Dobitni plan ili sterilno komešanje

I to je već neka promena: jeste da sve srpske konce u svojim rukama i dalje čvrsto drži Aleksandar Vučić, ali se, posle više godina suštinskog nepostojanja političkog života, sada može reći da se lopta nalazi na – opozicionom terenu. I to ne samo zato što se od nje očekuje da, na eventualnim još jednim redovnim vanrednim izborima, potvrdi svoju pretnju bojkotom ukoliko oni (izbori) budu održani bez minimalnih demokratskih uslova, već i zato što je na njenu adresu prošlog vikenda stigao jasan zahtev pobunjenih građana. „Hoćemo dogovor. Ne da neko ponovo bude vlast. Pa da ponovo na minusu tražimo slobodu i pravdu. Hoćemo plan. Plan kako će se napraviti sistem da se ovo zlo nikada ne ponovi. Da niko nikada ponovo ne dođe u priliku ni da pomisli da radi ovo što sada rade. Hoćemo da nam se predstavi jasan plan zdrave državne uprave kome će se političari prilagoditi“, piše, između ostalog, u saopštenju sa naslovom „Zvanični zahtevi opoziciji“, prosleđenom redakcijama sa adrese sa koje se oglašavaju organizatori aktuelnih građanskih protesta. S obzirom na sve više što spontanog, što namerno izazvanog šuma na vezi između šarolikih delova protestne kolone, bitno je primetiti da je i Nikola Kojo, govornik na poslednjem subotnjem okupljanju, uz oštre reči upućene Aleksandru Vučiću, imao i tvrdu poruku opozicionim partijama. „Mi imamo samo još par zadataka da ispunimo, a i oni su pri kraju“, rekao je, između ostalog, Kojo obraćajući se Vučiću u govoru koji je naišao na oduševljenje na društvenim mrežama. „Da objasnimo tvojim glasačima, živim naravno, šta si sve uradio sa njihovim novcem i njihovim životima. Da završimo formiranje političkog tela protesta, da ubedimo sve političke partije da napuste institucije u kojima ima tvojih hajduka, apsolutno sve. Ni u kućnom savetu ne smeju da budu zajedno“, rekao je Kojo na istoj improvizovanoj govornici s koje već nedeljama proteste vodi njegov kolega Branislav Trifunović – poslednjih dana hvaljen i kritikovan zbog javno izrečenog stava da se opoziciji ne može davati blanko podrška ukoliko građanima ne ponudi konkretan plan. U skladu sa uobičajenim manirom – danas si heroj, već sutra te vučemo po blatu, Trifunović je „zaslužio“ salvu negodovanja i ocenom da bi predstavnici opozicije bili „izviždani na protestu“. Učinilo se mnogima, sudeći po raspravama na društvenim mrežama, jedinom preostalom kanalu za društveni dijalog, da smo stigli u romantičarsku situaciju u kojoj su očekivanja preterano porasla - što, znamo iz iskustva, može da bude izrazito opasno. Deluje ponekad kao da su ta velika očekivanja uspela da zamagle svest o realnosti, a time i o svim onim praktičnim sredstvima i akcijama koje bi se morale sprovesti kako bi se do njihovog ispunjavanja zaista došlo – kako ne bismo došli u stanje još gore i još dugotrajnije apatije od one koju smo donedavno gledali. Ume li postojeća opozicija da se prilagodi situaciji u kojoj se pokazalo da, osim Vučića, postoji još neka snaga koja je sposobna da zadaje teme i utiče na tok događaja? Pri čemu je ta snaga pokazala nameru da i postojeće opozicione političke partije stavi na ozbiljan ispit. Sudeći po prvom odgovoru na izazov protestanata, neka vrsta svesti da se neočekivano narasla ulična energija mora poštovati, postoji. Iz Saveza za Srbiju stiglo je uveravanje o spremnosti za prihvatanje odgovornosti. „Smatramo da su platforma SzS od 30 tačaka i dokument opozicije o izbornim uslovima dobra polazna osnova i da je prelazna vlada stručnjaka u kojoj neće sedeti niko od nas lidera opozicije najbolji garant da neće sve ostati isto kad smenimo ovo zlo“, stoji u saopštenju u kome se najavljuje da će narednih dana biti upućen poziv drugim kolegama iz opozicije, javnim ličnostima, sindikatima i udruženjima građana, kako bi zajednički bio formulisan plan koji će biti predstavljen javnosti. Prema našim saznanjima, jedan takav „veliki“ sastanak trebalo bi da se održi u petak, kako bi već na ovonedeljnom protestu, u subotu, pred javnost bila izneta opoziciona „ponuda“. U poslednji čas, verovatno. Jer, izgleda da je već u toku velika bot-ofanziva koja bi trebalo da pojača ona pomenuta uverenja da je protest neka vrsta „neočekivane sile koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar“ i da će promene biti moguće bez proskribovanih političara. „Svi su isti“, teza je koja se često protura i lako obrazlaže podsećanjem na elemente minulog rada aktuelnih opozicionih igrača. Zahvaljujući lošim uspomenama, u drugi plan padaju pitanja poput jednostavnog – ko bi vodio državu ako bi se, recimo, desilo nezamislivo, odnosno, ako bi Vučić podneo ostavku? Tačno je da postoji i varijanta u kojoj bi se iz samog protesta rodila politička