Ideja slobode je naivna ali i nasušna

U jezičkom delirijumu svog trećeg romana Zabluda Svetog Sebastijana (Laguna), tridesettrogodišnji pisac Vladimir Tabašević čitaoca izvlači na površinu akta čitanja – pretvara ga u detektiva koji mora da u piščevim širokim, prožimajućim i međusobno povezanim asocijativnim i aluzivnim skokovima sam zaključi o čemu je, zapravo, tekst. Mora, međutim, prvo da nauči da u tim tokovima pliva – rečju, da ih čita, jer i inače razigran Tabaševićev stil ovde lebdi nad granicom između hermetičkog i poetičkog, teško prohodnog i protočnog. Tek tad će mu se iz njih ukazati kontura Svetog Sebastijana, vođe pretorijanske garde koji je hrišćane spasavao kad je mogao i u stradalništvu radi Hrista ih hrabrio kad je morao. NJegova osnovna zabluda – uverenje da kao progonitelj ipak pomaže progonjenima – tematizovana je u savremenom kontekstu, gde s jedne strane stoje Dino, odnosno Karlo, likovi čudnovato povezani savladavanjem jezika za vreme ratova devedesetih i izbeglištva, dok s druge, iznad i ujedno nasuprot njih, stoje likovi s različitim pravedničkim nastojanjima. Među njima se izdvaja Ema, mlada pozorišna rediteljka, zainteresovana da sećanje dvojice likova predoči svetu, uverena da čini dobro. Pišući o njenoj i drugim zabludama, Tabašević je, po mišljenju žirija za NIN-ovu nagradu za najbolji roman, učinio iskorak u odnosu na ostatak književne produkcije (tri glasa spram po jedan koliko su dobili Goran Marković i Lana Bastašić, dok su Jelena Lengold, Saša Savanović i Branka Krilović ostali bez glasova), ali i u odnosu na svoja prva dva romana, Tiho teče Misisipi (uži izbor) i Pa kao (najuži). Pa opet, po proglašenju pobednika, među prvim reakcijama našle su se i one negativne, rade da podsete na Tabaševićevu burnu reakciju kada mu je pre dve godine ova nagrada izmakla zbog romana Arzamas Ivane Dimić. „Tad sam se nadao obziru prema književnosti namesto obzira prema atmosferi nameštenosti i pravilima, predrasudama i pretpostavkama književne scene. Reakcija jeste bila ishitrena i tad mi je u očima nekih izrastao rep mizoginog pisca koji i danas vučem. A mislio sam da sam bio jasan u protivljenju pozitivnoj diskriminaciji. Ne treba nagraditi ženu jer je žena, već treba nagraditi najbolji roman te godine, čiji god bio, zarad književnosti same. Rep je, u međuvremenu, ponovo za neke postao lozinka za otključavanje onoga što moja proza i ja sam predstavljamo. Do te mere to ide da oni koji me u tom ključu otpisuju najčešće i ne čitaju bilo šta što napišem. Govore o mojoj književnosti govorenjem onoga što su od drugih o meni čuli. Slično je i kad čitaju. Određeni set uverenja jeste preduslov svake književne kritike, ali je nevolja kad kritičar književnost koristi da opravda svoja uverenja. U svemu kasnimo, pa i u onome što Žižek naziva histerijom političke korektnosti. Ako želiš da na svakom ćošku vidiš mizoginiju, videćeš je. Stvarnost jeste ideološki konstrukt, mi s njom imamo posla svaki put kad nam se nešto učini očiglednim, kako reče Altiser, ali ako govorimo o spontanoj, uže shvaćenoj ideologiji, u ovom slučaju ideologiji kritičara, oni je neretko koriste kako bi opravdali svoje pozicije nezavisno od književnosti“, kaže Tabašević za NIN. Zašto je onda jedino vaše ime u najužem krugu izazvalo negativne reakcije u delovima javnosti? Živimo u konzervativnoj kulturi gde se delo poistovećuje s autorom – imaš li tetovažu ili ne, kako izgledaš, kako se ponašaš, sve to utiče na recepciju. Ima desetak godina kako se bavim književnošću, a nikad nisam izgledao kao tradicionalna figura pesnika ili pisca. Naša kultura pretpostavlja da svet i svi u njemu moraju da izgledaju u skladu s pretpostavkama. Ako nešto izaziva zabunu, mora se svesti na nešto što nam je poznato. Svako može da