Od Dojrana do Jordana

Ah, kako se Beograd obrukao, u prošli četvrtak, na sahrani Šekija, „krivonogog boga fudbala“! Očekivao sam da će se prestonica sjatiti na Novo groblje, kao, recimo, za sahranu Leke Rankovića, onog udbaškog boga od koga je drhtala cela Srbija ili, bar na nekoj „svežijoj“ sahrani, na primer, Nebojše Glogovca, Olivera Ivanovića... Na sahrani kod Šekija od tzv. poznatog sveta, video sam samo Matiju Bećkovića, srpskog Šerloka Holmsa. A jedan trapavi debeovac se raspitivao „ko je onaj bradonja sa perčinom što stoji pored Šekijevog sina Marka“, pa su mu to, nekako, objasnili. Udbo, Udbo, kakve ti sirovine gajiš u svojim redovima! A, bajdvej, Marka znam od malih nogu, kada ga je Šeki dovodio na Partizan da igra tenis... Elem, na Šekijevoj sahrani okupio se tzv. običan svet, oni koji su se Šekiju sa tribina divili, a koji su, nekim čudom, još uvek, živi. Dobro, bili su tu svi koji su morali da budu: Pižon je, noseći Šekijev kovčeg, plakao kao malo dete. Plakao je i Dule Savić kao onomad kada smo sahranjivali LJubu Popovića u Valjevu. Pošla je suza i Moki Slavniću, vazda prkosnom Dorćolcu. Na sahranu, bre, došao i Duško Bajević, „princ iz Mostara“, a iz postelje ustao i legendarni Šole! Eej, a da ne dođe DŽaja?! I niko, bre, da dođe od Šekijevih teniskih kompanjona iz Humske, izuzimajući advokata Tapuškovića. Dobro, Gale Muškatirović je opravdano odsutan, ali gde su drugi?A nije došao ni moj Alek, nego poslao svog izaslanika Nikolu Selakovića koji mi se, ne znam zašto, kiselo smeškao. Eh, moj Alek, onako krupan, a sitan čovek! I šta ako bi mu neko, i na Šekijevoj sahrani, doviknuo nešto uvredljivo. Da budem jasan: ako ni zbog čega drugog, Alek bi morao da podnese ostavku samo zato što nije došao na Šekijevu sahranu! Da je Rusija imala Šekija, „krivonogog boga fudbala“, da li bi Putin smeo sebi da dozvoli luksuz da mu ne dođe na sahranu? I, tako, smlaćen Šekijevom sahranom, dovučem se u klompama, po snežnoj vejavici, do Gročanske. I, pošto sam se sa Biljom odvojio i od postelje i od trpeze, kuvam sebi neki paprikaš od jagnjetine zaostale u frižideru. Dok mi se jelo krčka, čitam Pesme i običaje Miloša Milojevića, a knjigu mi je poklonio Novica Krezić, predsednik Udruženja „Miloš Milojević“ u Crnoj Bari. I, znajući za mog ohridskog Isusa, Krezić me pita zašto se nekad Crna Bara zvala – Jordan? Vidim gde cilja, pa kažem da bi Isus, po meni, mogao da bude kršten na makedonskom Dojranu, ali Grci, stare varalice, začas prevrnu ime kao čarape, pa od Dojrana, eto, Jordana. I taj Jordan, vremenom, i sa srbskim narodom, stigne do Mačve, ali, i do Izraela! U Milojevićevoj knjizi je i pesma Gradnja ukletog Orida. Elem, po naredbi cara Siniše, brata Dušanovog, neimar Manojlo treba da obnovi Ohrid, ali sve što preko dana sazida, vile noću raznesu kamenje, dok na kraju, „prebela vila sa Šar-planine“ ne ubije i neimara Manojla. K. G. Jung, moj guru iz Švice, podstiče me: „Zapitaj se malo, dečače, zašto se u narodnim pesmama Ohrid naziva ’srbskim Carigradom’?! Zašto je u Ohridu porušeno 365 crkava?! Zašto se Ohridska arhiepiskopija prostirala po teritoriji celog Aleksandrovog, to jest Samuilovog i Dušanovog carstva!? Pametnom čoveku je i komarac muzika, hoću reći, jasno i da je Isus iz Ohrida!“ Tu se i moja Crna utrpava: „Mani se ohridskog Isusa! Vidiš li kakva je bila Šekijeva sahrana i čemu ti možeš da se nadaš, a bio si DŽordž Best sa Novog Beograda!“