Šta bi Fidel rekao Trampu

Jedan od svedoka kubanske revolucije je zabeležio da je promena vlasti i nezvanično bila izvršena pre odsudnog prvog dana 1959. kada je diktator Fulgensio Batista pobegao za Dominikansku Republiku, a Fidel Kastro proglasio zvaničnu pobedu. Razlog tome nije njeno dugo trajanje – počela je, naime, 26. jula 1953, kada je Kastro, tada mladi advokat, s oko 150 ljudi neuspešno napao dve barake. Šezdesetak pobunjenika je izgubilo živote, a Fidel je uhvaćen koji dan kasnije. Svoju naklonost ka dugim govorima izvesno je razvio u toku četvorosatnog obrazlaganja svojih pobuda pred sudom, koju je završio s antologijskim zaključkom: „Osudite me, neće imati značaja. Istorija će me pomilovati.“ NJegova kazna iznosila je 15 dugih godina, brat Raul dobio je dve manje, a već 1955. su bili oslobođeni, jer je Batista pod pritiskom međunarodne javnosti morao da pomiluje sve političke osuđenike. Braću Kastro su, priča se, spasili njihovi učitelji iz osnovne škole, jezuiti. Ni dinamika skoro šestogodišnje borbe nije obećavala – napadi na režim su bili sporadični, a daleko najpoznatiji bio je u novembru 1956. Tada su braća Kastro uz pomoć argentinskog lekara Ernesta Gevare, poznatijeg kao Če, s još 80 boraca pokušali da se s rashodovanog meksičkog broda umilnog naziva „Baka“ tajno iskrcaju na kubanske plaže. Brod je mogao da primi do 25 putnika, što je drastično otežalo beg od unapred informisanih Batistinih krvoloka. Razlog rane pobede – ne i preuranjene – valja tražiti u brutalnosti Batistinog režima. Naime, stari Fulgensio je bio ono što bi brojne današnje stabilokrate rado postale da ne vladaju u vremenu u kojem bi se o njihovim nepočinstvima širom sveta saznalo za tili čas. Bio je predsednik od 1940. do 1944, a 1952. je ponovo preuzeo vlast, i to vojnim udarom. Institucije je sravnio sa zemljom, postojanje zakona potpuno obesmislio i uz obilatu pomoć SAD, čijim je preduzetnicima rasprodao malobrojne kubanske resurse, neveliko ostrvo je pretvorio u sopstveničku prćiju. O kubanskom survavanju pod njegovom čizmom govore čak i Kastrovi protivnici. Recimo, podaci antikomunističkog Katoličkog udruženja havanskih studenata svedoče da je u poslednjim godinama njegovog mandata oko 90 odsto stanovništva činilo seljaštvo. Četvoročlana porodica mogla je da opstane na tananoj granici siromaštva samo ako su svi članovi radili. Ostatak je završavao na strani životnih rashoda. Zarada je pak za tri četvrtine stanovništva bila sigurna samo tokom četiri meseca koliko je trajala žetva. Satnice su bile mizerne. Tek je svaki dvadesetpeti Kubanac svaki dan jeo meso, a svaki pedeseti jaja. I pored onolike slane vode, tek je svaki stoti mogao da priušti ribu. Svaki trideseti je obedovao hleb, a svaki četrdeseti je imao pristup pijaćoj vodi. Diktatorska strahovlada je svakodnevno ubijala - da li neistomišljenike, da li običan svet, da li svaku perspektivu, bilo je gotovo isto. Potkraj 1958. godine, čak je i Amerika digla ruke od svog štićenika. U takvim okolnostima, braća Kastro i Če Gevara su, marširajući kroz sela i gradove, bili dočekivani kao oslobodioci, neretko i među Batistinim vojnicima. Kombinujući retorike kubanskog nacionalizma i socijalističkog egalitarizma i nemalu ličnu harizmu, njih trojica su od zakorovljenog dvorišta SAD napravili suverenu državu – po cenu određenih ličnih sloboda, doduše, ali i uz nezapamćeni porast