Odocnela pravda

Pačanje Aleksandra Vučića u sve sfere života građana nadaleko prevazilazi dužnosti što proizlaze iz njegove funkcije predsednika. Ali, iako je poput margarina, koji se „u sve meša“, recimo da je pozvaniji no inače da kaže da „niko neće moći da dobije manje od pet godina kazne za silovanje“, dok za „naročito teške oblike sledi doživotna robija“, budući da je pravnik po obrazovanju. Po prirodi ili maniru, on je nalik kafanskom logoreiku, pa pristojnom čoveku presedne ako u bujici reči izusti i nešto zaista umesno. U istom tonalitetu dokazivanja sile, naš predsednik poručuje da nije „posebno zainteresovan za primedbe boraca za ljudska prava jer su nam sva ljudska prava uništena drogom i ubistvima“, ali pokazuje izvesnu naklonost „delu javnosti i gospodinu Igoru Juriću“ prihvatnjem njihovog predloga da se „drastično povećaju kazne za sva dela koja obuhvataju nasilničko ponašanje, od nasilja u porodici, višestrukih ubistava, silovanja, ubistava dece“ uvođenjem instituta doživotne robije. „Uvećaćemo kazne da budu kao evropske, pa da im ne pada na pamet da se ovde ubijaju“, „pregazićemo ih“, pripretio je kriminalcima za koje „Srbija više neće biti meka i medina“. Ali i podviknuo sudijama koji „više neće moći da se suđenja razvlače po desetak godina“, već će morati da ih završavaju za 12 meseci, šta god da ovo podrazumeva. O žrtvama pomenutih teških krivičnih dela ni reči, jer oni nisu glasači, ili ih nema dovoljno, budući da ministar policije Nebojša Stefanović konstantno tvrdi da stopa kriminaliteta opada. S obzirom na to da je i vrapcima jasno da je najava drakonskih kaznenih mera uvod u izbore, ko će da objavi da smo svi mi doživotni zatočenici SNS politike? Odnosno, oni koji ne pobegnu iz Srbije.