Putindan, nova srpska slava

Samo jedan marketinški detalj delio je SNS od uspeha 17. januara. Trebalo je samo da se dosete da doček Vladimira Putina reklamiraju kao najspektakularniji filozofski eksperiment svih vremena. Vekovima već mudraci eksperimentišu unutar svojih lobanja – krećemo li se uopšte, hoće li magarac umreti od gladi, da li je naš život samo simulacija – a naprednjaci su smelo odlučili da filozofiju izvedu na ulice. Pogledajmo početne postavke: 1) Režimu je potrebno da skup bude organizovan (jer samo organizacija garantuje brojnost). 2) Režimu je potrebno da skup izgleda spontano (jer treba raskraviti baćuškino srce, a i takav je red kada stiže gost iz bratske zemlje). 3) Režimu je potrebno da se zna da je on organizator skupa (jer želi da pokaže kako na ulice može izvesti više ljudi od opozicije). 4) Režimu je potrebno da se ne zna da je on organizator skupa (jer ima opravdan strah da će njegov potpis smanjiti broj autentičnih rusofila, jer će biti optužen da zloupotrebljava moć, a i ko će opet da sluša duhovitosti o krezavoj sendvičarskoj podršci...) Sumirajmo – 17. januara režimu je bilo potrebno da se zna i da se ne zna da je organizovao spontani skup. Da vidimo majčinog sina među logičarima koji bi se upustio u rešavanje ovih aporija! Polomile bi se zvezde Hajdelberga i Kembridža za mesto u prvim redovima, da gledaju kako ih srpska vlast rešava, i to uz pratnju limenog orkestra. I sasvim običnih ljudi, udobno dopremljenih autobusima koji su od Bulevara kralja Aleksandra – stvarno se tako zove – napravili ad hok stanicu. Autobusi su raznovrsni, njihova dekoracija baš i nije. Na šoferšajbnama su dopušteni sledeći motivi – slika osmehnutog Vučića, slika ozbiljnog Putina, slika Putina kome je osmeh najzad izmamilo rukovanje sa Vučićem. Obavezno je istaći natpis „Bulevar kralja Aleksandra“ i ličnu kartu spontanog autobusa – Bela Palanka 2, Pirot 6, Smederevo 13. Kod biblioteke „Svetozar Marković“ dvojica putnika, valjda inspirisani pobunjenim duhom iz naziva ustanove, saglasni su da ih je video „ko treba“ i upućuju se u suprotnom smeru od predviđenog. Ostali ipak polaze ka zbornom mestu. Jedan se čoveku sa redarskom legitimacijom šaljivo žali na hladnoću. Redar mu uzvraća „Šta bi rek’o da je vejavica?“ Organizatore je lako prepoznati po napetim fasciklama i napetim licima ljudi odgovornih pred istorijom i lokalnim odborima. Kod Tašmajdana kratku pauzu ima grupa sa rol-viršlama i jogurtima. Svakako su ih platili. Preplatili, zapravo. No turista je turista, makar bio nevoljan. Neki osmehnut svet slika zgradu Narodne skupštine. To je za svoje zadovoljstvo. Grupni selfiji su, pak, dokaz prisustva. A prisutnih je na Trgu Nikole Pašića već mnogo, pa ima i izgubljenih. Čovek na pešačkom ostrvu ne može da bude Robinzon Kruso, ali nije ni daleko od te role dok pogledom i telefonom traži poznat lik („Ja sam na sredini… A bre kod Skupštine...“) Centar zbivanja je ipak u Moskvi, ili za nas sa jeftinijim ulaznicama za arenu svetske politike – kod „Moskve“. Tamo je spontani Vladimir Đukanović u ozbiljnom razgovoru. Spontani transparent „Jedan od trista miliona“. Spontane zastave „Vučiću, Srbine“ i „Vučić – Srbija“. Sa razglasa scenu pečatira Oliver Mandić – „Smejem se, a plakao bih“. Niko u NIN-u nije toliko loš pisac da izmisli kako se nad ovakvim skupom ori baš ta pesma, da smisli tako banalnu dihotomiju željenog i stvarnog. To mogu samo život i di-džej koji ne razmišlja. Dominacija loše književnosti nad realnošću ne smeta, međutim, dvojici impresioniranih Italijana sa Sardinije. „Lepo je, narod je jedinstven. Putin je okej, ali su Italija i Rusija daleko jedna od druge. Hoće li govoriti Putin? A predsednik?