Da li se dogodio građanin

Osam nedelja nakon prvih protesta u Beogradu, sad se komotno može reći da iz subote u subotu šetaju i građani Kragujevca, Kraljeva, Sombora, Bora, Požege, Niša, a šetnje zakazuju i Užice i Požarevac. Nije ih mnogo, ali šetaju i šire se. Ko su oni, čime su nezadovoljni, šta žele i koliko ih ima – pitanja su na koja odgovor ne mogu dati ni opozicioni lideri, profesionalni političari, koji protestuju zajedno s njima zasad iz drugog reda, iako se radi o potencijalno njihovom biračkom telu. Zasigurno, ako su glasači - glasači su nekog iz raznorodnog korpusa opozicije. Sve što opozicija proglasi u vezi sa protestima, kao što je, uostalom, i zahtev da se izbori bojkotuju dok se ne obezbede fer uslovi, upravo se zato veoma tiho i pipavo plasira. Brojni su razlozi za takav hod po jajima, a samo jedan od njih je činjenica da se od samog početka Savez za Srbiju, kao glavni motor političke snage protesta, ograđuje od njihove organizacije. Aleksandar Vučić, predsednik svih građana, čija je loša vladavina jedini zajednički imenitelj protestima, naglo i iznenađujuće ublaživši svoju uobičajenu retoriku („neka ih je i pet miliona“) jedini je ponudio socijalnu sliku protestanata kazavši da je reč o „višem srednjem sloju“ čije nezadovoljstvo je zadatak za vlast da ga prouči i izađe mu u susret. Nema sumnje da Vučić bolje od drugih zna o kome se tu radi, pa je nekoliko narednih poteza - obećanje da će „svojima“ u Skupštini reći da budu uviđavniji - i brže probudilo radoznalost u vezi sa strukturom i snagom tad još uvek nedefinisane i fluidne grupe pred kojom Vučić reterira? Egzaktni istraživački rezultati, naravno, ne postoje. Ali Bojan Klačar, izvršni direktor Cesida, procenjuje da je malo zajedničkih imenitelja za tu, i prema političkim afinitetima i ideološki, nehomogenu grupu, koju povezuje nedefinisana želja za većom socijalnom pravdom i demokratijom. „U načelu se može reći da je prosek godina tih građana veći od 40, što je čini starijom grupom i nije ohrabrujući faktor. U socijalnoj strukturi to su oni koji u ovom trenutku manje rizikuju, što znači da ili imaju stabilan posao, ili rade u međunarodnim organizacijama i firmama, nisu vezani za javnu upravu ili su dobrostojeći penzioneri. U tom smislu, oni ne predstavljaju politički mejnstrim ni prosečnog birača.“ To je, po Klačaru, ipak dovoljno za ispunjavanje prvog cilja protesta - razbijanje straha, u čemu naročito delotvorne mogu biti lokalne organizacije, koje strah razbijaju na nižem nivou i građanima daju utisak o tome šta se dešava u Beogradu. Drugi cilj, po njemu, jeste politička artikulacija, bez koje, makar u obliku osnaživanja opozicije, protesti postaju besmisleni. „Osnaživanje opozicije je jedini realan cilj koji može da ugrozi vlast, koja će se ignorisanjem boriti protiv protesta čekajući da se sami umire. Zato je i dilema da li su protesti građanski ili politički lažna. Jer su svi protesti politički.“ NJegovom opisu prosečnog šetača odgovaraju doživljaji građana jednih o drugima. „Vidi se da je to neki fin, lepo obučen svet.