u mojoj književnosti vidi da stojim na potpuno suprotnim pozicijama od onih koje mi se pripisuju, a to su konzervativizam, desničarenje, mizoginija, i tako dalje. Reč je o apriornim osporavanjima. Ako pojedinima delujem kao nešto što im se ne sviđa, potrudiće se da budu u pravu. Niste li i sami svojim javnim nastupom odgovorni za svoju poziciju? Isprva sam imao možda i naivno uverenje da će se moji gestovi razdvajanja književnog rada od tradicionalne figure pisca protumačiti kao svestan otklon, a ispalo je da je moj periferni angažman – blog Prezupč, intervjui, statusi na društvenim mrežama – postao bezmalo važniji od književnog. Za dobrobit književnosti, moramo se vratiti poreklu motiva za bavljenje književnošću ili književnom kritikom. I pisci i kritičari i publika, svi treba da se razvlaste u odnosu na svoje pozicije i da se vrate čitanju i pisanju. Mene su teorijski intrigirali sopstveno iskustvo s obzirom na iskustvo jezika i istovremena svedenost na jezik. U njemu smo stalno, kao u staklenoj kutiji. Zbog njega se i bavim književnošću. Vaš čitalac je sve vreme svestan da čita, šta čita i kakve ste mu tragove u tekstu ostavili. Čini se, ipak, da je u ovom romanu jezik prvi put glavni lik kojem drugi likovi služe za ispoljavanje njegovih mogućnosti? U ovdašnjem, lokalnom kontekstu, kao čovek sam stalno pod subjektivnim utiskom da je kvalitet doživljaja sveta devalvirao, zbog čega nastaje fantazija da je ranije bio autentičniji. Tome nas, uostalom, istorija i književnost uče – ranije je sve imalo više smisla. Ali, istorija i književnost su priče, a kroz priče postojimo. Ja sam upravo hteo da u prvoj epizodi romana pokažem nemogućnost da se junak kroz pričanje o svom sećanju uopšte konstituiše, a u drugoj da je svako naknadno stvaranje priče iz njegovog sećanja zapravo teška, nepoštena zabluda koja ne odgovara onome što se dogodilo. Kako slagati dok govoriš puku i čistu istinu. Ima tamo jedan lik, službenik DB-a, jedna od figura nalik Svetom Sebastijanu, koji skriva svoj identitet tako što otvoreno priznaje da je debeovac, a sagovornica mu ne veruje. U dinamici sećanja i jezika kojim sećanje posredujemo nastaju tradicionalno shvaćeni junaci – Dino, Karlo, Lidija... ali nastaju i nestandardni. Junak postaje i kuća u koju se mali, izbegli Karlo useljava, prazni bazeni takođe, groblje, voz... Važna referenca mi je bila film Sinegdoha, NJujork, jer se bavi istim problemom – nemogućnošću da se subjektivni doživljaj sveta razluči od tobožnjeg objektivnog. Prevara u srži svake priče je nastojanje da se objektivni svet nekako sagleda kao objektivan. Otkud ideja da ograničenost jezika i varljivost sećanja prevedete u jezik koji govori o sećanju? Pokušao sam da se setim svog iskustva ovladavanja maternjim jezikom. Kako sam ovladavao njegovim bogatstvom, tako su mi se menjala i bogatila sećanja o samome sebi. Kako kaže Derida, „voleo bih da sam neko drugi ko se seća mene“. Roman Lane Bastašić Uhvati zeca i vaš roman imaju pojedine zajedničke teme i motive, poput rata i sećanja na rat. Isto ste i godište. Da li je sećanje na tu traumu opsesivna tema generacije? S obzirom na društveno-političku stvarnost, možete li da naslutite o čemu će pisati naredne generacije pisaca? Moja centralna preokupacija sadržana je u posveti romana: „Nama, koji smo učili maternji jezik za vreme rata, često bez matere, ježili se.