Ako ne uspemo, nestaćemo

U život je ušao kao sin slavnih roditelja, a brzo su sjajni glumci Rade i Olivera Marković osetili šta znači biti ponosan na talenat i uspehe svog sina. Reditelj koji je diplomirao na čuvenoj praškoj FAMU, vlasnik dve Zlatne arene iz Pule, nagrade za najbolju režiju u San Sebastijanu, Sterijine nagrade za najbolji savremeni tekst... Goran Marković (1946) je snimio 11 celovečernjih filmova, uglavnom po sopstvenim scenarijima, napisao sedam pozorišnih komada i režirao nekoliko pozorišnih predstava. Režirao je i pedesetak dokumentarnih filmova. Jugoslovensku i srpsku kinematografiju zadužio je filmovima Nacionalna klasa, Majstori majstori, Već viđeno, Sabirni centar, Variola vera, Tito i ja, Urnebesna tragedija, Kordon, Turneja, Falsifikator, Slepi putnik na brodu ludaka. Napisao je nekoliko proznih knjiga. Na koricama ove poslednje, Beogradski trio, koja je bila u najužem izboru za ovogodišnju NIN-ovu nagradu za najbolji roman godine, s razlogom piše: „Potresan i zabavan istovremeno, duhovit, inventivno komponovan kao kolaž dokumenata, pisama, dnevnika, Darelovih izveštaja Forin ofisu, referata logorskih rukovodilaca centrali Udbe, prepiske britanskih diplomata, dešifrovanih depeša, službenih zapisnika i svedočanstava, Beogradski trio ne ispušta se iz ruke do poslednje stranice. Da li ste ikada pomišljali, a dugo već pišete, da ćete se naći u naj-užem izboru za NIN-ovu nagradu? Nisam, naravno. Nisam ni pomišljao da ću ikada biti shvaćen kao ozbiljan pisac. Ovaj trenutak je za mene duboko paradoksalan. Ja sam, naime, ceo život posvetio borbi protiv literarnosti. Da se razumemo: ne protiv literature, koja je za mene najznačajniji pogled u svet još od rane mladosti. Kao dečak, budio sam se u zoru i čitao do odlaska u školu. Ili, kasnije, kada sam bio u vojsci, stalno sam čitao, čak i u toku marša. Ali, kada sam zaronio u film, shvatio sam kako su literatura i kinematografija toliko različite da, prosto, jedna drugu isključuju. Ono što je literatura, nema razloga da se nađe u filmovima. Praktično, ne možete pronaći velika književna dela koja su na valjani način ekranizovana. Velike misli koje se nalaze u knjigama na filmu postaju dosadni dijalog. U Strancu, genijalni Kamijev literarni stil, kada ga ekranizuje genijalni reditelj kakav je Viskonti, sa genijalnim glumcem Marčelom Mastrojanijem, nestaje u kratkom, ogoljenom sadržaju knjige. Vi ste i do sada dosta pisali? Da, pisao sam. Prvo scenarija, pa zatim pozorišne komade i usput prozu različitih oblika, od ispovedne, preko dnevničke do pripovedačke. Ali sve to sam radio u okviru svoje osnovne profesije i nisam sebe video kao pisca. Smatrao sam, naime, kako je pisanje isuviše ozbiljan posao da bi se čovek njime bavio usput. Međutim, kada pišete vi ponešto i naučite o pisanju. Vremenom, posle silnih verzija scenarija (za Nacionalnu klasu sam uradio dvanaest), takođe gomile verzija za pozorišne komade, beležaka koje su izlazile u Književnim novinama a kasnije izdate kao knjiga Češka škola ne postoji, vođenja dnevnika čiji su fragmenti odšampani kao Godina dana, prepiske sa Milanom Oklopčićem koja se pojavila kao Izmišljeni život, osmelio sam se da napišem zbirku pripovedaka koja je izašla kao Tri priče o samoubicama. To je