Strah me našeg međusobnog obračuna

Pre nekoliko godina, tokom jednog usijanog košarkaškog derbija, sa obnaženim, ekstatičnim rivalskim grupama navijača na suprotnim stranama hale, moj školski drug mi je izneo unekoliko pojednostavljenu psihološku analizu faza u ponašanju navijača tokom jedne takve utakmice i, nažalost, pokazalo se da je u pravu. Nakon prve faze monolitnih falangi, gde u razrađenim ritualima i uz uvežbane horove, suprotstavljene grupe pevaju svoje „ratničke pesme“ i skarednim sloganima vređaju protivnika (povremeno, u tu kakofoniju besa ubacuju se i političke objave, pretnje i izjave patriotske spremnosti), nastupa druga faza, faza individualizacije sukoba. Naime, razjareni navijački centurioni sa jedne strane identifikuju parnjaka sa druge strane, pozivaju ga na obračun posle meča, psuju sve po spisku jedni drugima i kolutaju očima, delom prateći i kakav utisak ostavljaju na ushićene podanike. Monolitna falanga se polako prestrojava u mnoštvo manjih adolescentnih grupica od po 4-7 navijača. Dominantni vođa takve grupice povremeno šutira reklame i izvodi svoje koreografije, koje sa kratkom latencom ponavljaju sledbenici. Utakmica polako prestaje da interesuje okupljene (jedna ekipa ubedljivo vodi), ali spirala koju opisujem nikako da nađe racionalni krešendo. Između nekoliko takvih grupica uočljivi su stariji kontrolori koji agresiju usmeravaju i podstiču: pri kraju utakmice navijači iste grupacije sporadično počinju sa brutalnim međusobnim fizičkim obračunima, posebno mlađih junoša koji tek treba da se dokažu. Utakmica se završava i prijatelj uočava moju zbunjenost i rezignirano potvrđuje: „Da, tuku se između sebe!“ Bilo bi isuviše pretenciozno da ovom svom iskustvu dam značaj univerzalnije poruke, ali iskreno, i dalje se bojim da ćemo se na kraju neke od predstojećih utakmica istorije, umorni, prevareni, zavarani i dezorijentisani (kao da opisujem samog sebe) međusobno dohvatiti sa surovošću koja nam u prethodnim međusobnim obračunima nije bila strana. Srbija živi u paralelnim svetovima koji se ne dodiruju, ne poznaju i, što je najgore, ne komuniciraju. Umni Dušan Kovačević napisao je knjigu koja zaslužuje mnogo više pažnje nego što ju je do sada dobila: 20 srpskih podela. U post scriptum-u svakog od 20 poglavlja uporno ponavlja: „Podele će nam, verovatno, doći glave i (ovo malo) preostale zemlje. Kad bi, recimo, ova podela bila „tolerantnija“ – bez mržnje, gorčine, predinfarktnog besa, život bismo „trošili“ na praktičnije, korisnije i pametnije poslove, ako nam je (već) suđeno da se svađamo, sekiramo se i, do bola, nerviramo.“ Ima i onih koji će nas tešiti da je sve to neka vrsta beznadežnog srpskog usuda, prokletstvo i tradicija partokratske isključivosti i mržnje. Jovan Cvijić, rođen u Loznici 1865. godine, piše o žestini političkih i dinastičkih borbi iz vremena svog detinjstva (prema eseju prof. Mire Radojević, dopisnog člana SANU): „Varoš je bila podeljena u dva-tri tabora. Bilo je tuče i ubistava. Moj otac se mešao u te borbe, i jedanput su najmljeni ljudi napali našu kuću i velikim drinskim oblucima polupali prozore... U toku tih političkih borbi, moj otac je dopadao dva puta zatvora...“. U crticama koje naziva „Naše stanje – beleške jednoga pesimiste“ (decembar 1874 – mart 1875), Stojan Novaković sa rezignacijom analizira političku situaciju i međupartijske obračune: „... to su sve najamnici plaćeni ili novcem ili izgledom ili, ako ničim drugim popularnošću, udovoljstvom svojih slabosti i sujetom.