“ U romanu sve vreme postoji suptilna jeza, tišina, što potiče iz mog sećanja koje mislim da je prilično verodostojno. Stasavajući u ratnim okolnostima, ne do kraja svestan ozbiljnosti i opasnosti, imao sam zdravo, znatiželjno, detinje raspoloženje prema jeziku. Reči su me interesovale i hteo sam da razgovaram s odraslima kao instancama koje su tad mogle da mi objasne jezik. U njihovim odgovorima je često bila sadržana i jedna aktivna ćutnja o svemu što se događa. Neminovno je da ti se činjenica odrastanja u ratnim okolnostima prikaže u jeziku i sećanju. O ratu se u knjizi eksplicitno govori tek u nekoliko epizoda, a ostalo vreme se govori o nadanju da se neće desiti ono što se već desilo. Rat. „Neće valjda“, kaže se, a ljudi naveliko gube domove i živote. S druge strane, generacije koje danas stasavaju se ni bombardovanja ne sećaju i nadam se da neće biti opterećene kao što smo bili mi. Ali će biti opterećene kolektivnim sećanjem, posledično i zajedničkim društvenim narativom o bombardovanju. Naravno. Naše generacije su bile opterećene pričom kako je pre nas bilo blagostanje, a onda su prošle kroz rat, neko posredno, neko ne. I danas nam je u najboljem, možda i jedinom pravom interesu, da se tog sećanja nekako oslobodimo. Ja to radim pisanjem. Ne želim nikome da se svetim ili nekakvu pravdu da isterujem. U romanu piše, iz očiju dečaka-žrtve koji odrasta u ratu, da je u svetu odraslih „pravda morala biti namirena, nevažno nad kim“. Želeći da sprečiš buduće nepravde, pitajući se šta je to pravda, šta je dobrota, šta je zlo, šta je to značilo pre koju deceniju, a šta danas, šta je to za neke „njih“, a šta za neke „nas“, ti živiš i reprodukuješ permanentno stanje tenzije – nacionalne, verske, rodne, kakve god. Postaješ delegat trauma. Nadam se da će buduće generacije da budu podozrivije spram velikih pojmova poput pravde. Da li onda ovom svetu treba više sumnjičavosti spram tzv. velikih priča ili upravo prostodušne naivnosti kakva, recimo, odlikuje Dina? Vreme je da se postmoderno iskustvo sveta – skepsa, relativizam, perspektivizam – prihvati kao činjenica sa svim njegovim pogubnim reperkusijama. Uostalom, taj život bez ukotvljenosti, bez velikih, univerzalnih istina, takođe je univerzalna istina današnjice. Horizont bez nade u neku istinu je horizont cinizma, razočaranog idealizma koji te ispostavi u karikaturu sopstvenih uverenja, u glumca koji, eto, makar može teatralno da priča kako se nekada stradalo u ime pravde. Moj obračun s tim stanjem je pisanje, korišćenje jezika. Tako horizontu cinizma suprotstavljam horizont slobode, a sloboda jeste naivna ideja. Ali je neophodna. Da li je uopšte moguće govoriti o obespravljenima bez skrivenog elitizma? Može li sećanje obespravljenih da dođe do nas bez želje privilegovanih da to sećanje nekako predstave ostatku sveta? Oni koji u mojim antielitističkim stavovima prepoznaju dozu elitizma su u pravu, jer antielitizam čini isto što i elitizam – stvara distancu u odnosu na drugost. I to je postalo neka vrsta mode. Optužili su me da sam u romanu napao Brehta. Ne, napao sam zloupotrebu Brehta kao lozinke kojom elitni krugovi razmenjuju svoje kvazislobodarske prakse i kodove i preporučuju se kao umniji od drugih. Kao, slušaćemo turbo-folk da bismo pokazali da nam se ne gadi. A to uopšte nije u srži brehtijanskog, na čijoj sam intimno strani. Ali, opet, i ja osporavam nečije čitanje Brehta, i ja stvaram distancu u odnosu na drugost. Mislim da na kraju stvari treba svesti na pitanje iskrenosti uverenja. Književnost ne pišem da bih raspolagao velikim istinama, već da bih sebi pomogao. Neko drugi to radi drugačije. Dok je iskreno, dobro je. Pod lupu je ponovo dospeo i vaš tretman ženskih likova. Žižekovska histerija, ili ipak ima povoda? Hm, da, zbog Eme se ponovo poteglo pitanje zašto su ženski likovi negativni, a previđa se da kod mene pozitivni junaci kao takvi ne postoje, nezavisno do roda. Svi su u nekom bitnom smislu tragični i manjkavi. Zbog Anine sudbine u Pa kao, a sada i Eme, ponovo se priča da je Tabašević ženama zapušio usta. Na moju veliku žalost, ženama su i u stvarnosti zapušena usta. Moja proza ipak ne normira zbilju, ali pokušava da je