Jezik ka nebu i vodi

Pre svega, želeo bih iskreno da se zahvalim i setim svojih učitelja, onih koji su ne samo govorili i pisali jezikom kojem i sam pripadam na način da njime govorim i pišem, nego su u tom jeziku i živeli. Život u tom jeziku, desio se i meni, u Mostaru, nepunih godinu dana nakon mog rođenja. Porodični mit o sinovljevom stasavanju kaže da je Bošnjak-Tabašević Vladimir – kako je u toj porodici odlučeno da se u tom trenutku, ali, ispostaviće se, ne i ubuduće, zovem – propričao sa nepunih godinu dana, i, još kažu, „tečno kao tetka“. „Torokao si kao tetka neka, sve iz kolica onako“, tim rečima su mi, kasnije, objašnjavali okolnosti početka mog života na ovom jeziku. U tom jeziku, dosta godina zatim, lutajući, vitak, naleteo sam na Miloša Crnjanskog, sve samlji, video sam Momčila Nastasijevića, na sve strane, i lakši mi je bio, takvom, sve samljem, hod kroz raskrsnice na kojima sam, mladalački depresivan, sa rujnih lica štivao lobanje kob; pa onda, hvatao sam jednog manijaka kako čačka ruže na grobu Vojislava Despotova, i shvatao, naposletku, jer je imenjaku Kopiclu tako dunulo, da se istorija ne ponavlja, ne ponavlja ne ponavlja. Ova poimence i svojim stihovima pomenuta četiri tela i života prožeta jezikom, sada sede tamo gde su u ovoj sali bila predviđena mesta za članove moje najuže porodice. Mojih krvnih srodnika, međutim, večeras ovde nema. Poreklom od rudara, pilota, taksista, zubara, partizana, Srba, Hrvata, posledica sam slepog usuda svakog člana te porodice ponaosob, usuda da jurca svim srcem za svojim nekim idealima, toliko ludo, kao sebi u inat, koja sklonost, ma koliko da se ja tešio da nije tako, ni mene, izgleda, nije zaobišla. Potičem iz porodice koja nije uspela da ne nasedne makar na jednu društveno-političku zabludu kroz razne države u kojima je živela, njihove režime i političke projekte. Moj brat, kao neki Odisej tranzicione Srbije, zajedno sa toliko drugih koje poznajem, stisnut iznudicama ovdašnjih prilika, egzistencijalno rešenje za sebe potražio je kao posluga na turističkim kruzerima Amerike. Roditelji su, svako od svoje strasne bolesti, umrli. Otac, zbog svojih pogrešno shvaćenih nastojanja muškarca, umire od ciroze jetre uzrokovane zloupotrebom alkohola, majka, zbog svojih iskrenih majčinskih nastojanja oko svoje dece, od raka dojke. Prvo sa mojih dvanaest, drugo sa moje dvadeset i dve godine. U mojim romanima, prethodno u mojoj poeziji, čita se i taj egzistencijalni mrak, čelom čitalac dotiče sve to hladno iz mog života, literarno obrađeno, razvijeno, neskromno verujem, ka nekom osobenom književnom izrazu. Osobenost tog izraza, međutim, nije u tragičnosti o kojoj može da deluje da pišem a koja je značajno poreklom iz mog realnog iskustva koje je, ispostavlja se, koincidiralo sa brojnim društvenim krahovima. Naprotiv. Ta osobenost, duboko verujem, jeste u specifičnoj živosti jezika kojim pišem i u načinu na koji se u jeziku, dok pišem, radujem. A večeras sam ovde, upravo, i više nego radostan, voljan da se pohvalim umešnošću igranja sa kockicama koje su mi u životu pale. Ovde sam da se pohvalim jezikom, na jeziku koji svi razumemo, da nas podsetim na njegovo bogatstvo. Ovde sam, naposletku, jer tek nameravam da ispitujem taj jezik, da ga bacam ka nebu i vodi koje se kriju u njemu. Ova nagrada mi, u tom smislu, predstavlja podstrek za taj budući rad, i na tome se, od sveg srca, zahvaljujem. Zbog moje devojke, mog brata, mojih prijatelja, ovde sam, da zajedno sa njima, nastavim da tražim način da komuniciramo našu ljubav. Naposletku, hvala svima nama koji volimo poeziju, književnost, nama koji se volimo na ovom našem najlepšem jeziku na svetu, do kojeg nam je, upravo zbog ljubavi koju njime izražavamo, toliko stalo.