Reditelj, novinar, Srebrenica

Dragi čitaoče, zamislite da se nalazite u filmskom studiju, nekoliko trenutaka pre početka snimanja novog srpskog filma. Dekor podseća na ambijent američkog „crnog filma” iz tridesetih godina prošlog veka: u pročelju je velika, siva zgrada, po svemu neko napušteno skladište; ulica je popločana kamenom kockom. Nema sumnje šta će biti tema filma. Neki gangsteraj. Na platou vlada uobičajena gužva: ovamo dekorateri, onamo rasvetljivači, opšti haos. Radnici među sobom prepričavaju anegdote sa prethodnih snimanja. Reč je uglavnom o partizanskim ili društveno-kritičkim ostvarenjima. Znači da su ti filmovi snimljeni pre ratova tokom raspada „velike” Jugoslavije. Pojavljuje se i reditelj koji odmah počinje da se dere, zahtevajući od snimatelja da pomeri kameru, onda da je vrati na staro mesto, itd. Ulazi glavni glumac, deluje opasno, ali - ako ga bolje osmotriš - bezazleno. On pita reditelja kakva će biti njegova uloga. Zar još nisi pročitao scenario? - uzvraća reditelj. Glumac nije imao vremena za čitanje, zapio se noćas u bircuzu, još jedva stoji na nogama. Reditelj lupa glavom o kran, no, shvativši da od toga neće biti naročite koristi, odvodi glumca u stranu, podalje od vreve. I kaže mu: Slušaj, ovako - ti tumačiš jednog opasnog tipa, „samuraja asfalta”; predstavljaš se kao „bizmismen”, asfaltiraš puteve, tako nešto, voziš oklopljeni džip sa zatamnjenim staklima, imaš pištolj sa metkom u cevi i „sponzorušu”, plus kilo i po zlata o vratu, jer si, zapravo, kriminalac, vođa razbojničke bande koju kondicionalno zovu „topčiderskim klanom”. Imaš tobože neke legalne poslove, ono asfaltiranje, ali tvoje grupe „organizovanog kriminala” prihoduju na dilovanju droge, švercu nafte, cigareta ili viskija, od krađe automobila, katkada radite i otmice, uvek sa uspehom, a - ukoliko se baš mora, ili vas neki glavonja iz tajne policije lepo zamoli - hoćete i da ubijete iz „sačekuše”, ništa lično, samo čist posao. Inače si vlasnik trgovinskog centra, diskonta, koji je sa svih strana obezbeđen kamerama, prolaznici se pride i prisluškuju, imaš i kafanu, bez toga ne ide, a izgradio si kuću-tvrđavu sa olimpijskim bazenom, zapravo dva bazena, jedan na otvorenom, drugi pod krovom, i sa tajnim zatvorom u podrumu. U slobodno vreme baviš se humanitarnim radom: iz svog džepa si platio da se deci iz komšiluka podigne igralište. Eto! Pa to si prepisao iz nekih novina, to je prokleti kliše ove tranzicije, reče glumac. Tačno. Iz istorije kinematografije je poznato da su mnogi veliki filmovi, prava remek-dela, nastali na osnovu malih novinskih vrsti. Glumac je digao ruke. Očajnički mu je bilo potrebno pivo. U taj mah u studio hrpi grupa bilmeza, uglavnom klinaca, onih što kukaju kako nemaju gde da se zabavljaju, pa moraju da se drogiraju. Ko su, bre, ovi?! – zapita glumac. To je najnovija izgubljena generacija, još jedno pokolenje bez nade, deca izgubljenih iluzija, talog. Samo misle na to kako da odu iz zemlje u neko inostranstvo i tamo opljačkaju banku. U međuvremenu, ništa ne rade. Piju i drogiraju se. Možda i siluju piljarice. Oni će u filmu biti „vojnici” glavnog lika, velikog gangstera. NJihov će zadatak biti da svrše svaki prljav posao: da odnesu heroin gde treba, da