Ludilo kralja Donalda

Zvuči blesavo, ali očito ne toliko blesavo da o tome ne bi izvestili i ozbiljni svetski mediji poput Fajnenšel tajmsa. U Vašingtonu se govorka, izvestio je britanski poslovni dnevnik, da bi za uskoro upražnjeno mesto predsednika Svetske banke, koje od njenog osnivanja kao najveći deoničari tradicionalno drže Amerikanci, mogla da bude predložena... Pazite sad: Ivanka Tramp. Krenulo je od neočekivane objave aktuelnog predsednika Banke DŽima Jong Kima, Amerikanca južnokorejskog porekla kome teče drugi petogodišnji mandat na čelu ove institucije, da će se na kraju januara povući s funkcije; to je, prirodno, odmah pokrenulo nagađanja ko bi mogao da ga nasledi. Kako uloga predlagača kandidata za čelnika Svetske banke takođe tradicionalno pripada američkom predsedniku (mada na njemu nije i konačna odluka: nju donosi Odbor direktora Banke - koji, doduše, nikad nije ni odbio predloženog kandidata), nije trebalo mnogo da se zavrti priča kako bi aktuelni šef Bele kuće, pre nego za nekog s znanjem, kvalifikacijama i iskustvom, mogao da se opredeli za svoju miljenicu, trenutno na mestu predsedničke savetnice. Nešto tako apsurdno verovatno niste čuli još otkako je Donald Tramp objavio kandidaturu za predsednika Sjedinjenih Država. Šalu na stranu: osim medijskih spekulacija, zasad nema nikakvih konkretnih nagoveštaja da bi prva kćer Amerike mogla da bude predložena za prvu ženu na čelu Svetske banke. Ali kako je Ivankino ime i ranije bilo u opticaju kada je trebalo odlučivati o nekim drugim funkcijama visokog profila - poput one američkog ambasadora pri UN - te kako je Trampova sklonost nepotizmu i drugim vidovima favorizovanja ljudi koji su mu privatno bliski dobro poznata (vidi okvir), nijedna mogućnost se unapred ne može isključiti. Svakako ne nakon svega viđenog od Trampovog stupanja na dužnost, datuma čija se druga godišnjica navršava ove sedmice. Bile su to dve godine bez presedana u savremenoj istoriji Amerike, ispunjene skandalima, konstantnim obmanama (broj evidentiranih golih laži, poluistina i izvrnutih činjenica koje je Tramp za to vreme izrekao ili tvitovao premašio je 7.000 i svakodnevno raste: gomilu njih izrekao je i u prošlonedeljnom prvom zvaničnom obraćanju naciji iz Ovalnog kabineta), sramnim potezima, svakojakim bizarnostima; ali iznad svega zlom krvlju koju je - nastavljajući ono što je započeo u predizbornoj kampanji - svojom antagonističkom politikom nesmanjenom žestinom stvarao, i dalje stvara, od prvog dana u Beloj kući. Te mračne strasti koje je Tramp razobručio preplavile su čitavo američko društvo i podelile ga verovatno više nego ikad ranije u modernom dobu na nepomirljive tabore između kojih je svaki dijalog postao nemoguć; ionako neretko dubiozan politički diskurs nedostojan jedne velike zapadne demokratije srozan je na najniži nivo, primereniji balkanskim zabitima. Sada tačno na polovini mandata, nakon što je rasterao (ili su ga sami napustili) praktično sve one koji su u njegovom kabinetu bili smatrani „odraslim ljudima u sobi“ - tj. onima koji, za razliku od samog šefa države, poseduju potrebna znanja i razumeju tehnologiju vladanja, te se ponašaju i postupaju u skladu s tim - Tramp je okružen još samo poslušnicima, laskavcima i oportunistima; i tako, usred američke republike, sve više liči na ostarelog, mahnitog monarha gnevnog što, uprkos dosad ostvarenim nemalim rezultatima na tom planu, ipak nije u stanju da svet do kraja preoblikuje prema - da zloupotrebimo Šopenhauera - sopstvenoj volji i predstavi. To predsednikovo divljanje trenutno se može posmatrati na primeru delimične blokade rada federalne vlade koju je izazvao ne bi li nekako demokrate u Kongresu naterao da se saglase s njegovim zahtevom da se za podizanje zida - odnosno, kako se sada ispostavlja, nekoliko metara visoke čelične ograde - duž granice s Meksikom iz saveznog budžeta izdvoji 5,7 milijardi dolara (procenjuje se da bi ukupni troškovi gradnje, ako zid bude podignut, na kraju iznosili najmanje 18, a verovatnije znatno preko 20 milijardi dolara). Iz nekog razloga propustivši da u prve dve godine mandata, dok su većinu u oba doma Kongresa još imali republikanci, progura finansiranje izgradnje besmislene fizičke prepreke (besmislene jer ne bi rešila nijedan od realno postojećih problema skopčanih s pitanjima kontrole granica), Tramp se upustio u nemoguću misiju: da zamašni deo sredstava potrebnih za izgradnju zida - zidom ga, a ne