Fenomen pobune i njena suprotnost

Na početku biva problem, bolna rana. Onda se o tome diskutuje i sagledava sa raznih strana. Traga se za uzrocima i detektuju posledice fenomena u fokusu. Rađaju se likovi budućeg komada, njihove biografije se bogate na osnovu dokumentacije, vizuelnih materijala, svih raspoloživih tragova i njihovog promišljanja. Zajedničkog, iako se tačno zna koja je čija uloga, od rediteljke do glumaca, kostimografa, scenografa... među članovima Dah teatra iz Beograda. Komad se gradi u hodu, svi imaju pravo da predlažu i na taj način menjaju tok predstave, gotove tek kad se iz gomile građe jasno definiše poenta. Na sceni se koriste sva izvođačka sredstva, performans, ples, istraživačka praksa, pozorišne laboratorije. Predstava postaje živa tek u direktnom kontaktu sa publikom, koja je pozvana da viđeno tumači po sopstvenom nahođenju, da u komad sebe učitava. NJu tako satkana radnja uvek žacne, iz sale izlazi spremna da menja sebe, a stoga i ostale. Predstava može da se gleda i više puta, i da posmatrač uvek vidi nešto novo što izaziva još nivoa tumačenja i reakcija, jer je dramaturgija vrlo slojevita. Princip po kojem već 27 godina deluje Dah teatar - Centar za pozorišna istraživanja, vođen oštrom mišlju rediteljke Dijane Milošević, profesorke na Institutu za umetničku igru u Beogradu, čiji je zadatak da sve navedeno umetnički oblikuje, naziva se – divised. I nema prevod u našem jeziku teatra, budući da je novijeg datuma. Po opisanoj metodologiji nastala je i predstava Zagonetka revolucije, premijerno izvedena krajem prošle godine u ustanovi kulture UK Stari grad (bivši Parobrod), u Beogradu. U žiži pažnje trupe ovoga puta bio je fenomen pobune, i njena suprotnost – ćutanje iz straha da se iskaže sopstveno mišljenje. Intrigiralo ih je i pitanje zašto se, zapravo, revolucije urušavaju. Zašto se i kako stvaraju paralelne istorije, ali i falsifikuju. Kao i - na koji način da danas progovorimo. Tačnije, Dah teatar se bavio likom i delom četiri revolucionara - Roze Luksemburg, teoretičarke marksizma, Kamilosa Senfuegosa, Kastrovog saborca, Ulrike Majnhof, suosnivačice levičarske militantne Frakcije crvene armije i Fajni Kapor, akterke neuspelog atentata na Lenjina. Zajedničko im je bilo to što nisu ćutali, što su životom platili posvećenost idejama, ali i to što su im se načini borbe vremenom radikalizovali, sve do ubijanja. Ili su postali žrtvom razilaženja stavova. Pa ih možemo problematizovati ili čak smatrati odgovornim, bar delom, za to što nisu dostignuti ciljevi pobuna koje su praktično podigli. U eks-Parobrodu, njihove su se sudbine ukrštale, smenjivali se vatreni govori, oružje prelazilo iz ruke u ruku, dočaravajući euforiju borbe protiv ugnjetavanja... Gazilo se preko kamara cipela, metaforički, možda i leševa… Sve to su pratile dokumentarne scene, emitovane na zidovima prostorija. Gledaoci su sledili izvođače iz sobe u sobu, postajući aktivni učesnici obrta i fizički, a ne samo mentalno, kao obično. Okvir za komad bile su i teze Majakovskog, Daniela Harmsa i drugih pisaca i pesnika. Improvizacije su bazirane i na novinskim člancima i drugim beleškama o životima inspiratora, sve do step koraka u kojima je Harms bio majstor, baš kao i u nadrealističkim, apsurdnim književnim delima. Kraj njihovih pobuna nam je poznat, danas, 100 godina nakon Ruske revolucije i završetka Prvog svetskog rata. Ishod i živimo, neoliberalni kapitalizam, svetom raširen, a ovde u svom najprimitivnijem obliku, koji podjarmljuje svaku slobodarsku misao. Jedino ništa ne može umetnosti, i njenom najdirektnijem vidu - teatru. Istina, može da ga sabotira neprepoznavanjem, pa Dah teatar, nakon gotovo tri decenije rada i silnih nagrada, nema svoj komad ličnog komfora. Iznajmljuje