Промени језик   Sitemap   Верзија за штампу   17.06.2019. 09:48
 НАСЛОВНА    АРХИВА    НИН ДИЈАЛОГ    САДРЖАЈ      ПРЕТПЛАТА    E-ПРОДАЈА 
 
Језик
Муке с радиом

Свака рубрика као што је ова мора да узме у обзир и писани и говорни језик. Некада се знало: писани језик су књиге, новине и часописи, говорни је онај којим се говори у кући и на улици. Те дефиниције су се данас знатно прошириле, захваљујући најпре радију, затим телевизији, а од краја прошлог века компјутерима, интернету и друштвеним мрежама.

За мене, као човека у годинама који слабо види, ретко излази (поготову у ове зимске дане), док на Фејсбук или Твитер нисам никад ни привирио, главни извор примера говорног језика и даље су радио и телевизија, поготову онај први. У некадашњој Југославији и они су заправо спадали под писани језик, јер су (осим преноса утакмица) сви текстови морали да прођу цензуру уредника, па ако их он одобри, читали су их спикери са такозваних „кошуљица“. Данас и на радију и на телевизији има мноштво разговора, интервјуа, дискусија чији учесници говоре „из главе“, без икаквог припремљеног текста.

Користити те емисије као материјал за лингвистичку анализу, нажалост, није нимало лако. На FM скали мог верног „сонија“, колико год пута се прошетао од 88 до 108 мегахерца, већина станица даје само музику, уз евентуалне вести. Праве говорне емисије постоје само на Радио Београду, на прва три програма. Радио Студио Б има само информативне емисије страног порекла („Спутњик“ и „Слободну Европу“), тако да то могу бити примери преводног, али не и српског говорног језика.

Музика је, наравно, забавна, (на Радио Београду 1 и народна), у троминутним сегментима који на многим станицама чине једини програм, а и тамо где постоје говорне емисије сваких неколико минута се убацују у разговор као „музички предах“. Сећам се да сам пре скоро пола века, после боравка на Јелском универзитету с Фулбрајтовом стипендијом, писао о томе у културном додатку „Политике“. Напоменуо сам тада да сам у Америци слушао станице које се називају „talk radio“ и које од јутра до мрака немају ни секунд музике, него искључиво вести, репортаже, разговоре са слушаоцима и наравно рекламе. Зашто се само код нас говор сматра толико напорном делатношћу да су му неопходне честе паузе уз музику? Још о томе следећег пута.




Иван Клајн


Share on Facebook 

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар

Приступ за чланове
  Корисничко име
  Лозинка
 
  Запамти ме на овом рачунару
Постаните члан! Региструјте се овде
Изгубили сте Лозинку? Кликните овде
Мисли
bg

Александар Вулин, министар војни

Ја сам социјалиста, левичар, не верујем у кажњавање радника за сваку грешку. Радницу која је уместо патријарху Иринeју послала божићну честитку патријарху Павлу нећу ни казнити ни отпустити, а посебно не на дан када се људи воле и када једни другима праштају.

Прочитајте све мисли
bg