Pobunjenici i mitingaši

Tako to uvek biva. Taman kad je izgledalo da autoritarni vođa može da odahne jer je zbrisao sve ono što predstavlja remetilački faktor njegovog mira i stabilnosti, sve se okrenulo naglavačke. Tek što je, dakle, poverovao da je razbio opoziciju, kritičare vlasti kompromitovao ili razjurio, ukrotio neposlušne i savladao gotovo svaki otpor, kako bi na tom brisanom prostoru mogao suvereno i neometano da vlada, od siline pritezanja - uže se pretrže. I narod se kao reka izlio na ulice. Beograd, Kragujevac, Niš, Kraljevo, Požega, Kuršumlija, Novi Sad… I, šta ćemo sad? Predsednik Srbije se dobro snalazi samo tamo gde nema otpora, gde sam može da dozira političku dinamiku potpaljujući krize koje potom on jedini može da smiruje i razrešava, gde može sam da postavlja pitanja i odgovara i gde se pod budnim okom kamere spektakularno obračunava sa zamišljenim neprijateljima i lopovskom opozicijom koja je kriva za sve. Koju posle sopstvene gozbe baci u čeljusti tabloidnih zveri da je oni definitivno rastrgnu. Spreman je da upravlja konfliktima koje sam proizvodi ali je potpuno nepripremljen za istinski otpor koji iz nedelje u nedelju jača pred njegovim očima, uprkos slavodobitnim izveštajima o rejtingu i rastućoj podršci. I zato pravi greške. I zato je nemoguće da ne pravi greške. A, nervoza, bes i greške autoritarne vlasti uvek su dodatno pogonsko gorivo protesta. To smo bar naučili devedesetih. Probao je da ignoriše pobunjene građane računajući da će se, kao više puta do sada, demonstracije same od sebe ugasiti. Onda im je sam izdiktirao ključni slogan „jedan od pet miliona“, kad je njegov inadžijski radikalski mentalitet prokuljao: „Neću ispuniti nijedan zahtev pa da ih se skupi i pet miliona“. Sve resurse kompromitacije je upotrebio kako bi odvojio vrhove opozicionih stranaka od nezadovoljnih građana, presekao njihovu vezu, podelio ih ali i denuncirao i diskvalifikovao organizatore i građanske koordinatore protesta. Pobuna, međutim, i dalje buja. Pokušao je da omalovaži, prećuti, minimizuje, poslao je ministra policije da ih prebrojava, da crta crvene tačkice i da dokazuje kao Barbara da ih je bilo „dosta malo“ ali reka ljudi nastavila je da raste i da se izliva po drugim gradovima Srbije. Sad je predsednik rešio da odmeri snage. Ali ponovo ne u fer borbi. Koristeći Putina i Orden Aleksandra Nevskog i svetosavsku ikonografiju i radnu obavezu i organizovani prevoz iz svih gradova Srbije po kvotama i ponešto u naturi, ako popusti politički entuzijazam, nada srpskog predsednika je da će se na ulicama Beograda naći 70.000 duša, što po svojoj slobodnoj volji, što po službenoj dužnosti. I da će to biti najsnažniji odgovor opoziciji, poruka Evropi uoči nastavka pregovora oko Kosova i poziv sopstvenoj partiji da još jače zbije redove podrške pred nove vanredne izbore koji nas najverovatnije čekaju na proleće, odnosno uvek onda kad politička napetost predsednika dostigne neizdrž. Umesto da se zapita zašto desetine hiljada nezadovoljnih građana svih ideoloških opredeljenja, od liberalnih do konzervativnih, od levice do desnice, od proruskih do proevropskih, širom Srbije izlazi na ulice, on arogantno bira da ignoriše konflikt i odlučuje da pokaže mišiće nabildovane ovog puta ruskim političkim steroidima. Ruga se desetinama zahteva koji se izvikuju na ulicama, odbijajući da razume da oni u stvari definišu opseg nezadovoljstva i pokazuju da smo se kao zajednica vratili u pretpolitičko doba bez elementarnih demokratskih uslova. Zato jedan liberalni intelektualac može da zažmuri i da demonstrira zajedno sa konzervativnim. I obrnuto. I ako bi se iz svih nepoznanica strukture i motivacije demonstranata i spiska svih njihovih haotično izvikivanih zahteva izvukla poenta, onda bi to bio utisak da se ovi protesti ipak tiču isključivo relacije Vučić - pobunjeni građani. Bunt se rodio između građana i načina vladanja njihovog predsednika. A to se moglo i očekivati. Pošto je predsednik kao uzorni populista pobrisao sve institucije, poziva se samo na narod, dobio je odgovor dela naroda na ulicama. Politički, naravno. Jer, građanin je po definiciji politički subjekt. Zato se pobuna koja se rasplamsava po Srbiji kao zahtev da se vrate demokratija i autonomne institucije i da se oslobodi zarobljena država, ne može ugasiti raspisivanjem režiranih vanrednih izbora. Građani traže više. A ni strah više nije saveznik Vučićevog režima.