“ „Narod sa zavišću, pakošću, čudnovatom težnjom za jednakošću, samovoljan i subjektivan, malo obrazovan, vatren, naprasit, osvetljiv, zlopamtilo... Sva ta svojstva teško iščezavaju i u najobrazovanijih sinova njegovih.“ I konačno: „Sve nam je polovno.“ U programu lista Videlo (decembar 1879), Novaković dalje lamentira: „Ko će izmeriti dubljinu zabune političke, u kojoj svak zna samo za sebe, u kojoj svaki o svakome sumnjiči, u kojoj se preko noći menjaju vere, u kojoj niko ne zna kud ide drugi, ni kuda ide sam!?“ Bez namere da pravim nasilne i neumesne vremenske ekstrapolacije, ima izvesnih istorijskih iskustava koja su nesrećna konstanta, poput redova napisanih 30. novembra 1908. godine: „Kad sam rekao da ne mora Evropa odobriti ono što je Austrija proglasila Zinovjev odgovori da se ne može voditi rat i stoga se mora odobriti. Kad sam na to napomenuo da to nije po međunarodnom javnom pravu - rekao je: žalosno je, ali je tako.“ Nema prostora za još depresivnije redove Slobodana Jovanovića kada piše o srpskom nacionalnom karakteru (mada sam lično veoma skeptičan prema toj vrsti generalizacija), i smatra da „naš narod nikako više ne sme da prihvati diktaturu nijednog čoveka, niti jedne stranke, jer diktatura umrtvljuje lične energije.“ Poentu daje u kratkoj rečenici: „Kulturi se mora posvetiti posebna pažnja!“ Ukratko, zatečeni zgusnutim emocijama i porukama odlične i potrebne (po mom skromnom mišljenju) serije Koreni i ako odbacimo neutemeljena mišljenja da je Ćosić preterivao, pa i izmišljao, da li nas teše odjeci iz prošlosti da je i ranije bilo isto ili barem, slično? Ni najmanje! Mi kao politički kolektivitet i dalje uporno personalizujemo svaku vlast oličenu u figurama vođa koje smo, kao svoju kompulzivnu neurozu decenijama ponavljali uz prateće i povremeno karikaturalne rituale podaništva. Kao ponavljači istorije uporno smo umesto da gradimo institucije i sistem, svoju energiju oportunistički poklanjali ideji političkog mesijanstva ili Deus ex machina. Ne tako davno sa zaprepašćenjem sam od pametnih ljudi slušao mišljenja da nam je za plodove građanske emancipacije potreban prosvećeni vođa. A svaka lična aglomeracija vlasti, čak i kada se kakvim slučajem sretnemo sa „nevoljnim“ vođom, po pravilu uzrokuje imobilizaciju institucija i bekstvo od odgovornosti, nepreduzimanje (ako se u to ne računa neumorno podilaženje), mentalnu lenjost, utapanje u beskrajne političke intrige onih koji kličući vernost pripremaju svoju apostazu. Odgovoran građanin nije prijatan, ali je neophodan sagovornik za svaku vlast i potpuno je deplasirana floskula upućena neistomišljenicima pre petnaestak godina (potom višekratno ponavljana) koja ih upućuje da prvo osvoje vlast (glasove!), a tek potom eventualno izraze nezadovoljstvo. Naravno, pod uslovom da građanin uopšte iskoristi svoje pravo da progovori. Srbija je po mnogim linijama podeljeno društvo i gotovo sam siguran da nema trajnije sreće ili trijumfa u konstataciji čija je strana brojnija. Delom i zahvaljujući podelama postali smo nepokretno društvo, bez mnogo ideja u pogledu budućnosti, ali sa mnogo agresivnosti između pojedinaca i različitih društvenih grupa - Papenov lonac, bez ventila. Mi i oni, naši i njihovi, prva i druga Srbija – oko nas samo izdajice, plaćenici, nacionalistički nastrojeni zločinci, soroševci, špijuni, klerofašisti, prodane duše, komunjare, ljotićevci i – smislite nešto i vi, ja više ne mogu. Da se ponovim, „ako se ventil društvene komunikacije i razmene brzo ne uspostavi strah me je da se spirala netrpeljivosti i agresije ne posuvrati u neku formu našeg međusobnog obračuna.