sakupljaju reket ili izvrše kakav politički atentat. Prosto, zar ne? Životno! Glumac je nevoljno slušao. Sve mu je to bilo poznato iz (glumačkog) iskustva. Zatražio je pivo od skriptera: Nema ceka, Lazo! Snimanje konačno počinje. U jednoj pauzi rada na filmu bila je zakazana konferencija za štampu. Novinari su bili dobro pripremljeni: Kakva će biti poruka vašeg filma? - pitali su. Reditelj je odgovorio: Ako nekome treba da uputim poruku, pošaljem mu telegram! Jedan od tih „predstavnika medija” je izvesno vreme pohađao školu, pa uzvrati da je reditelj citirao DŽona Forda. Da, složio se reditelj. I citirao sam ga pogrešno: Ako nekome treba da uputim poruku, koristim se elektronskom poštom, ha-ha! Školovani novinar, član mnogih nevladinih organizacija, pitao je tada može li dobiti ekskluzivni intervju. Reditelj je pristao, zna on šta je PR. Seli su na neke sanduke, beše poslužen viski u plastičnim čašama, razgovor je mogao da počne. Novinar je krenuo zaobilaznim putem. Pitao je reditelja šta misli o trenutnoj situaciji, o svim tim ratovima što bukte i tinjaju naokolo. Reditelj je rekao da je rat najveća ljudska nesreća. Ne mogu da gledam patnju u očima drugih, dodao je. Biće da sam kukavica. Apropo toga, kako se osećate u vezi sa pogibijom onolikog nedužnog sveta u Srebrenici? Ne znam gde se nalazi Srebrenica, rekao je reditelj. To može da se protumači kao da opravdavate ono što se tamo dogodilo? Da li vi hoćete da me optužite kako sam, makar samo virtualno, sa radošću u duši, učestvovao u tom masakru? Ne, ni slučajno! - reče novinar. Ali, to se, znate, dogodilo. Dogodila se i Tuzla, Dobrovoljačka ulica, Markale, Medački džep, došlo je milion izbeglica, pa šta? Niste me dobro razumeli - pravdao se novinar. Ako se sve to dogodilo - i ako će se još događati - nije li vaš posao uzaludan, čak štetan. Ja živim od snimanja filmova, ništa drugo ne znam da radim, ne primam nikakve donacije. Nemam vremena da klečim u Pionirskom parku ili palim sveće na Trgu. Srebrenica je zločin o kome će se raspravljati u Hagu. Novinar nije hteo da odustane: Ali, molim vas, vi usred ovog požara snimate film o pripadnicima „organizovanog kriminala”, umesto da snimite film o zločinu u Srebrenici! Reditelj ga je blago pogledao svojim pomalo umornim očima: Kretenu, ovo je film o Srebrenici! Novinar se vidno zbunio. Reditelj: Snimam film o Srebrenici tako što snimam film o posledicama Srebrenice, o truleži koja nas je snašla, o društvu obeleženom zločinom, o zemlji kojom vlada mafija, regrutovana među onima koji su streljali nevine u Srebrenici. I otuda ću ja vama postaviti pitanje: Da li vi, dragi mladiću, zbilja mislite da bi, ukoliko bih se ja obukao u crne haljine svoje pokojne bake, malo se nagojio, i otišao u Bosnu da prekopavam masovne grobnice, u ovoj zemlji sve bilo u redu, onako evropski, da bi ovo postalo dosadno društvo u kome oni koji ne vole mleko kusaju med? Evo i odgovora: Ne. Ovo je Srebrenica, deveti krug. To će nas pratiti dok smo živi. Nema tome leka, ne pomaže apoteka. Zbogom, mladi čoveče! Reditelj ustade sa onog sanduka, okrete se ka ekipi i dreknu: Pa, dobro, hoćete li najzad naći tu sijalicu za reflektor ili ćemo da izgubimo čitav dan! NIN broj 2826 (24. februar 2005)