Poslednja šansa da pobedimo ludilo

Pričam sa Banetom Trifunovićem nekoliko sati pre nego što će se šesti put popeti na kamion da još jednom povede građane u protestnu šetnju kroz Beograd. Znam nešto o osećaju pred izlazak na scenu, ali ne znam ništa o tremi pred izlazak na kamion. Bane, kakvo je to iskustvo? O čemu brineš pred današnji nastup? Da ostanem pribran i normalan! Stvarno imam osećaj da je sada najvažnije da ne uđem sebi u glavu kao važniji od svih i da mi se ne desi da ljudi ne znaju kako da me skinu sa te bine i odgrle od mikrofona. Da li si primetio da posle šest nedelja mnogim ljudima nije uspelo da uđe u glavu šta su zapravo zahtevi protesta? Da li hiljade ljudi zaista hoda po snegu zbog „pet minuta“ na RTS-u? Pet minuta na RTS-u, možda deluje banalno onim ljudima koji žive u Beogradu ili imaju društvene mreže. Ali za one koji žive po manjim mestima do kojih dopire samo ono što se pojavi na RTS-u i tih pet minuta može da izazove veliki preokret. Ja sam iz manjeg mesta i znam kako to izgleda, tako da ne mislim da je taj zahtev toliko minoran i toliko besmislen. Šta tačno znači pet minuta u Dnevniku? Pet minuta prostora u kojem će se narodu koji plaća tu pretplatu, a koji misli drugačije, dozvoliti da kaže zašto šeta, da priča o tome šta se sve dešava u ovoj zemlji. Ne znam da li možemo na prste jedne ruke da prebrojimo koliko je opozicionara proteklih pet godina gostovalo u nekom programu RTS-a. Da li shvataš koliko je nenormalno da mi moramo da pričamo o tome da li na javnom servisu mogu da čujem neko mišljenje drugačije od Vučićevog!? To je već dovoljan znak za uzbunu. Da li ti misliš da o tome odlučuje Dragan Bujošević, i da bi se njegovim odlaskom bilo šta promenilo? Mi njega prozivamo kao novinara koji je imao emisiju „Nije srpski ćutati“! Veoma je zanimljivo da on nema nikakav poriv da odgovori ljudima koji mu se obraćaju svake subote. Predsednik poručuje: „Hoću da razgovaram sa građanima ali neću da razgovaram sa opozicijom“. Kako to razumeš? Da li nas je pozvao da pričamo? Nije. Da li bismo išli da pričamo? Ja lično ne bih. Zamisli mene da sednem sa njim i pričam! Šta da mu kažem? Da li možeš da nam oslobodiš medije? Da li bi mogao da ne kradeš na izborima? Možeš li da prestaneš da kradeš, onako generalno? Možeš li da smiriš svoje ljude koji laju na komšije? Šta će on na to da mi odgovori? „ GDP,... BDP,... la-la-la, 0,84 odsto... 3 x 6 -14 + 12: 0,3, ...nezapamćeno u istoriji...“ Ne znam šta bi bio smisao takvog razgovora. Razumem, ali šta je cilj protesta? Vučić sedam godina vlada na strahu. Svaki sledeći čovek koji se pridruži protestu predstavlja jednog prestrašenog građanina manje. Što je manje našeg straha, to je manje njegove vlasti. Jedini njegov strah je odsustvo straha ljudi na ulici! Cilj protesta je da građani to shvate. Mi moramo da stignemo do normalnog sistema u kome će ljudi izlaziti na izbore čistog uma i donositi odluke na osnovu toga što su prethodno imali prilike da na televiziji vide ko sve postoji i šta nudi i kojima niko neće za to plaćati 15 evra ili kilo ulja. Da li je moguć rasplet u kome predsednik raspisuje izbore i obećava dva meseca ravnomerne zastupljenosti političkih stranaka na javnom servisu? Nije. Ne možemo na izbore pod ovim uslovima. Nisu dovoljna dva meseca normalnih uslova. Iz vizure bine na kamionu, da li imaš utisak da građani šalju poruku da