“, pričaju i pitaju uglas. Takav je život na periferiji svetskih zbivanja, neko je „Putin“, a neko samo „predsednik“, mada se ne može osporiti da smo postigli značajne rezultate u promovisanju Vučića ako dvojica Sarda znaju da je „predsednik“ taj koji bi se mogao obratiti publici. Šta smo postigli na drugim poljima, ponovo objašnjava di-džej, prema kome smo malopre možda bili nepravedni. Moguće je da čovek zapravo ima istančan smisao za humor, jer opet pušta Olivera Mandića – „LJuljaj me nežno“. Poruka naroda Putinu? Naroda Vučiću? Vučića Putinu? „Ja bih po danu znala sama da se vratim“, tvrdi jedna gospođa kolegama. Jebiga, ovde je stalno mrak. Kolona polazi, a trubači već kod Andrićevog venca, kod Predsedništva Srbije, neizbežno opaljuju melodiju iz „Otpisanih“. Ostavljamo čitaocima da što pre smisle šalu po svom ukusu – „Popisani“, recimo – jer se već valja uhvatiti u kolo. Pravo kolo, bez metafore. Pletu ga neki veseljaci, i njime nakratko zaustavljaju povorku. Zašto se na tom kadru treba zadržati? Ne zato da bi se nad njime sprdali blazirani Beograđani – jer u kolu nema ničeg lošeg, naravno, pa makar se razvilo nasred ulice – već zato što je ono izvesno najsvetliji trenutak dana za hodočasnike koji su imali scenske hrabrosti da se u njega upletu ili makar sreće da ga gledaju. Jer o tome koliko je hodočašće autentično rečito govori njegov muk. Već smo kod Beograđanke, na pola puta do Hrama Svetog Save, a niko u dometu uha ne peva, niko ne skandira, niko, bre, ni da pijano drekne. Evo, tek sada neko počinje: „Srbija, Srbija!“ Prihvata desetak ljudi na desetak sekundi. Jedan jedini odziv: „Rusija!“ Nekoliko šetača iz južne Srbije ipak se međusobno uverava da je „ovo događaj decenije“. Teško je reći da li pre ubeđuju sebe, ono drugo ili one druge, jer se na spontanim skupovima „ne smi vidit da si nezadovoljan“, što bi rekli KUD Idijoti. Nagrada za strpljenje je još jedan trenutak sreće – masovno slikanje kod fontane na Slaviji. Naposletku je, dakle, privukla turiste. Pred hramom gungula oprezno korača po blatu, ledu i odvaljenim pločama. Prenos predsedničkih učtivosti iz Palate Srbija na vide- -bimovima prati u potpunoj ćutnji ako izuzmemo prve redove. Ni povika, ni pokušaja aplauza, čak ni kada Vučić kaže Putinu da je obavešten o velikom broju ljudi koji ih čekaju. Čekaju Putina, zapravo, jer njega viđaju svaki dan, skromno dodaje. Tek Kaljinka malo zagreva atmosferu, pa se tu i tamo cupka. Prodavac semenki vešto se probija kroz gomilu pred Narodnom bibliotekom. Za iole ozbiljnu reakciju bilo je potrebno televizijsko obećanje da će se Putin uskoro obratiti okupljenima. Malo pre sedam, nakon sata ili sata i po kolektivnog smrzavanja u polumraku, počinje desetominutna zvonjava. Stiže. Stigao je. Aplauz je masovan, nema šta, ali je isto tako masovno na nivou kojim „Kolarac“ dočekuje gostujuće dirigente kada ne spadaju među najpoznatije. Prevashodno je učtiv, kraće rečeno. U pola osam Putin izlazi pred hram. Najmanje 90 odsto prisutnih ne može da ga vidi. Izgovara „Hvala na prijateljstvu“. Zadržava se manje od minuta. Kraj. Većina prisutnih deluje kao da je čekala startni pištolj. Plakati iz Leposavića bačeni su već uz drugo drvo. Brz hod ka autobusima nakratko zaustavlja samo fontana (Bravo, Vesiću!) Duž Bulevara kralja Aleksandra ima nešto muke da se pronađe autobus („Koji broj? Levo – Kako levo? Desno“…) ali manje no što Srbija ima da se snađe između geografskog i političkog levog i desnog.