“ Odgovarajući na pitanje šta je svrha šetnje i protiv čega se bune, većina anketiranih za NIN kaže da šeta protiv „ovakvog režima“, da ne bi glasala ni za jednog od političara na protestu, ali da ne želi da živi u državi u kojoj ne vlada sistem nego čovek. Makar to bio i sam Vučić, mogu li njegova moć, lik i delo biti ugroženi ovim načinom političke borbe? Odnosno, da li su na ulicama srpskih gradova subotom uveče oni isti birači Saše Jankovića, iz 2017. (u Beogradu ih je bilo 24, a u Srbiji 16 odsto) ili je to onih 33 odsto, koliko ih je na poslednjim parlamentarnim izborima 2016. glasalo za opoziciju, sve sa predstavnicima nacionalnih manjina i bez radikala? „Protest je manji od broja ljudi koji su protiv Vučića, iako im je to jedini zajednički imenitelj“, kaže Srđan Bogosavljević, direktor Ipsos stratedžik marketinga. „Ovu heterogenu grupu povezuje antivučićevski sentiment. A protivsentiment nije bio dovoljan ni devedesetih kada je 70 procenata građana bilo protiv Miloševića. Naročito ne može biti danas kada većina veruje da Srbija ide u dobrom smeru, a Vučić je daleko najpopularniji političar. U tolikoj ideološkoj raznorodnosti teško je, međutim, inspirisati pozitivan sentiment. Pitanje je, takođe, do kada će protest moći da se širi a da se ne artikuliše politička platforma. Kad do toga dođe stižu pak drugi problemi, a samo jedan od njih je ta ideološka različitost. Dok Vučić ima ubedljivo najbolje ocene, postoji i 36 odsto građana koji ga negativno ocenjuju, a oni su potencijal opozicije. Međutim, među građanima ne može da se nađe jedan čovek koji bi podržao istovremeno tri lidera iz opozicije. Sa svakim deklarisanjem koje izlazi iz domena antivučić, ulazi se u problem.“ Na strani šetača, ipak, tvrde da se - dogodio narod! Izoštrenom proglasu precizne i razorne snage, odgovaraju jedino lokalne inicijative čija je moć u reprezentativnom zastupanju potrebe građana da reše svakodnevne brige. Lokalni front iz Kraljeva samo je jedna, ali po potencijalu identifikacije najsnažnija mikrogrupacija koja možda i predstavlja prosečnog građanina. Kao što su samo poslednjih nekoliko meseci bile prosečne mame u protestu protiv Zakona o finansijskoj podršci porodicama sa decom, građani Niša protiv neobeleženih pružnih prelaza, pa protiv privatizacije niškog aerodroma, zatim brojne grupe radnika - Goše, Pošte, IMT-a, taksisti... NJih protest nije „usisao“, iako je lako mogao. Već Beograd nije narod, jer nešto više od 20 odsto građana, koliko ih živi u prestonici, ima 40 odsto ukupne kupovne moći Srbije. Narod, u svojoj punoći, raznovrsnosti i verodostojnosti viđen je na dočeku ruskog predsednika Vladimira Putina, 17. januara. Samo što se taj narod nije dogodio, nego je doveden. Dogodilo se poštovanje prema Oliveru Ivanoviću, političaru čije ideje još uvek ujedinjuju u najmasovniji protest do sada, iako je i na taj, 16. januara, pozvala organizacija protesta „Jedan od pet miliona“. Uostalom, prvi skup organizovan zbog napada na opozicionog lidera Borka Stefanovića („Stop krvavim košuljama“) i najmasovniji skup na godišnjicu još neistraženog ubistva lidera Srba sa KiM dokazuju da, ipak, postoji još jedan imenitelj. Nasilje – fizičko, nad institucijama, nad vladavinom prava, uostalom i verbalno kojim se jednom nedeljno, na sopstvenu štetu, posluži i neko od predstavnika opozicije - Željko Veselinović, predsednik USS Sloga opisujući suprugu ubijenog Ivanovića, Dragan Đilas, osnivač Saveza za Srbiju, u uličnom incidentu sa aktivistima „Marks21“ i Sergej Trifunović, kandidat za budućeg predsednika Pokreta slobodnih građana, u odnosu prema novinarima. Nezadovoljstvo građana najbolje su, u skladu sa svojom naučnom svrhom i svako iz svog domena, definisali profesori univerziteta. Inicijativama koje su potpisali artikulišu šta je loše u ovdašnjoj vlasti, po sve građane, uključujući i