Poseta veći poklon Vučiću od ordena

U trenutku kada ovaj tekst dođe u ruke čitalaca, Putinova poseta Srbiji će već uveliko teći, ili se privoditi kraju. Biće poznato koji su sve sporazumi potpisani, koje reči izgovorene i koje poruke poslate. Ali stegnimo svoja kritičarska srca i odmah recimo – ova poseta je krupan spoljnopolitički poen za Aleksandra Vučića i dolazi mu bukvalno kao dar s neba, u trenutku dok se Beogradom valjaju ozbiljni protesti u kojima desetine hiljada građana svake subote demonstrira svoje nezadovoljstvo njegovom sve autoritarnijom vladavinom. Da je mogao da bira tajming (a nije, jer je, realno, o terminu posete ipak odlučivao Putin) Vučić ne bi mogao da izabere bolji. I sem ukoliko ne bude baš nekog spektakularnog i neočekivanog fijaska, iz ove posete će srpski predsednik svakako izaći jači nego što je bio pre. Čak toliko jači da, imam utisak, sada prvi put ozbiljno razmišlja i o vanrednim izborima. U suštini, i domaćin i gost u ovoj poseti prvenstveno na umu imaju svoje unutrašnje političke razloge, motive i korist. Što je, uostalom, i logično. No, dok je za Vučića i SNS ta politička korist jasna i očigledna, za Putina možda, barem na prvi pogled, to nije sasvim jasno. A pogotovo nije jasno iz ugla ovdašnjih opoziciono nastrojenih rusofila koji još uvek teško mogu da svare i ono Putinovo rukovanje sa Tačijem u Parizu, a sada im se već servira i dolazak „Velikog Vladimira“ (sve sa ordenom), na noge „izdajniku Vučiću“ – i to baš u trenutku dok se on „sprema da konačno preda Kosovo“. Gde je, dakle, tu Putinov motiv i interes? Pre svega, i to nije samo puka fraza, Rusija drži do dobrih odnosa sa Srbijom, ko god da je u Beogradu na vlasti. I to ne samo iz sentimentalnih, istorijskih, religijskih i „pan-slavjanskih“ razloga. Naime, Beograd je jedna od retkih prestonica u Evropi (a nema ih mnogo ni u svetu) gde ruski predsednik ne samo da može da dođe kad poželi, nego i da tamo bude dočekan sa realnim oduševljenjem, pa i euforijom, kako vlasti tako i najvećeg dela naroda. Drugim rečima, slike desetina hiljada građana koji oduševljeno i više ili manje spontano pozdravljaju ruskog predsednika nisu potrebne samo Vučiću, nego, bogme, i te kako znače i Putinu. A gde je srpska opozicija u toj priči? Realno, na repu događaja, u zapećku i u buli. S tim što se, za razliku od mnogih drugih situacija, ovaj put ne može reći da su tome nešto mnogo sami krivi i doprineli. Ona „proevropska opozicija“ će u Putinovoj poseti i scenografiji koja će tu posetu pratiti da vidi samo još jednu potvrdu Vučićevog „lažnog evropejstva“ i požuriti da ga kao takvog prijavi („cinkari“) razrednim starešinama u Briselu, Berlinu i Vašingtonu. A ona druga, proruska i „nacionalna“ će da škrguće zubima, eventualno, piše „otvorena pisma“ visokom gostu i u Putinovim rečima i gestovima (kao i ne baš najvišem rangu ordena koji će domaćinu biti uručen) pokušavati da lovi skrivene naznake mogućeg nezadovoljstva Vučićevom politikom. Ali to je sve uglavnom jalov i luzerski posao. Vučić je sa ovom posetom objektivno poentirao i za zid prikucao svoje „desne“ kritičare. A ukoliko uspe da izbegne, ili bar na minimum svede potencijalne negativne reakcije tim povodom sa Zapada (to jest, ukoliko pomenute zapadne faktore uspe da ubedi kako je ovo sa Putinom bio samo mali i neobavezni flert, za zabavu domaće publike i sopstvenog glasačkog tela), onda bi to mogao biti gotovo spoljnopolitički trijumf. Mada nisam baš ubeđen da će mu i ovo drugo poći za rukom. U svakom slučaju, Srbe i Ruse vežu brojne i višeslojne niti koje su izdržale mnoga iskušenja, pa će – nadajmo se – verovatno izdržati i preživeti čak i ovu napadnu, kontraproduktivnu i prečesto karikaturalnu ljubavnu ofanzivu Vučićevih botova i tabloida. Dakle, sa stanovišta domaćina i gosta, poseta će biti uspešna i plodonosna. A tek ćemo naknadno videti da li je u svemu tome bilo i nečeg politički znakovitijeg ili ekonomski konkretnijeg i opipljivijeg od srdačnih pozdrava, neobaveznih memoranduma i krupnih televizijskih kadrova, pogodnih za spotove u nekoj budućoj izbornoj kampanji. Ja, lično, verujem da neće biti ničeg više. Ali nema sumnje da će – i ovaj put – Vučiću i njegovoj propagandnoj mašineriji za „sriću“ i seirenje već i to biti sasvim dovoljno.