pismenosti, zdravstvene i socijalne zaštite. Prvi su u tom delu sveta uvideli da je razvijanje sopstvenog suvereniteta jedini lek protiv bolesti zavisnosti od američke i britanske moći i pomoći. NJihov uspeh je baš zbog svoje monumentalnosti ujedno bacao ogromnu senku na ostatak Latinske Amerike, a ujedno je poslužio i kao svetionik američkom imperijalizmu. Prvi su znali šta moraju da urade za slobodu, a potonji šta da po svaku cenu sprečavaju. Tokom šezdesetih i sedamdesetih godina, podvig Kubanaca su pokušali da ponove sandinisti u Nikaragvi. Dvadeset godina nakon kubanske revolucije, uspeli su okončaju gotovo pet decenija dugu diktaturu porodice Somoza. Vašington je pomagao diktatorsku lozu, ali ni izbliza koliko je novca ulupao u desničarske formacije Kontraše koje su nakon sandinističke pobede do početka devedesetih osujećivali svaki pokušaj stabilizacije ranjive države. Istovetno je bilo i u El Salvadoru – u kontekstu Hladnog rata sedamdesetih, tamošnje vlasti su obilato zloupotrebljavale američku podršku za obračune s disonantnim glasovima. Kad su se ti glasovi ujedinili i 1979, nakon serije krvavih demonstracija, odlučili da pruže otpor, iz američke kase se u zvaničnu elsalvadorsku do 1992. slilo čak četiri milijarde dolara. Sigurno ne za narodne kuhinje. Čileanac Salvador Aljende, inače prvi demokratski izabrani komunistički predsednik u istoriji, vladao je do 1973. i krvavog pira vašingtonskog miljenika Augusta Pinočea. Americi nije odgovarao ni Jakobo Arbenz, prilično saradljivi predsednik Gvatemale, pa je i ova država od kraja pedesetih do sredine devedesetih bila u građanskom ratu promenljivog intenziteta između zvanične desnice i gerilske levice. Svi ovi sukobi imali su ista obeležja – nepremostive razlike između siromašnih levičara i spolja pomaganih desničara, elemente državnih genocida nad urođenicima, bezglavo proganjanje i ubijanje i iz daleka sumnjivih pojedinaca, četvorocifrene brojeve žrtava (Gvatemala je brojala do oko 200.000). Kubanski režim je sve to vreme opstajao. Tamošnja revolucija je odnela svega 7.000 od sedam miliona kubanskih života, daleko manje no drugde, i njen uspeh se, uprkos krizama, može pripisati i činjenici da je bila među prvima. Ono što progresivne snage u mnogim državama Latinske Amerike u drugoj polovini 20. veka nisu uspele silom, konačno su na samom početku 21. veka ostvarile mukotrpnim političkim agitovanjem. Kako je kraj Hladnog rata sveo čitavu planetu na američko polje uticaja, strah Vašingtona od lokalnog socijalizma se smanjio. Gerilci su oružje položili čim im je dozvoljeno učešće na izborima, a decenije obesne strahovlade i neoliberalnih eksperimenata južno od SAD stvorile su atmosferu u kojoj su progresivne politike dobile na značaju. Na vlast je u tzv. „ružičastom talasu“ prvi stupio Ugo Čavez u Venecueli, 1999. godine, a sledili su Luis Inasio Lula da Silva i Evo Morales koji su 2003, odnosno 2006. postali predsednici Brazila i Bolivije. NJih je Kristina Elizabet Fernandez de Kiršner, potonja predsednica Argentine, prozvala „trojicom musketara latinoameričke levice“. Do 2014. godine su doslovno sve zemlje Centralne i Južne Amerike dobile predsednike slične provenijencije. Za vreme njegovog trajanja, međutim, 20 miliona građana Brazila izdiglo se iz siromaštva, a nemaština je u Venecueli smanjena za 19, u Boliviji za 25, a u Ekvadoru za 10 odsto. Nacionalne ekonomije