Промени језик   Sitemap   Верзија за штампу   20.09.2019. 07:07
 НАСЛОВНА    АРХИВА    НИН ДИЈАЛОГ    САДРЖАЈ      ПРЕТПЛАТА    E-ПРОДАЈА 
 
УВОДНИК
Побуњеници и митингаши

Уместо да се запита зашто десетине хиљада незадовољних грађана свих идеолошких опредељења широм Србије излазе на улице, он арогантно бира да игнорише конфликт и одлучује да покаже мишиће набилдоване овог пута руским политичким стероидима

Тако то увек бива. Таман кад је изгледало да ауторитарни вођа може да одахне јер је збрисао све оно што представља реметилачки фактор његовог мира и стабилности, све се окренуло наглавачке. Тек што је, дакле, поверовао да је разбио опозицију, критичаре власти компромитовао или разјурио, укротио непослушне и савладао готово сваки отпор, како би на том брисаном простору могао суверено и неометано да влада, од силине притезања - уже се претрже. И народ се као река излио на улице. Београд, Крагујевац, Ниш, Краљево, Пожега, Куршумлија, Нови Сад…

И, шта ћемо сад? Председник Србије се добро сналази само тамо где нема отпора, где сам може да дозира политичку динамику потпаљујући кризе које потом он једини може да смирује и разрешава, где може сам да поставља питања и одговара и где се под будним оком камере спектакуларно обрачунава са замишљеним непријатељима и лоповском опозицијом која је крива за све. Коју после сопствене гозбе баци у чељусти таблоидних звери да је они дефинитивно растргну. Спреман је да управља конфликтима које сам производи али је потпуно неприпремљен за истински отпор који из недеље у недељу јача пред његовим очима, упркос славодобитним извештајима о рејтингу и растућој подршци. И зато прави грешке. И зато је немогуће да не прави грешке. А, нервоза, бес и грешке ауторитарне власти увек су додатно погонско гориво протеста. То смо бар научили деведесетих. Пробао је да игнорише побуњене грађане рачунајући да ће се, као више пута до сада, демонстрације саме од себе угасити. Онда им је сам издиктирао кључни слоган „један од пет милиона“, кад је његов инаџијски радикалски менталитет прокуљао: „Нећу испунити ниједан захтев па да их се скупи и пет милиона“. Све ресурсе компромитације је употребио како би одвојио врхове опозиционих странака од незадовољних грађана, пресекао њихову везу, поделио их али и денунцирао и дисквалификовао организаторе и грађанске координаторе протеста. Побуна, међутим, и даље буја.

Покушао је да омаловажи, прећути, минимизује, послао је министра полиције да их пребројава, да црта црвене тачкице и да доказује као Барбара да их је било „доста мало“ али река људи наставила је да расте и да се излива по другим градовима Србије. Сад је председник решио да одмери снаге. Али поново не у фер борби. Користећи Путина и Орден Александра Невског и светосавску иконографију и радну обавезу и организовани превоз из свих градова Србије по квотама и понешто у натури, ако попусти политички ентузијазам, нада српског председника је да ће се на улицама Београда наћи 70.000 душа, што по својој слободној вољи, што по службеној дужности. И да ће то бити најснажнији одговор опозицији, порука Европи уочи наставка преговора око Косова и позив сопственој партији да још јаче збије редове подршке пред нове ванредне изборе који нас највероватније чекају на пролеће, односно увек онда кад политичка напетост председника достигне неиздрж.

Уместо да се запита зашто десетине хиљада незадовољних грађана свих идеолошких опредељења, од либералних до конзервативних, од левице до деснице, од проруских до проевропских, широм Србије излази на улице, он арогантно бира да игнорише конфликт и одлучује да покаже мишиће набилдоване овог пута руским политичким стероидима. Руга се десетинама захтева који се извикују на улицама, одбијајући да разуме да они у ствари дефинишу опсег незадовољства и показују да смо се као заједница вратили у претполитичко доба без елементарних демократских услова. Зато један либерални интелектуалац може да зажмури и да демонстрира заједно са конзервативним. И обрнуто.

И ако би се из свих непознаница структуре и мотивације демонстраната и списка свих њихових хаотично извикиваних захтева извукла поента, онда би то био утисак да се ови протести ипак тичу искључиво релације Вучић - побуњени грађани. Бунт се родио између грађана и начина владања њиховог председника. А то се могло и очекивати. Пошто је председник као узорни популиста побрисао све институције, позива се само на народ, добио је одговор дела народа на улицама. Политички, наравно. Јер, грађанин је по дефиницији политички субјект. Зато се побуна која се распламсава по Србији као захтев да се врате демократија и аутономне институције и да се ослободи заробљена држава, не може угасити расписивањем режираних ванредних избора. Грађани траже више. А ни страх више није савезник Вучићевог режима.



Весна Малишић


Share on Facebook 

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар



Коментари

Приступ за чланове
  Корисничко име
  Лозинка
 
  Запамти ме на овом рачунару
Постаните члан! Региструјте се овде
Изгубили сте Лозинку? Кликните овде
Мисли
bg

Александар Вучић, председник Србије

Нисам идеалан човек, никад не бих могао као Макрон да се додворавам људима. Тежак сам човек, нисам леп, понекад сам арогантан, али сваког дана радим напорно и за мене нема одмора. Спавам, али срећом мање од других људи.

Прочитајте све мисли
bg