Budžet potopljen za 33 miliona evra

Država Srbija je za eksproprijaciju nekretnina radi realizacije projekta Beograd na vodi u republičkom budžetu za prošlu godinu obezbedila čak 3,9 milijardi dinara ili skoro 33 miliona evra. Ono što se do sada samo sumnjalo - da država parama svih poreskih obveznika kupuje privatne firme, a zatim njihovu nepokretnu imovinu bez naknade ustupa za potrebe širenja Beograda na vodi - sada je i zvanično potvrđeno u dopisu koji je NIN-u, na osnovu Zakona o slobodnom pristupu informacija od javnog značaja, dostavio Sekretarijat za imovinske i pravne poslove gradske uprave grada Beograda. NIN je u novembru 2018. objavio, na osnovu informacija iz više nezavisnih izvora, da je za eksproprijaciju nepokretne imovine privatne firme Eurosalon ril estejt u Bulevaru vojvode Mišića 12, pored Beogradskog sajma, država iz budžeta početkom avgusta isplatila 1,9 milijardi dinara, ili oko 16,25 miliona evra. Samo nekoliko dana kasnije tu imovinu je bez ikakve naknade ustupila firmi u kojoj je većinski vlasnik (68 odsto) jedna druga privatna, doduše formalno strana kompanija, Igl hils iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, dok je udeo države – iako je u zajedničku firmu unela novu imovinu, za čiju je eksproprijaciju iz budžeta isplatila više od 16 miliona evra – ostao nepromenjen, 32 odsto. Iz odgovora gradskog Sekretarijata za imovinske i pravne poslove, dostavljenom NIN-u, međutim, proizlazi da je Vlada Srbije za eksproprijaciju nepokretnosti za realizaciju Beograda na vodi u državnoj kasi za prošlu godinu obezbedila duplo veću sumu – 3,9 milijardi dinara! Da bi svu tu imovinu besplatno ustupila Beogradu na vodi. Taj novac je deo „Razdela 16“, kojim raspolaže Ministarstvo finansija, a namenjen je „realizaciji infrastrukturnih projekata od značaja za Republiku Srbiju“, odnosno za „eksproprijaciju zemljišta u cilju izgradnje kapitalnih projekata“. S obzirom na to da je u budžetu za prošlu godinu za eksproprijaciju zemljišta za sve kapitalne projekte u celoj državi bilo rezervisano 12 milijardi i 91 milion dinara, ispada da je za vlast u Srbiji Beograd na vodi bio mnogo značajniji od svih ostalih kapitalnih projekata pojedinačno, uključujući koridore 10 i 11 i brzu prugu Beograd - Budimpešta... Uostalom, za njegove potrebe potrošen je svaki treći dinar iz budžeta namenjen eksproprijaciji. Ko zna, možda zbog toga država nije imala novca da isplati staricu Stojanu Veljković iz Boljevca, koja se još sudi s javnim preduzećem Putevi Srbije, jer smatra da za svoju kuću, koja se nalazi na trasi Koridora 11, nije dobila adekvatnu ponudu, odnosno pravednu nadoknadu. Pitanje je da li su poslanici i vladajućih i opozicionih partija uopšte znali, kada su pre 13 meseci raspravljali o Zakonu o budžetu za 2018, da „Program 0702 – Realizacija infrastrukturnih projekata od značaja za Republiku Srbiju“ i „Projekat 5001 – Eksproprijacija zemljišta u cilju izgradnje kapitalnih projekata“ (tako glase te stavke u budžetu) podrazumeva da će skoro trećina od predviđenih 100 miliona evra biti potrošena za kupovinu zemljišta, koje će kasnije praktično biti poklonjeno većinskom vlasniku Beograda na vodi. Kako su, doduše, mogli i znati ako se ni na jednom mestu, na ukupno 199 strana Zakona o budžetu, Beograd na vodi nijednom ne pominje? A ako je tako bilo 2018, ko garantuje da se nešto slično neće ponoviti i 2019, 2020, 2021... Tim pre što je i u nedavno usvojenom Zakonu o budžetu za ovu godinu, u okviru Ministarstva finansija, takođe za eksproprijaciju zemljišta „rezervisano“ 13,7 milijardi dinara, za narednu 11,7 milijardi, a za 2021. godinu još 12,9 milijardi. Sve u svemu, po 100 miliona evra godišnje. Umesto da se u Zakonu o budžetu precizno navede kako i koliko još država planira da časti većinskog vlasnika iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, novac će ubuduće, kao i do sada, moći da se koristi za kupovinu zemljišta na osnovu Zakona o utvrđivanju javnog interesa i posebnim postupcima eksproprijacije i izdavanja građevinske dozvole radi realizacije projekta Beograd na vodi. Rešenje gradskog Sekretarijata za imovinske i pravne poslove od 8. avgusta 2018, koje je pravosnažno postalo dva dana kasnije, zvanično je potvrdilo pisanje NIN-a da je novac svih poreskih obveznika Srbije iskorišćen za kupovinu nepokretne imovine privatne firme Eurosalon ril estejt, sa jednim jedinim ciljem – da bi se Beograd na vodi mogao proširiti na još nekoliko stotina ari, do Beogradskog sajma. I sama hronologija ovog slučaja je veoma indikativna. Državno pravobranilaštvo je, naime, 3. avgusta zatražilo od gradskog Sekretarijata za imovinske i pravne poslove da donese rešenje