Ma neka košta koliko košta

Poređenja oružanih snaga u regionu, posebno srpske i hrvatske vojne sposobnosti, uvek su na vrhu liste interesovanja javnog mnjenja. Vole narodi od Sutle do Vardara da vide ko je jači. Zato se radi o „jakoj“ temi za političku promociju onih koji su na vlasti i drže kasu u rukama. U senci „viših ciljeva“ lakše se potpisuju ugovori za koje cinici cene da su uslovljeni visokim provizijama za potpisnike. Doduše, dokaza nema za neke mutne radnje, osim što se ponekad dogodi da nakon promene vlasti neki političari naruše staro pravilo da vukovi jedan drugog ne grizu. Možda nam je lakše kada preko plota pogledamo skandale u Hrvatskoj sa remontom lovaca MiG-21 u Ukrajini tokom 2014. ili propalim pokušajem nabavke aviona iz Izraela, nakon što je iz sistema iscurio dokument jer je neko procenio da je to u interesu javnosti. Doduše, u Hrvatskoj i u drugim državama jugoistočne Evrope objavljuju se podaci o nabavkama naoružanja i ulaganjima u održavanje. Uzimo primer Crne Gore - na sajtu Uprave za javne nabavke imate sve detalje poslova. Na primer 30. novembra 2017. objavljen je poziv za preuzimanje tenderske dokumentacije za C-2 pregled i modernizacija na jednom helikopteru „gazela“, 2. februara 2018. objavljena je detaljna informacija o odluci kojom je izabrana firma za taj posao i konačno 29. juna tekst ugovora u kojem piše da je njegova vrednost 189.885,92 evra sa uračunatim PDV-om. Ako novinar postavi pitanje šta se nabavlja za Vojsku Srbije i pride koliko to košta – odgovor sasvim sigurno neće dobiti, ali zato treba čitati tabloide jer se na naslovnim stranama objavljuje čak inicijalni interes za neke nove programe modernizacije, što se nigde ne čini. Kao kiša meteora bombarduju nas naslovne strane o novim nabavkama naoružanja u maniru Putin šalje još više oružja Srbima. Prva nabavka nove tehnike leta 2016. bio je prijem dva transportna helikoptera Mi-17V-5, kupljena u Rusiji za oko 25,3 miliona evra. Izvor podatka su izjave tada premijera, a sada predsednika Aleksandra Vučića. Za sve sledeće velike nabavke nema saznanja o ceni. Ugovor sa Erbas grupom iz decembra 2016. za nabavku devet višenamenskih helikoptera H145M za vojsku i policiju je poverljive vrednosti - iz Erbasa kažu na zahtev Vlade Srbije. Takođe u decembru 2016. pokrenut je zamršen višegodišnji program MiG-29. Sa Rosoboronjeksportom ugovoren je prijem šest doniranih MiG-29 i tehnička podrška za te i četiri aviona nabavljena u vreme SFRJ za neki tajni iznos pod tajnim uslovima. Tadašnji ministar odbrane Zoran Đorđević, nespretan u javnoj komunikaciji, izleteo je za iznosom od 185 miliona evra bez PDV-a, ali to je Vučić lično korigovao i više puta jasno stavio do znanja da se radi o opredeljenim sredstvima za čitav program, a ne o vrednosti konkretnih ugovora. Šest aviona prevezeno je oktobra 2017. u Srbiju (i to za neke novce valjda kroz aneks ugovora). Doduše jedan od njih je odmah vraćen u Rusiju na remont. Na vežbama održanim u novembru prošle godine letelo je pet aviona, a onaj remontovani završen je i valjda će uskoro da poleti. Za razliku od prvog talasa nabavki (H145M i MiG-29) usledio je niz novih ugovora za koje nema informacija o tome kada su potpisani i šta sve obuhvataju. O nabavkama četiri borbena helikoptera Mi-35, tri dodatna komada Mi-17V-5, zatim raketnog sistema PVO Pancir-S1 zna se samo iz izjava zvaničnika (za helikoptere Vučić i Vulin su više puta potvrdili) i privilegovanih izvora u medijima (Lazanski o PVO sistemu). Listi treba pridodati i četiri MiG-29 iz Belorusije, koji će biti donirani, ali obnova resursa odnosno remont svakako neće biti besplatni. Sada, takođe prema najavama zvaničnika, sledi i kineski talas nabavki – borbene i izviđačke bespilotne letelice i raketni sistem PVO srednjeg dometa. O tome koja će sredstva biti nabavljena pišu samo tabloidi. Cena za sve to – pa prava sitnica. U budžetu resora odbrane za ovu godinu za opremanje je odvojen čak 271 milion evra. Struktura potrošnje je, naravno, tajna. U budžetu za 2017. i 2018. nije bilo poznato koliko se troši na naoružanje iz uvoza, jer su programi nabavki finansirani vanbudžetski, naravno poverljivim mehanizmima. Možda dostupnost informacija na primeru Hrvatske i Crne Gore nije zaštita ni od afera, ni od korupcije, ali barem daje šansu da se kritički analizira kako se troši novac. Kod nas je, čini se, stvorena slika da je važno samo da smo jači od Hrvata, a koliko to košta i šta dobijamo za naš novac je – poverljivo.