beležile su respektabilne stope razvoja, a nemalu ulogu u solidnim prihodima od trgovine igrala je međusobna usmerenost. Bivši ekvadorski predsednik Rafael Korea otpisao je deo duga koji je smatrao „nelegitimnim“, a Morales je nacionalizovao naftnu industriju, recimo; sličnih primera u drugim državama je mnogo. Neki to zovu redistribucijom novca i dobara, a neki vraćanjem suvereniteta i mešanjem države u svoj posao – bilo kako bilo, činjenica je da je uspeh levičarskih režima u poslednjih dvadesetak godina umnogome pratio decenijske politike komunističke Kube. Istini za volju, na umu valja imati da su levičarske vođe mahom bile dovoljno mudre da trguju s celim svetom (naročito s Kinom i gotovo nimalo sa SAD) i posledično povećavaju javnu potrošnju, ali i nedovoljno sposobne da se nose s posledicama globalne finansijske krize 2008. godine. Čavesov naslednik Nikolas Maduro nema ni veštinu ni umeće svog prethodnika i mentora – delom je odgovoran što je država na granici građanskog rata, a održivu međunarodnu trgovinu naftom (kojom je Venecuela najbogatija država na svetu) nikako ne uspeva da pomiri s izolacionističkim težnjama. Nakon Lule, skoro da nema brazilskog političara za kojeg nije bilo otkriveno da je do lakata ogrezao u korupciju. NJegova naslednica, Dilma Rusev, bila je suspendovana 2016. godine, a njenom nasledniku, dotadašnjem potpredsedniku Mišelu Temeru, zabranjeno je kandidovanje za političke funkcije zbog optužbi za korupciju. Naposletku je na čelo zemlje kafe i fudbala došao osvedočeni fašista, ženomrzac i ksenofob Žair Bolsonaro koji veruje da su klimatske promene tek marksistička teorija zavere. Kristina Kiršner je optužena da je pokušala da državu ošteti za nepojamnih tri milijarde dolara – bes zbog koruptivnih praksi ponovo je koštao levicu, pa je predsednik Argentine 2015. postao konzervativac Maurisio Makri. Pa opet, nepošteno bi bilo reći da su od ružičastog talasa ostali samo tragovi da je nekad postojao. Moralesu, Maduru, urugvajskom predsedniku Tabaru Vaskezu i novom predsedniku Ekvadora Lenjinu Morenu se krajem prošle godine u Meksiku pridružio jurodivi socijalista Anres Manuel Lopez Obrador. Ovo je ujedno prvi put od nezavisnosti Meksika da se na njegovom čelu nađe neko s leve strane političkog spektra. Ne treba, naravno, zaboraviti ni Migela Dijasa Kanela, čoveka koji je prošlog proleća na mestu predsednika Kube nasledio Raula Kastra, koji je, davne 2008. nasledio Fidela, bolesnog i previše umornog da bi makar i simbolično figurirao u političkom životu ostrva. Jedni od poslednjih koraka Obamine administracije bili su obnavljanje diplomatskih odnosa s Kubom i delimična liberalizacija protoka robe, ljudi i kapitala. Kubanske vlasti su dozvolile kupoprodaju privatnog vlasništva i pokretanje privatnih biznisa, uz opasku da će ostati u biti socijalističke, socijalno odgovorne i centralizovane. Kako je reč o jednoj od resursima najsiromašnijih zemalja američkih kontinenata, postoje strahovi da će Trampove razularene deportacije i izgradnja zidova Kubu vratiti u izolaciju. Ipak se Kanel po stupanju na dužnost prvo susreo s Madurom. Ali, ako je suditi na osnovu istorije, kubanski režim će i Trampa nadživeti. Ista ta istorija je braću Kastro i Čea već iskovala u zvezde; Trampa će izvesno ispratiti drugačije. Pitanje je samo – šta bi Fidel rekao o Trampu? „Kakav kreten! Daj pušku, nije gotovo“, verovatno.