neće učestvovati na izborima kakve smo imali i da bi podržali bojkot? To je i u mraku jasno kao dan. Šta može da bude rasplet? Što se mene lično tiče, rasplet je da čovek koji simbolizuje taj ceo sistem prevare ode, zato što ne zaslužuje da bude tu gde jeste, zato što vređa, zato što se pita za sve, zato što mi se ponekad čini da nije pod sopstvenom kontrolom, zato što mislim da nas žrtvuje zarad svojih dilova koje ima sa raznima iz Evropske unije... Moj lični zahtev i moja lična želja je da ovo zlo ode, uopšte me ne zanima ko će da dođe posle, niti ću agitovati za ijednu stranku ikada više u životu. Šta bi bio način da opozicija „zasluži“ poverenje građana? Šta ti misliš? Ovi protesti bi mogli da budu šansa za njih da pokažu da li su u stanju da čuju šta ljudi govore i da nešto ponude iz toga. Da li si čuo one koji veruju da je važno da opozicione političke stranke povedu protest? Da li možeš da zamisliš jednog političara da se pojavi na kamionu? Šta misliš da bi se desilo? Mislim da bi bio izviždan, ko god da je. Najveći broj šetača nema veze sa strankama, ne žele da krenu za njima. Traže od njih da se definišu i da rade nešto konkretno. Kako bi mogao da definišeš zahteve u odnosu na opoziciju? Dozovite se! Radite! Hoću da čujem šta je vaš program! Hoću da izađete iz kola i krenete po selima da objašnjavate ljudima o čemu se radi! Ne trebaju mi tribine na Starom gradu! Napravite neko novo lice! Vreme je za pametne žene! Ubedite me da ste iskreni i da jednog dana kada ovo zlo ode nećete u ime vlasti biti spremni na nove dogovore s njima! Ako ijedan od ovih koji su danas bliski SNS-u pređe kod vas i sedne u neku vašu fotelju - neće biti dovoljno govnjivih motki sa kojima ćemo vas oterati! To su moji lični zahtevi i moja lična obećanja. Koje obećanje tražiš od njih? Da obećaju da će u nekom prelaznom periodu određeni broj svojih mandata ponuditi svojim građanima! To bi bio način da mi dokažu da ne jure za vlašću samo da bi oni seli u fotelje. Da ministar poljoprivrede bude farmer, ministar finansija neki uspešan čovek za koga znamo kako je napravio pare, ministar obrazovanja neki profesor, akademik, čovek koji zna svoj posao... Ako bi uradili nešto tako, možda bih mogao da kažem - spreman sam da vidim da li ćete ponovo da nas prevarite! Ajde! Još jednom te pitam o pogledu sa kamiona - da li možeš među građanima da prepoznaš koliko su spremni da šetaju? Još jednom ću odgovoriti da mi se čini da je i u mraku jasno kao dan da je ovo bukvalno poslednja šansa da se promeni sistem ludila. I da ljudi koji šetaju poslednji put preuzimaju rizik da njihove zvižduke odnese vetar. Ovo je jedna ozbiljna partija šaha, to sam tako shvatio. Nemam političkog iskustva, ali mi je jasno da ne može da se završi brzo i jednostavno. Oni su spremni da brane svoje fotelje i svoje pare i posle kraja, sad je samo pitanje koliko smo mi spremni da idemo protiv toga. Da li to znači da su ipak u pravu oni koji veruju da teško može da se završi bez uključivanja političkih stranaka? U ovom trenutku političke stranke ne mogu da budu tu jer još uvek nisu ništa ponudile. Ja lično ne bih stajao na tom kamionu da je neko od njih pored mene. Nemam ništa protiv da se to u nekom momentu desi, ali tek pošto ubede sve nas da će da urade to, to, to i to. Odbijaš mogućnost da bi ti mogao da budeš neko novo lice koje će da se pridruži nekoj političkoj