deo zgrade KUD „Abrašević“ u Resavskoj, preuređen u kancelarije, arhivu, biblioteku, prostor za probe. Scene na kojima najčešće nastupa možemo nazvati alternativnim, jer sedišta nisu obložena somotom, i ukrašena pozlaćenim ručkama, već daleko skromnija (osim kad igra u Muzeju savremene umetnosti, zbog tema koje obrađuje). Pitanje preživljavanja Dah teatra nije sistemski rešeno, što je problem kompletne Nezavisne kulturne scene Srbije (NKSS), kako ističe Dijana Milošević. Zato je i ova oblast predmet njihove svojevrsne pobune, ili bar kontinuiranog objašnjavanja da bez jake vaninstitucionalne scene nema ni jakih institucija kulture, da su njihovi putevi nužno povezani. Ovo se u svetu često ogleda u partnerskim odnosima „malih“ i „velikih“, samostalnih i državnih. Pa je jedan Nacionalni teatar iz Londona čest domaćin pozorišnim trupama, ili je potreba za prožimanjem drugačije utoljena. Model koji predlaže Milošević je konkursna procedura koja bi omogućivala da i nezavisne organizacije dobiju prostor, možda čak i pri školama i fakultetima. Tako vaninstitucionalnoj kulturi ne bi bio na raspolaganju jedino Magacin u Kraljevića Marka, nedovoljan za potrebe tolikih udruženja. Ali, da bi se ovo sprovelo u delo, treba da se promene neke stavke u Zakonu o kulturi, napominje Milošević, za šta je nužna jača (politička) volja od postojeće. Takođe, da bi se uspostavio dobar dijalog između institucionalne i nezavisne scene, potrebno je veće razumevanje praksi koje ove druge sprovode, kao i pravila da „mali“ krče put „velikima“, s obzirom na to da su mobilniji. Potrebno je edukovati i donosioce odluka, i sve poslenike kulture, pogotovo na umetničkim fakultetima, kako bi se napravio otklon od „pejorativnog odnosa prema vanistitucionalnim kulturnim praksama“. Koliki je to raskol, pokazuju i stavovi Saveta za kreativne industrije, pri Kabinetu Ane Brnabić, čijim bi članovima dobro došlo nešto „malo“ više pravih informacija o funkcionisanju nezavisne scene, objašnjava Milošević. Jer, Savet treba da shvati kako celokupna kultura ne može i ne sme da se svede na merkantilnu granu privrede. Da se učinak umetnosti ne meri isključivo novčano, te da je i ono nematerijalno – dragoceno. Da se stavljanjem umetnosti u finansijske okvire uništava njena kritička oštrica. Ili im je baš to namera. Bilo bi uputno i da se razveje predrasuda da je publika željna samo lake zabave. „Svih ovih godina gostujemo po zemlji i regionu, i iz iskustva tvrdimo da su gledaoci gladni druge vrste sadržaja, pozorišnih i svih drugih eksperimenata“, naglašava rediteljka. Prema stvarnim zaslugama pronošenja misije pozorišta kao poluge transformacije, Dah teatar je kao tiha voda koja breg roni, vrludajući po meandrima praktične „nastave“. Iako se bore za pravdu, koja ide u korist vaskolike kulture, zapravo nisu nezadovoljni svojim statusom, bar filozofski. NJima je dobro poznato da je današnji svet - mračna slika, sa iskricama svetla u vidu malih organizacija, posvećenih istini, kako bi, otprilike, rekao Gaspar Tamas, mađarski filozof i disident. To je ujedno i ideja vodilja ove malene trupe, u situaciji da zbog prirode formacije, ali i materijalnih uslova, često menja članove. Trenutni saziv, osvedočen u Zagonetki revolucije, osim tvrdog jezgra Dijane Milošević, Ivane Milenović Popović, glumice i direktorke marketinga, i Nataše Novaković, koordinatorke programa, podrazumeva i glumce Efginiju Eftinu Kovačević, Ivana Nikolića i Ivanu Milovanović, scenografa Nešu Paripovića, dramaturškinju Ducu Knežević, vizuelnu umetnicu Snežanu Arnautović, zaduženu za oslikavanje kostima, kompozitora Uglješu Majdevca, majstora svetla Mišu Dimitrijevića, i Marka Milojevića, stručnjaka za marketing. Oni dišu kao jedan, dahom transformacionog teatra.