Bokser i drugo lice predsednika

Pred demonstrantima u Fracuskoj je ponuda za veliku nacionalnu debatu koja je stigla od predsednika, ne bi li se razrešila kriza u kojoj se zemlja našla posle gotovo dva meseca koliko „žuti prsluci“ marširaju ulicama. Emanuel Makron, isti onaj koji je na početku nemira hladnokrvno izjavio da je „normalno da ljudi izraze nezadovoljstvo“, sada je spreman na razgovore širom zemlje, na dogovore, na zajedničko traženje rešenja, ali nije izvesno da će druga strana biti spremna da prihvati dijalog. Na stolu je 35 pitanja o kojima treba da se raspravlja, a tu su ekonomske teme, reforme, kupovna moć, porezi, zapošljavanje, demokratija, ekologija i svi su pozvani da kažu šta imaju. To što je Makron morao da popusti i pokuša da pokaže i drugo lice „predsednika bogatih“ kako ga nazivaju, jasno govori o poziciji u kojoj se našla njegova vlada. Od nečega što je počelo kao protest zbog poskupljenja benzina, nastao je pokret pobune koji je zemlju digao na noge. Politička elita ostala je zapanjena i bez odgovora, dok je bes rastao. A kako je rastao bes i sve više građana podržavalo proteste, tako je u masi koja nema organizaciju, ni program, počelo da raste i nasilje. Na meti su se našli novinari, koji su demonstrante nazivali „polupismenim“, a demonstranti ih zauzvrat optužili da su saradnici Makrona. Fizički su napadani u više gradova, prećeno im je, vređani su, počeli su da angažuju obezbeđenje ne bi li mogli da se kreću, a onda se na meti našlo i obezbeđenje. Zatim su napadnuti i članovi vladajuće republike u pokretu, kojima je poručivano da će biti obešeni, potom se prešlo na crnce, pa na druge manjine… Za sobom su počeli da ostavljaju haos, ruše i pale i najzad podrška javnosti počela je da opada. Kada je snimak čoveka koji je tokom demonstracija u Parizu snažno udario jednog policajca, a zatim išutirao drugog, koji je već bio oboren, rođena je nova zvezda. Kristof Detenže, kako se ispostavilo, nekadašnji je bokserski prvak, ubrzo se predao policiji, pošto je prethodno snimak obišao svet, a za javnost je postao prosto Bokser. U njegov postupak je zatim svako učitao ono što je želeo. Heroja koji se goloruk bori protiv nepravde ili nasilnika koji mora pred sud. Tako je odmah počelo prikupljanje sredstava za njegovu odbranu, a odmah zatim počelo je i prikupljanje novca za policajce povređene tokom demonstracija. Prva je grupa sakupila nešto više od 140.000 evra, a druga nešto više od 1.400 000 evra. Ne treba zaboraviti da je račun za policajce otvorio jedan političar. Detenže će za svoj postupak odgovarati, kako i koliko, odlučiće sud, ali o njegovom statusu među građanima odlučiće i budući potezi vlasti. Besna Francuska već je prošlog meseca upozorila Makrona da će se „bes pretvoriti u mržnju ako ovako nastavite“ i po svemu sudeći bili su u pravu. „Bes je prešao u mržnju“, napisala je En Dager sa Univerziteta Midlseks u Londonu. „Videla sam iz prve ruke kako neki demonstranti, naoružani palicama i projektilima, žele fizički obračun sa policijom. Spaljuju kola, radnje, uništavaju po Parizu i drugim gradovima. Jedan libanski novinar napisao je da Pariz liči na Bejrut. Ultradesne i ultraleve grupe ujedinjene u mržnji prema francuskoj državi infiltrirale su se među demonstrante.“ Tako su se dogodili antisemitski i rasistički napadi, a podrška je neumitno počela da jenjava. Istovremeno, smatra ona, oni se mogu posmatrati i kao slika francuske himne - sloboda, jednakost bratstvo. Oni su pokret radničke klase čiji se članovi bore protiv fiskalne nepravde i traže veću jednakost, oni su solidarni, povezali su se u zajedničkoj borbi, mnogi su ozbiljno povređeni u toj borbi, žrtve brutalnog policijskog odgovora. Intelektualci sa levice optužuju Makrona da je dozvolio policijsko nasilje da bi zaštitio neoliberalnu agendu. Levica se nada bi mogla da ih pridobije i podržava ih, ali se tome nada i desnica koja vidi šansu za sebe. Sami „žuti prsluci“ svoj uspeh vide u otporu državnoj represiji, u tome što su konačno postali vidljivi i što su naterali i „predsednika Rotšilda“, kako nazivaju Makrona, da ih primeti, da promeni svoj arogantni stav i da se zabrine za svoje pozicije. On je na vlast došao uz pljesak elite, ali su sada oni koji su se, ne bez razloga, osećali zaboravljeno i isključeno, u prilici da gledaju osipanje njegove moći. Analize kojima bi se dalo izmeriti siromaštvo ovde nisu od velike pomoći, ali je ono što je nazvano „subjektivno siromaštvo“ ključ za razumevanje nezadovoljstva koje je ovako eksplodiralo. Socijalna nesigurnost, strah za budućnost, uz sve veću nejednakost, doveli su do opšteg nezadovoljstva. A ono je ostalo u senci velikih vladinih planova. I dok se početna podrška demonstrantima od 72 odsto građana, sada smanjila na 55 odsto onih koji misle da treba nastaviti, ostaje činjenica da je vlada ozbiljno uzdrmana i da nije sigurno da je nacionalna debata dovoljna da je sačuva. Pred Francuskom je osam nedelja za rasprave, one će se održavati po opštinama, a za sada je neizvesno da li će uopšte privući dovoljno građana da bi zaista mogla da se nazove „nacionalnom debatom“, pa još i „velikom“, kako ju je krstio Makron. On bi na kraju, kako je zamišljeno, trebalo da izađe sa analizama i zaključcima i tako okonča krizu. Ali isto je tako moguće da se samo pokaže da predsednik više nema načina da okonča krizu. U nagađanjima oko sudbine francuskog političkog vrha spominje se sve, od ostavki, novih izbora, do povlačenja Makrona.