stranci? Neću se sigurno pridružiti nijednoj političkoj stranci. Sve ovo radim da bih mogao da se bavim svojim poslom. Ja nisam političar, niti bih to znao da radim. Ne bih mogao da pravim tu vrstu kompromisa koje ti ljudi prave jer mislim da su nas kompromisi raznorazni doveli do ovoga. Nemam stomak za to. Ti kažeš - ja ovo radim da bih mogao da se bavim svojim poslom. Ko tebe sprečava da se baviš svojim poslom? Ja se bavim svojim poslom koliko god mogu, ali me i izvan toga sve ovo boli. Jednako me tišti da me neko laže non-stop, kao i kad mi zabranjuje predstave zato što mislim drugačije. Mene i boli i tišti da me neko prisluškuje zato što mislim drugačije. Bata Gašić je na jednom nedavnom skupu gde su filmski radnici najavljivali svoje naredne projekte rekao: „Vi, naravno, znate da braća Trifunović u tim projektima ne smeju da se pojave“. Eto, on se bavi time. Taj Gašić nas je oterao iz Kruševca, taj Gašić je rekao upravniku kruševačkog pozorišta: „Kokan Mladenović i Branislav Trifunović ne smeju da uđu u pozorište!“ Kada je on to rekao, mi smo završili sa Kruševcem, koji je moj rodni kraj, by the way. To malo boli, to malo nije normalno. Ti ljudi ne razumeju šta je umetnost i šta je drugačije mišljenje i čemu služi pozorište uopšte. Šta oni znaju o bilo čemu što se tiče kulture i umetnosti? Ani Brnabić je Pink super i nema problem da brani tu vrstu kulture. Da li ipak ohrabruje angažman Ane Brnabić na polju kulture? Kroz savet za kreativnu industriju? Pričali su mi neki ljudi kako im je u ono vreme pred dolazak Vučića na vlast nuđena lova da, privatno, u kafani, u bilo kom društvu, kad se otvori rasprava o politici, izgovaraju: „Dobro, ajde da vidimo... Za taj posao su se birali oni koji su slovili za super nezavisne likove.“ I neki od njih su pristali da bukvalno za lovu govore takve tekstove: „ Dobro, ajde da vidimo... pa ovi su lopovi isto, ajde da vidimo šta će `ovaj` da uradi...“ U cenu nije ulazio zahtev da se izgovara Vučićevo ime, bilo je dovoljno da kažu: „Dobro, ajde da vidimo šta će ovaj da uradi?!“ Ja to ne mogu da zaboravim. Pitaš se zašto ti neko ne bi dao novac da snimiš film „samo zato što drugačije misliš“. Da li ti imaš tu širinu da stavove Laze Ristovskog ili nekog drugog kolege koji danas podržava vlast razumeš kao drugačije mišljenje? Da li možete da radite zajedno na filmu, ili u pozorištu? Mislim da je ova vlast okupirala zemlju. Iz tog osećanja stvari, ljude koji su pristali da uđu u njihov đavolji krug, doživljavam kao saradnike okupatora. Bilo bi mi teško da razmenjujem nešto emotivno s nekim za koga znam da je podržao zlo ili da je oćutao zlo. Užasno je što smo se vratili na rečnik iz Drugog svetskog rata. Da li sme da se dozvoli da različite stranačke bine ponovo razdvoje kolege na pozorišnoj sceni? Od svojih kolega nisam dobio podršku kada su mi zabranjivali predstave, što mislim da je suštinski nenormalno. Bavimo se istim poslom, znamo šta znači zabrana neke predstave, ne može da se ćuti na to. Sergej je dobio podršku kolega na festivalu u Aleksincu? Predstava koju sam korežirao je trebalo da zatvori taj festival, nismo je igrali jer smo imali stav da festival na kome se zabrani jedan glumac zbog svojih političkih stavova ne sme da se održi. To što su postojali neki protestni performansi posle svake predstave ništa ne znači, ništa se nije desilo, lajalo se pet dana po