nepamfletski prikaže u njenoj srži. Da li je danas neophodno pisati angažovano, ali i oneobičeno? Postupak oneobičavanja je upravo paratekstualno stavljanje izjava zahvalnosti na kraj romana gde sam se zahvalio nekim silama, realnim i izmaštanim, emotivnim i intimnim relacijama, koje mi nisu dozvolile da skliznem u propagandizam. Jer, ako kreneš od želje da ti književnost bude angažovana, pristaješ na infantilnu fantaziju da ćeš knjigom promeniti svet. Naravno da nećeš, ali to ne znači ni da treba da odustaneš od književnosti ili od angažmana. Ne, samo treba da pišeš tako da čitaoca angažuješ da preispituje sve što mu se čini kao zdravorazumsko. Pogrešno je u 21. veku angažovati svoje poetike onako kako smo čitali da su to ranije radili pisci i pesnici. Okolnosti su se promenile – nekad su pesnici bili agitatori, a danas su agitatori čitava profesija. Književnost danas može da bude subverzivna samo kad izopači stvarnost i ulije nadu. A to ujedno samo i treba da bude. Prvu epizodu moguće je čitati kao retrospektivni bildungsroman, pa čak i kunstler-roman, s obzirom na Dinovu preokupaciju pisanjem. Tome je suprotstavljen rat kao razgradnja ne obavezno vrednosnog, ali svakako referentnog okvira koji je postojao. Ko danas generiše referentne okvire? Određene slobodarske ideje su u određenim istorijskim trenucima bile dovoljno aktuelne i važne da su mnogi zbog njih život položili. Danas, pak, određeni fondovi recikliraju i zloupotrebljavaju te ideje i stvaraju vrlo specifičnu ekonomiju žrtava. Što Benjamin kaže, „poraženi neće imati mira ni u svojim grobovima“. Licitira se realnim, istorijskim žrtvama i govori se da neki „mi“ nastavljamo putem tih žrtava, premda to niti je moguće u savremenom kontekstu, niti je tačno. To je samo zgodan način da se implicitno opravda aktuelna društvena paradigma protiv čijih su se elemenata realne istorijske žrtve borile. Biti komunista u 21. veku bez razumevanja svoje pozicije u neoliberalnom kapitalizmu je posve nekomunistički i posve nematerijalistički. Više se ne vode ni Španski građanski rat ni Drugi svetski rat, ali i dalje služe za podsticanje lažnih antagonizama. Što je najgore, skreću pažnju s razmišljanja o tome šta bi i gde bi danas borba mogla da bude i šta je sve neophodno prevrednovati. Ali, teško je odustati od svojih zabluda. Ja ne plediram za opcije, strane i rešenja, ja želim da pokažem šta je to fundamentalno pogrešno kad je mnogo ljudi zdušno angažovano u isterivanju pravde. Ovaj roman najmanje posredno pozajmljuje vaše biografske elemente. Da li je danas uopšte moguće pisati bez autofikcije i metafikcije, tj. pisanja o sebi i o pisanju? Nadam se da jeste. Za mene do ovog romana to nije bilo moguće. Grabio sam iz vlastitog iskustva, iz doživljaja sveta, ali i iz svojih teorijskih i umetničkih interesovanja. Dođeš onda u situaciju da ti je i vlastita biografija varljiva, plastična. Stalno sebe iznova preoblikujemo, svi. Shodno tome, oblikujemo i stvarnost onako kako nam se sviđa i kako odgovara našim pozicijama. Danas se za interese deprivilegovanih paradoksalno bore privilegovani, moralne nekakve vertikale. Tema ovog romana je da je amnezija preimućstvo moćnih, a da je sećanje prinuda deprivilegovanih. Prvi mogu da priušte zaborav, a potonji moraju da se kroz sećanje konstantno nadaju da je možda moglo biti drugačije. Prinuđeni su na optimizam sećanja. Često se ponavlja rečenica: „Rat još uvek nikad neće početi.“ Svi postradali, izbegli i skrajnuti ljudi se nadaju tome. Nemaju druge. NJihovo životno iskustvo bez lamentiranja – to me je interesovalo, da ga pokažem iz njihove perspektive, ne da ga ispričam i opišem. Aktivni akteri života, s druge strane, imaju preimućstvo da mogu da zaborave, ne moraju da se pitaju šta je moglo da bude drugačije.