o eksproprijaciji jedne poslovne zgrade od 5.800 kvadratnih metara u Bulevaru vojvode Mišića 12 (salon nameštaja Houm plus), tri pomoćne zgrade (od kojih je jedna izgrađena bez odobrenja za gradnju!) i jednog placa od 49 ari i dela još jedne pomoćne zgrade. U tom trenutku svi nabrojani objekti i parcele formalno su bili privatna svojina firme Eurosalon ril estej­t, čiji su vlasnici, po 50 odsto, supružnici Branislav i LJubica Sto­jaković. Samo nekoliko meseci ranije, međutim, to baš i nije bilo tako. U februaru, kada je Ministarstvo finansija obezbedilo novac, a Državno pravobranilaštvo pokrenulo proceduru za eksproprijaciju, Eurosalon ril estejt nije bio vlasnik svih tih parcela, već je na neke od njih samo imao pravo korišćenja zato što su u tom trenutku one bile vlasništvo - Republike Srbije! A onda je država galantno omogućila vlasnicima Eurosalona da pravo korišćenja parcele broj 10663/1 od 49 ari pretvore u pravo svojine, koju su kasnije prodali upravo državi, koja je do 20. juna zvanično bila vlasnik tog zemljišta! Ispada, dakle, da ga je prvo ustupila, da bi ga odmah potom otkupila. U međuvremenu je Sektor za građevinsko zemljište gradskog Sekretarijata za imovinske i pravne poslove, na zahtev Eurosalona, 31. maja doneo rešenje kojim se pravo korišćenja pretvara u pravo svojine. To rešenje postalo je pravosnažno 20. juna, a mesec dana kasnije Državno pravobranilaštvo predlaže da država otkupi i tih 49 ari, koje su vlasnici Eurosalona uspeli da uknjiže kao imovinu svoje firme. Valjda radi ravnoteže, pravobranilaštvo istovremeno predlaže i da se konstatuje da Eurosalon više nema pravo korišćenja druge parcele 10633/7. Problem je samo u tome što je ta druga parcela, koja se još vodi kao vlasništvo Republike Srbije, osam puta manja od one koja je po kratkom postupku postala privatna imovina Eurosalon ril estejta. Da čitav slučaj bude još čudniji, upravo na toj drugoj parceli od oko pet ari nalazi se manji deo (139 kvadratnih metara) pomoćne zgrade, koju je Eurosalon izgradio bez dozvole. Drugi, veći deo tog istog, dakle bespravno podignutog objekta od 351 kvadratni metar država je uredno platila ili kao što su uvereni poznavaoci stanja na tržištu nekretnina – preplatila. O razmerama ove rašomonijade svedoče i činjenice da je deo pomoćnih objekata, koje je država platila, bio sagrađen na površinama „javne namene“, tamo gde nikada nisu ni smeli da budu sagrađeni. Uz to, bar se tako može zaključiti na osnovu usvojenog rešenja, država je Eurosalonu uvažila i troškove navodne rekonstrukcije tog objekta, sagrađenog na parceli koja je u vlasništvu Republike Srbije! Za razliku od mnogih, koji godinama ne mogu da nabave sve potrebne papire, objekat na katastarskoj parceli 10663/7 je rekonstruisan „na osnovu uverenja gradske opštine Savski venac, u kome je navedeno da za isti nije potrebno izdavanje građevinske dozvole“! Pažnju privlači još jedan podatak - ubrzo nakon isplate novca, Republika Srbija upisala se kao vlasnik svih nabrojanih nekretnina, ali u katastru nepokretnosti sada se navodi da poslovna zgrada u Bulevaru vojvode Mišića 12 ima 2.536 a ne 5.800 kvadrata. Kud li se dede onih 3.264 kvadrata? Zbog svega toga ne čini se nezanimljivim ni podatak da je firmu Houm plus bračni par Stojaković kupio u januaru 2017, dakle godinu i po pre nego što će je država eksproprisati. Do tada se vodila na dve kiparske firme - napravljene po ustaljenom modelu skrivanja vlasništva - Blesington holding limited i Stretford servis limited. Ova druga i sada ima 15 odsto vlasništva u Houm plusu, dok se ostatak vodi na kompaniju Eurosalon ritejl Branislava i LJubice Stojaković. Igrom slučaja sedište svih tih firmi je na Andrićevom vencu 2, tik pored Predsedništva Srbije. Pre imovine Eurosalon ril estejta, država je Beogradu na vodi već poklonila ili obećala i njihove prve komšije, Fabriku hartije „Milan Vapa“ - Ju­gošped, bivšu glavnu Železničku stanicu, prodajni salon Simpa, zgradu Pošte u Savskoj ulici, Beo­gradsku zadrugu (sadašnji Geozavod), hotel Bristol i 16 objekata u Savamali. U engleskoj, jedino važećoj verziji Ugovora o zajedničkom ulaganju, navodi se da će Beogradu na vodi besplatno biti ustupljene na upravljanje ukupno 23 zgrade u Savskom amfiteatru ukupne površine od skoro 30.000 kvadratnih metara. Uz to, država je arapskom partneru obećala i da će o svom trošku sagraditi svu neophodnu infrastrukturu, tako da će posle Železničke u dogledno vreme izmestiti i Beogradsku autobusku stanicu za međumesni saobraćaj, stari Savski most... Ova priča neće moći da se završi u duhu one narodne – jeli, pili, a nisu platili. Možda se još ne zna ko jede i pije, ali se tačno zna ko sve to plaća.