organizacija koja bi potom, na nekim sledećim izborima, „oduvala“ autokratski režim, ali, koliko je, za sada moguće saznati, među najistaknutijim protestantima ne postoji spremnost za takvu vrstu delovanja. I zato se reflektori moraju usmeriti na one koji već postoje na sceni. Polazeći od stava o nužnosti simbioze građanskog aktivizma i političkih organizacija, Cvijetin Milivojević, direktor agencije Pragma, kaže da je, u situaciji u kojoj vlast ne shvata suštinu postojanja opozicije, već je tretira kao neprijatelja, nužan, pre svega, apsolutni pritisak, koji podrazumeva napuštanje parlamenta i lokalnih skupština, ali i korišćenje međunarodnih kanala, i na Zapadu i na Istoku. Ako sve to, u saradnji sa pritiskom na ulici, ne daje rezultat, neophodan je bojkot izbora, ukoliko bi bili raspisani pod sadašnjim uslovima, veruje on. Na raširene primedbe na račun (ne)delovanja opozicije i tvrdnje o njenom večnom kretanju u okviru teme „svi zajedno ili programsko udruživanje“, bez nekih akcija koje bi delovale konretnije (pružanje pravne pomoći ugroženim građanima, recimo) sagovornik NIN-a odgovara ocenom da bi, u postojećim okolnostima, sve to bilo nevidljivo. Milivojević se slaže sa tvrdnjom da aktuelna vlast više brani najgledaniju komercijalnu TV nego institucije sistema, jer je tu njen početak i kraj, mesto gde je moguće uništiti svakog oponenta: „Glavni problem je najgledanija komercijalna TV, drugi problem je Javni servis. Dok god nemaš kanal kojim možeš da plasiraš plan, do tad su sve ideje besmislene, jer su nevidljive, a pokušaj destabilizacije vlasti prikazuje se kao destabilizacija države“, kaže ovaj sagovornik. Zato bi, prema njegovom mišljenju, ključni zahtev trebalo da bude oslobađanje dve glavne televizije, preko kojih se informiše ogromna većina građana. „Opozicija treba da traži izbore, ali makar pod uslovima koji su postojali 2012, kada su naprednjaci došli na vlast“, smatra Milivojević. Prema njegovom mišljenju ostali zahtevi trebalo bi da budu lokalizovani (problemi Stare planine, malinara, zemljišta u Vojvodini...) jer bi samo tako, uz teme koje ne dele, protestima mogli da se priključe i oni građani koji ne žele da se svrstaju uz određene partije. Kao još jednu zajedničku temu vidi samo još zahtev da se otkrije ko je ubio Olivera Ivanovića. I politikolog Boban Stojanović misli da je upravo nakon poslednjih poruka protestanata opoziciji svima postalo jasno da neko mora to da politički artikuliše i celu priču iznese na izborima. Pritom i on kao „krovnu stvar“ ističe ideju da se na izbore pod ovakvim uslovima ne sme izlaziti. NJegov „savet“ opozicionarima koji bi trebalo da se dogovore oko zajedničke ponude građanima sličan je Milivojevićevom – neophodan je dogovor o minimalnim načelima, među kojima ovaj sagovornik vidi samo nekoliko „opštih, a time i suštinskih“ zahteva – poštene izbore (uz garanciju smenljivosti nove vlasti na izborima), slobodu medija i vladavinu prava. „To je jedini način da ne dobijete programske i ideološke sukobe“, kaže Stojanović. Prema njegovom mišljenju moglo bi se, eventualno, razmišljati o temi korupcije, ali bi to, u sadašnjim okolnostima, bio mač sa dve oštrice, jer bi vlast mogla da je iskoristi upravo za optužbe na račun opozicije. „Ko uspe da temu korupcije preuzme od Vučića, pobediće na izborima“, kaže Stojanović – ali se tu ponovo vraćamo na priču o (zlo)upotrebi medija. I stižemo do pouke Hane Arent, iz eseja Istina i laž u politici. „Laži se razumu često čine mnogo očevidnijim i privlačnijim nego stvarnost, pošto lažljivac ima tu veliku prednost da unapred zna ono što publika želi i očekuje da čuje. On je svoj opus pripremio tako da ga javnost prihvati i brižljivo je pazio na to da ga učini verodostojnim, dok stvarnost ima tu neprijatnu naviku da nas sučeljava sa neočekivanim na koje nismo bili pripremljeni, ali uvek se dolazi do tačke kad laganje daje suprotne rezultate“, piše Hana Arent. Do te tačke se dolazi, kaže, kada je publika, kojoj se laži upućuju, prisiljena da potpuno odbaci razliku između istine i laži da bi preživela. Iako veruje da „laž ne može biti održiva opcija“, ona upozorava na opasne posledice onoga što naziva proizvođenjem situacije u kojoj se gubi sigurnost činjeničke stvarnosti u kojoj ne postoji nikakav trajan i stabilan okvir za delovanje. „Ono što tada nastaje, to je stalno kretanje tamo-amo, komešanje u potpunoj sterilnosti, što su karakteristike mnogih država koje su imale zlu sreću da nastanu u doba propagande“, pisala je Hana Arent, mnogo pre nego što je Aleksandru Vučiću omogućeno da na panelu u Davosu, na godišnjem sastanku Svetskog ekonomskog foruma, govori o slobodi medija u kriznim situacijama - u društvu sa formalnim urednicima informativnih glasila.