Šta svet može da nauči od Kineza

Sada je i zvanično potvrđeno: radnici širom sveta sve više zaostaju po primanjima. Prema poslednjem izveštaju Međunarodne organizacije rada, izuzimajući Kinu, realne zarade (usklađene s inflacijom) u 2017. su rasle po godišnjoj stopi od samo 1,1 odsto, u odnosu na 1,8 odsto u 2016. To je najsporiji rast od 2008. naovamo. U Grupi 20 najznačajnijih svetskih ekonomija prosečna realna zarada je tokom 2017. porasla jedva 0,4 odsto, u poređenju s četiri puta većim rastom od 1,7 odsto u 2015. Dok su realne zarade u Sjedinjenim Državama porasle 0,7 odsto (u odnosu na 2,2 odsto u 2015), u Evropi su stagnirale, jer je mali rast u nekim zemljama neutralisan njihovim padom u Francuskoj, Nemačkoj, Italiji i Španiji. Usporavanje u zemljama poput Nemačke i Amerike, koje su smatrane uspešnim primerima, posebno je iznenađujuće s obzirom na to da u prvoj zemlji suficit tekućeg računa nastavlja da raste, a u drugoj nezaposlenost opada, dok je broj poslova koji se nude veći od broja onih koji posao traže. U zemljama čije su ekonomije u usponu prosečni rast zarada u 2017. od 4,3 odsto bio je brži nego u Grupi 20, ali ipak sporiji nego godinu dana ranije (4,9 odsto). Azija je zabeležila najbrži rast realnih zarada, uglavnom zahvaljujući Kini i nekolicini drugih zemalja poput Kambodže, Sri Lanke i Mjanmara. U celini posmatrano, međutim, rast zarada u azijskim ekonomijama je tokom 2017. uglavnom bio u padu. I u Latinskoj Americi i u Africi je više zemalja zabeležilo pad realnih zarada. Povrh toga, izveštaj Međunarodne organizacije rada pokazuje da je jaz između rasta zarada i produktivnosti i u 2017. ostao veliki. U mnogim zemljama udeo zarada u nacionalnom dohotku i dalje je ispod nivoa s početka devedesetih godina. Ovo nameće očigledno pitanje: s obzirom na oporavak globalnog društvenog proizvoda poslednjih godina, zašto se uslovi za radnike u najvećem delu sveta nisu proporcionalno poboljšali? Nijedan od uobičajenih sumnjivaca - trgovina i tehnologija - ne mogu jedini biti odgovorni za takvo stanje. Nema nikakve dileme da je sve veće integrisanje velikih ekonomija s viškom radne snage u globalno tržište, zajedno s povećanim oslanjanjem na automatizaciju i veštačku inteligenciju, oslabilo pregovaračku poziciju radnika, a potrebu za radnom snagom preusmerilo u krajnje specifične i limitirane sektore. Ali ova dva faktora sama po sebi nisu dovoljna da bi se objasnio izostanak materijalnog napretka za većinu zaposlenih. Pravi razlog zbog koga radnici lošije prolaze nije toliko ekonomski koliko institucionalni i politički. Od zemlje do zemlje, zakonska regulativa i sudske presude u sve većoj meri sputavaju davno priznata radnička prava. Vlade fokusirane isključivo na poboljšanje „fleksibilnosti tržišta rada“ tako, na primer, sprovode politike koje interese poslodavaca stavljaju iznad interesa zaposlenih, između ostalog i time što ograničavaju mogućnost radnika da se organizuju. Opsesija fiskalnom konsolidacijom i merama štednje onemogućila je onu vrstu socijalnih davanja koja bi uvećala broj radnih mesta u javnom sektoru i poboljšala uslove pod kojima zaposleni rade. A trenutno regulatorno okruženje u sve većoj meri omogućava velikim korporacijama da svoju moć demonstriraju bez ikakvih ograničenja, što za posledicu ima jačanje njihove monopolske i pregovaračke pozicije. Ukratko, to što je u širokom spektru zemalja neoliberalizam intelektualno zarobio proces kreiranja ekonomske politike za posledicu ima izuzimanje najvećeg broja onih koji rade za platu od dobrobiti koju donosi ekonomski rast. Ali ovo nije neizbežan proces. Kina je, na kraju krajeva, uspela da ostvari brz rast zarada, a udeo zarada u nacionalnom dohotku raste, uprkos tome što je zemlja posvećena trgovini i primeni tehnologija koje vode gubitku radnih mesta. Kineski uspeh na tom planu mogao bi da se uzme kao potvrda modela za koji se zalagao pokojni nobelovac Artur Luis, a koji objašnjava kako zapošljavanje ljudi u novim, produktivnijim sektorima može da apsorbuje višak radne snage i zarade pogura naviše za sve. Ali, bliže poenti, Kina je ovaj efekt pojačala sistematskim državnim merama osmišljenim s ciljem da poboljšaju radne uslove. Posledice toga su da je prosečna nominalna minimalna zarada u Kini u periodu od 2011. do 2018. gotovo udvostručena, a da su zarade zaposlenih u državnim kompanija rasle i brže od toga. U isto vreme, kineska vlada je proširila druge oblike socijalne zaštite zaposlenih, paralelno radeći na tome da industrijski razvoj usmeri ka podsticanju inovacija i rastu produktivnosti, time uzdižući zemlju na više mesto u globalnom lancu stvaranja vrednosti. Istina, kineska politička ekonomija jeste neobična. Briga vlasti za dobrobit zaposlenih mogla bi da bude samo odraz potrebe Komunističke partije da obezbedi svoju političku poziciju. U tom slučaju, sklopila je faustovsku socijalnu nagodbu tipičnu za istočnoazijske autokratije. Opet, ako je Kina u stanju da bude izuzetak od trenda opadajućeg rasta zarada, onda to mogu i druge zemlje. Prvo je, međutim, potrebno da kreatori ekonomske politike širom sveta odbace neoliberalnu paradigmu, koja ih je učinila nesposobnim da osmisle alternativne pristupe. Kao politički projekt, neoliberalizam je završio svoje. Ako se želi da radnici ponovo imaju koristi od privrednog rasta, vlade će morati da počnu s usvajanjem progresivnijih političkih alternativa. Srećom, Međunarodna organizacija rada i Konferencija Ujedinjenih nacija o trgovini i razvoju su već otpočeli s vraćanjem smislenijih politika u agendu, kao što to čine pojedini političari u SAD, Velikoj Britaniji i drugde. Ali da bi se osiguralo da ekonomija bude u korist najvećem delu društva biće potrebno da svi ulože mnogo veći napor.