da utičemo tako što nećemo zapostaviti značaj međuljudskih odnosa.