“ Tabloidizacija medija u zemlji kojoj dugo nedostaju raspleti pomaže ukupnoj atmosferi suprotstavljenosti, kreiranjem grotesknih tvrdnji, poluistina i laži, besprizivnih osuda sa crtanjem meta na leđima pojedinaca, prljavština za jednokratnu upotrebu. Čehov je rekao da čovek treba da piše sve – osim doušničkih optužbi. U tom referentnom sistemu pojmovi istine i laži, pristojnosti i nepristojnosti, časti i beščašća (o pravu na različito mišljenje ili stav da i ne govorim), postaju nefunkcionalni i suvišni. Jedan od novinara koga ne propuštam da čitam tvrdi da su četiri jahača srpske Apokalipse nekompetentnost (uključuje valjda i pasionirano ratovanje protiv svake vertikale), korupcija, hipokrizija i paranoja, a ja bih oprezno dodao još dva: međusobnu netrpeljivost (i isključivost) i sklonost prenebregavanju realnosti. A Hana Arent autopsijski precizno konstatuje: „Idealni podanici totalitarizma su ljudi koji više ne prave razliku između činjenica i fikcije, istine i laži“. Celoj atmosferi izvesnu toksičnost dodaju i reakcije na društvenim mrežama (spontane ili naručene), svojim neretko nasilnim i malicioznim jezikom. Iako deluje na prvi pogled paradoksalno u svetlu ogromnog broja javnih ili anonimnih delatnika koji se pojavljuju u blogosferi, M. Keren (2010) ukazuje na opasnost da takvo ponašanje na internetu prvenstveno leži u tome što usmerava političke sisteme da deluju zanemarujući intelektualce u javnosti („digitalni nudizam“ u službi digitalnog populizma). Kerena zastrašuje i zamišljanje „društva čiji politički lideri slobodno deluju samo se pretvarajući da uzimaju u obzir glasove blogera, a da pri tome ne moraju da se plaše kritike pojedinaca i grupa koja se nastavlja na dugu tradiciju opredeljenosti za analitički, širi, umereni, introspektivni način razmišljanja i ponašanja“. Današnje društvo, kaže on, nemajući posebno Srbiju na umu (što ne znači da to ne važi i za nju), tako se „suočava sa velikim izazovom: kako da nađe načina da održi građanski dijalog – jedinu pravu garanciju emancipacije.“ Ove redove pišem isključivo kao građanin i pojedinac čiji je najveći uspeh što je pre desetak dana po peti put postao deda, uz želju da moje unuke i unuci srećno (koliko je to u životu moguće) žive i rade u Srbiji (sebično, ali je tako). Čitaoci me mogu optužiti za patetiku, ali ne i za neiskrenost u strahu da je „đavo odneo šalu“. Možda su ovi redovi puka besmislica, ali, budem li živ, neće se mnogo njih više radovati od mene ako vreme izvrgne poruzi moje strepnje. Nažalost, ne znam i ne nudim rešenja, ali verujem da nam elementarna građanska odgovornost nalaže da taj scenario sprečimo, da tako nešto ne dozvolimo! Verujem takođe da problem naših podela i omraza može rešavati samo odgovorna javnost u stabilnom društvu. Samo što ja neuko i ograničeno pod stabilnošću podrazumevam prevashodno stabilnost demokratskih institucija društva, koje su u stanju da prihvate neslaganje, pa i potpuno suprotno mišljenje. Da bismo konačno postali društvo u pokretu!