Tviteru, i - ništa! Taj baja, lokalni šerif kome je tako nešto palo na pamet i dalje sedi tamo i planira nove odmazde! Koliko ti sada imaš godina? Četrdeset i jednu za par dana. Ovaj rođendan ću pamtiti zato što ću tog dana šetati za Olivera Ivanovića. To je taj dan. Mislim da je Đuričko jednom izjavio kako ljudi tamo negde u svetu misle KAKO žive, a mi mislimo - ZAŠTO živimo?! Zašto sad idem na ulicu, umesto da sedim i pričam, gledam neku predstavu, a ne da me ovo što radim košta mog odnosa sa roditeljima, prijateljima, da moji roditelji na dnevnoj bazi imaju milion stresova zbog toga što smo mi takvi kakvi smo. Nije normalno da je 95 odsto svih mojih razgovora sa mamom, tatom, prijateljima o politici. Nije normalno uopšte. Da li danas misliš da si pogrešio sa procenom da je DB ubacio Sašu Jankovića? Ne. Još uvek to misliš? Da. Ali, ne mogu više da pričam o tom čoveku! Kad su njega zvali da prokomentariše Sergejevo kandidovanje za predsednika PSG-a, on je odgovorio: „Srećna vam Nova godina i novogodišnji praznici!“ Ja ću ti na svako sledeće pitanje o Saši Jankoviću odgovoriti isto: Srećni ti novogodišnji praznici! Kako ti komentarišeš eventualnu Sergejevu kandidaturu? Srećna ti Nova godina i novogodišnji praznici! Da li će da se kandiduje? Srećna ti Nova godina i novogodišnji praznici! Na osnovu čega imaš uverenje da se neće ispostaviti da si na ovim protestima upotrebljen? Ne mogu da budem upotrebljen zato što govorim ono što mislim. Ne mogu da kažem da sam ikada bio zloupotrebljen, nije me zloupotrebio ni Saša Janković, niti iko pre njega. Svih ovih godina znam šta je moja želja i šta mi je cilj, to je bilo i ostalo čisto i isto. E, sad, na koje sve načine će to političari da prodaju meni više nije bitno. Znam koliko su me puta zeznuli i sve se nadam da neće više, ali hoće, uvek će nas izneveriti... Ali, hajde barem da napravimo sistem u kome možemo olovkom da ih oteramo. Boško Obradović je rekao: „Ako se Goran Marković i ja sad ne budemo šetali zajedno, onda ćemo visiti odvojeno.“ To je lepo rekao. I tačno i duhovito. Ćerka mog prijatelja je na jednom od ovih protesta ugledala Boška kako hoda malo iza LGBT zastave, rekla je: „Tata, vidi, pedveri!“ I to mi je bilo duhovito. Koliko god da je „nama“ problem da šetamo sa „njima“, oni isto iz svojih ubeđenja imaju problem da šetaju sa nama. Ne slažem se sa 99 odsto stvari koje Boško izgovara, on se sigurno ne slaže sa milion stvari koje ja pričam, ali to sada ne govori. Apsolutno nemam nikakav problem kada ga vidim u šetnji, možda ću zažaliti što sam ovo rekao, ali lepo je to rekao, „ako sada ne šetamo zajedno, visićemo odvojeno“. Šta ako neke subote bude zakazano snimanje nekog filma? Sad si me podsetila na svašta... U vreme protesta 2000. snimao sam svoj prvi film u Švajcarskoj. Peti oktobar sam gledao na CNN-u sa svojom kumom u Cirihu. U direktnom prenosu sam iznenada ugledao svojih deset ortaka iz Užica koji stoje ispred Skupštine i pevaju „Užice, Užice!!!“, tu sam se rasplakao totalno. Izašli smo napolje, seli u neki kafić da proslavimo još malo, a onda smo skapirali da sedimo u lokalu koji se zove „Odeon“! U našem prevodu te večeri „Odeon“ se pretvorio u „Ode-On“! Eto vidiš, moja sećanja su uglavnom vezana za te političke stvari, što je dosta tužno. Kad bi bilo realno da ponovo sedneš za sto u „Ode-on“? Ja se nadam ove godine. Još jedan „Ode-on“ (Part II).