Potemkinova kula i Skadar na Savi

Na samom početku 2014. Aleksandar Vučić, tada PPV, najavio je početak najambicioznijeg i najvećeg graditeljskog poduhvata u Evropi – Beograda na vodi. Vizuelne prizore raskošnog grada pratila su obećanja da će stranci uložiti više od tri milijarde dolara, da će realizacija celog projekta trajati samo tri godine, da će to biti „zamajac“ za srpsku privredu i magnet za strane turiste. Koji mesec kasnije prikazana je i maketa, zapravo šarena laža, paradna improvizacija veštih maketara. Najupadljivije mesto u njoj imala je 220 metara visoka kula kao prostorni simbol ne samo Beograda, nego cele Jugoistočne Evrope. Zapetljan u stalnoj promeni rokova, PPV je dostigao vrhunac izjavom da je sa partnerom Muhamedom al Abarom dogovoreno da kula bude samo spoljnom formom završena u 2016, čime bi se ućutkali brojni stručni oponenti i sve „neverne Tome“. Vešto smišljena potemkinovska podvala otplovila je niz Savu, visina kule je u smanjena sa 220 na 168 metara, ali ni posle pet godina nije se, evo, ni za centimetar podigla sa temeljnih šipova. Oko nepostojeće kule, kao vampirskog stožera, na ovom prostoru razvilo se pravo vrzino kolo, u koje su se upleli prekrpljeni Ustav, tajni ugovor, izubijani prostorni plan, kljakava infrastruktura, misterija noćnog rušenja u Hercegovačkoj, četiri zgrade kojih na maketi nije ni bilo, poklon Arapima u vidu hotela Bristol... To kolo igra se na razrovanoj ledini koja sve više poprima obeležje Skadra na Savi. Uzalud javnost od vlasti očekuje da posle pola decenije pojasni sudbinu obećanih milijardi i dosadašnji utrošak novca iz srpskog budžeta. Začuđuje što nigde nema ni reportaža o preudobnom životu prvih stanara raskošnih stanova. Uzalud očekuje i da nekadašnji PPV, danas predsednik Srbije bar jednom u pet godina pozove na razgovor stručne oponente njegovog „veličanstvenog vizionarskog poduhvata“.