ogradom, i dalje ima smisla zvati, zbog političkog i simboličkog naboja koji taj termin ima - iskamči sada, kada od početka godine većinu u Predstavničkom domu imaju demokrate, koji za tako nešto neće ni da čuju. (Iako, naravno, duž više od 1.000 kilometara američko-meksičke granice već odavno postoji ograda koja izgleda manje-više isto onako kako bi izgledao i predsednikov famozni „zid“.) U pokušaju da demokrate natera da popuste, Tramp je odbio da potpiše ukaz o finansiranju približno četvrtine saveznih službi i agencija koje su još bile na režimu privremenog finansiranja (redovno finansiranje većine federalnih institucija obezbeđeno je blagovremeno, pre početka nove fiskalne godine, 1. oktobra), i tako nekih 800.000 federalnih službenika doveo u situaciju da ili ne mogu na posao, ili pak moraju da rade, ali svejedno ostaju bez plate. U trenutku kada je ovaj tekst odlazio u štampu, 15. januara, dužina trajanja te blokade iznosila je 25 dana, čime je uveliko premašila prethodni negativni rekord iz vremena administracije predsednika Bila Klintona i postala najduža u istoriji zemlje. Iako je i pred kamerama, prilikom jednog od neuspelih sastanaka koje je ovim povodom imao s liderima demokrata u Kongresu - predsedavajućom Predstavničkog doma Nensi Pelosi i vođom demokratske manjine u Senatu Čakom Šumerom - nedvosmisleno rekao da će odgovornost za blokadu biti na njemu i da se, štaviše, time ponosi, Tramp demokrate optužuje za to što je toliki broj ni krivih ni dužnih uposlenika državnih službi doveden u situaciju da budu onemogućeni da rade i ostanu bez primanja. (Treba imati na umu da u uslovima surovog američkog kapitalizma nepun mesec dana bez plate za tamošnje prilike slabo plaćene državne službenike i njihove porodice stavlja u mnogo težu situaciju nego što bi to bio slučaj bilo gde u Evropi.) Ankete pokazuju da ubedljiva većina Amerikanaca Trampa, a ne demokrate, smatra odgovornim za blokadu - kao što je jasna i većina onih koji se istovremeno protive izgradnji zida (mada treba napomenuti da prema jednoj skorašnjoj anketi čak 87 odsto republikanaca podržava tu ideju). Ali sve ovo još ne znači da Tramp iz ove situacije ipak ne izvlači političku korist. Ta korist proizlazi iz toga što je, na jednoj strani, u očima njegovih pristalica blokada saveznih institucija zapravo još jedan udarac koji Tramp nanosi omraženom establišmentu (ma koliko ovo bilo besmisleno, jer posledice takvog njegovog postupanja ne snosi privilegovana vašingtonska elita, već običan radni narod); dok ga, na drugoj, obnovljeno insistiranje na izgradnji zida po svaku cenu, o čemu je onoliko trubio u izbornoj kampanji i u ranoj fazi mandata, u njihovim očima čini još većim herojem. Nije mali broj analitičara koji smatraju da već i to što blokada savezne vlade, makar i delimična, traje duže nego bilo koja druga pre nje, Tramp vidi kao svoju pobedu - ma koliko mnogim njegovim oponentima ona izgledala kao poraz. Ključ je, dakle, kao što to u politici često biva, u percepciji: stvari nisu nužno onakve kakve stvarno jesu, već onakve kakvim neko želi da ih vidi. A za Trampa - i, što je još važnije, njegovu biračku bazu - postoji samo ovo drugo. I tako bi bilo i u slučaju da Tramp iskoristi mogućnost koju već par sedmica najavljuje, ali još okleva da za njom posegne: da uvede vanredno stanje. To bi mu, naime, omogućilo da novac koji potražuje za gradnju zida - mada u iznosu manjem od onog koji traži od Kongresa; verovatno ne više od nešto preko tri milijarde - uzme iz postojećih fondova ministarstva odbrane predviđenih za gradnju vojne infrastrukture, pod izgovorom da je izgradnja zida pitanje od značaja za nacionalnu bezbednost, te naloži armijskom inžinjerijskom korpusu da počne s postavljanjem zida (uz dodatni benefit u vidu izlaska iz blokade finansiranja sada zatvorenih delova savezne administracije). Ovo svakako ne bi prošlo bez sudskih procesa na kojima bi protivnici vanrednog stanja dokazivali da nema pravnog osnova za uvođenje takve mere, budući da je u korenu svega čisto politički spor dve grane vlasti, a ne bilo kakva urgentna situacija u zemlji; ali to teško da bi nasekiralo Trampa. Uostalom, vanredno stanje je u američkoj političkoj terminologiji relativan termin i ne znači ono što bi značilo drugde: od 1979. je najrazličitijim povodima proglašavano 58 puta, a tridesetak njih je formalno još na snazi. Plus jedno neproglašeno, u kome Amerika, eto, živi tačno dve godine.