birače naprednjaka - na Filozofskom fakultetu sociolozi upozoravaju na siromaštvo i nejednakost - rodnu, regionalnu, ekonomsku, socijalnu isključenost, težak položaj mladih, starih, marginalnih grupa i nezaposlenih - i podržavaju protest protiv svih politika koje su dovele do takvog stanja, a zalažu se za istinu, pravičnost, dostojanstven život i solidarnost. Na Fakultetu političkih nauka, čije se rukovodstvo sa većinom nastavnog kadra, pridružilo inicijativi, protive se zajedno s građanima „nasilju, nepravdi, gušenju sloboda, urušavanju institucija, obesmišljavanju demokratskih praksi i medijskih progona“. A Pravnim fakultetom kruži inicijativa sa eklatantnim primerima ignorisanja i kršenja zakonskih i ustavnih nadležnosti predsednika Republike, kojima se najstručniji pravnici u zemlji protive. Te, eto, još jednog razloga zašto Dragan Đilas koji u pismu javnosti od građana očekuje „da svojim potpisima garantuju da na lažnim izborima neće učestvovati“, zahtevajući tako odricanje od slobode izbora, još uvek ostaje u senci nekolicine glumaca čija je sposobnost da se s narodom poistovete veća i verodostojnija. Bogosavljević kaže da veliki deo šetača čini intelektualna elita koja ima sećanje na uspešnost protesta devedesetih, koju pak voli da pripisuje sebi pre nego bedi i bombama, i koji nisu socijalno ugroženi. Inicijative, koje se rađaju i na drugim visokoobrazovnim institucijama, još uvek ne predstavljaju narod ni njegovu većinu, ali imaju legitimitet i obavezu koja se u društvenim promenama u Srbiji devedesetih godina ispostavila presudnom - da o politikama daju svoj sud zasnovan na iznatprosečnom znanju. Klačar procenjuje da danas promene ne mogu da se dogode na ulici i da je svako poređenje sa devedesetim štetno za uspešnost protesta. „Nije dobra okolnost, nego otežavajuća, to što su dobar deo šetača povratnici. Oni se često pozivaju na metodologiju 90-ih, kad su oni bili mladi i zamajac kakav ne postoji, a potreban je, današnjim protestima. Osim energije mladih, nedostaje razumevanje da ovi protesti moraju biti autentični za 2019. Pre svega zato što ne postoji empirijsko utemeljenje u tome da Srbija ide u toliko lošem pravcu. Ne može se istom matricom praviti protest, kad ne postoji isto nezadovoljstvo, a istraživanja ekonomskih parametara pokazuju da ljudi ne žive loše na isti način.“ Prekarni radnici i građani u riziku od granice siromaštva, i ispod nje (prema istraživanju Filozofskog fakulteta trećina građana živi u riziku od siromaštva, trećina zaposlenih jedva dobacuje do prosečne zarade, a polovina prima platu manju od proseka), i oni drugi - zaposleni na nesigurnim poslovima, mladi i mlađi od 40 godina koji odlaze iz Srbije, a koji bi zajedno činili novi srednji sloj u nastajanju - imaju još nešto zajedničko. Nesigurnost je njihov zajednički imenitelj, a njih još uvek nema na protestima. Grupa građana koja je nezadovoljna što je vidljivija na Tviteru i ulici negoli u medijima i institucijama, u kojima jednako nema boraca za prava radnika i socijalnu pravdu, protivnika priznavanja Kosova, evroskeptika, predstavnika manjina i ugroženih grupa, onih koji su ideološki ma u čemu drugačiji od mejnstrima - a to je sve zajedno dokaz nedostatka demokratske kulture i demokratije - nije sastavljena od prosečnih birača ili građana. Pa se šansa za omasovljavanje protesta, od čega zavisi i njegova uspešnost, i dalje svodi na dilemu - da li će on prepoznati prosečnog birača i obratiti mu se.