bilo moje prvo čisto literarno delo. Lažem, pre toga sam napisao kratki roman Tito i ja, koji je prethodio filmu, ali je to prošlo apsolutno nezapaženo. Međutim, sa Tri priče o samoubicama sam, što se kaže, „izašao iz plakara“. Junak vaše knjige je Lorens Darel, slavni britanski pisac, autor Aleksandrijskog kvarteta. Da li je Aleksandrijski kvartet bio vaša omiljena literatura? Svakako da je Aleksandrijski kvartet u jednom trenutku moga sazrevanja predstavljao neverovatno otkriće, pre svega zbog lične slobode koju su, kao mogućnost izbora, njegovi junaci uneli u moju svest. Tu je, naravno, bio izvanredni, krajnje neobični piščev stil kao i sama lucidna struktura dela, što sam otkrio tek kasnije, kada sam sazreo, prilikom novog čitanja dela. Ali, ono što me je u slučaju Beogradskog trija privuklo Darelu jeste njegova ličnost, njegova privatnost. U potrazi za načinom kako da konstruišem materijal o Golom otoku, naleteo sam na Darelov špijunski roman, sumnjive vrednosti, Beli orlovi nad Srbijom, iz koga sam dešifrovao da bi glavni junak, britanski obaveštajac, mogao biti - sam pisac. Znao sam da je Darel boravio u Beogradu od 1949. do 1952. i onda mi je pala na pamet ideja da priču o najznačajnijem događaju u Jugoslaviji pre njenog raspada izmestim iz objektivne u sasvim iskošenu vizuru stranca, špijuna koji na početku nije upleten u sve to. Posle se sve odvijalo na sasvim drugačiji način od onoga čime sam se bavio prethodnih 25 godina. Čim sam u priču uveo Darela, u prvi plan je izbila njegova bizarna, kontroverzna ličnost. Naročito kad je o ženama reč? Izgleda da je bio nastran. Dovoljno je reći da mu je zabranjen pristup ćerki iz prvog braka. I da se kasnije ta nesrećna devojka obesila. Takođe, njegova veza sa Henrijem Milerom, tvorcem za ono vreme „opscenih“ knjiga i sa njegovom partnerkom Anais Nin. Takvog čoveka, kakav je bio Darel, doveo sam u vezu sa jednom sasvim drugačijom ženskom osobom koja preživljava strašnu ličnu dramu, prvo sa svojim mužem koji je među prvima interniran na Goli otok, a odmah zatim i lično, pošto je i sama postala logorašica. Međutim, umesto opisa zlostavljanja i ostalih logorskih surovosti, meni se stalno nametala Darelova transformacija od bezosećajnog bonvivana u čoveka koji voli. Tako je priču o strahotama Golog otoka zamenio melodramski zaplet u kome se našlo troje ljudi. U svoj knjizi spajate Darela i Koču Popovića, u to vreme načelnika Generalštaba JNA. Radili ste dokumentarni film o Koči Popoviću. Da li je postojala mogućnost da su se njih dvojica zaista viđala? Morate znati da je većina, ogroman broj dokumenata koji se pojavljuju u Beogradskom triju – izmišljen. Tako je i sa Kočom Popovićem. U toku pisanja palo mi je na pamet kako bih mogao da ga spojim sa Darelom. Što se kaže, verovatno su bili srodne duše. Oduvek sam se pitao kako se jedan dadaista, pesnik i slobodan čovek mora osećati zarobljen u ličnosti načelnika Generalštaba vojske Jugoslavije. Razmišljao sam o tome za čim je taj čovek morao čeznuti, šta mu je nedostajalo iz onog bivšeg života u kome je, kao doktor DŽekil, lagodno živeo. I kako se morao osećati sada kao mister Hajd, to jest komunistički funkcioner. To je sve. Ostalo je fikcija. Da li ste vi igrali tenis sa Kočom Popovićem?Ako jeste, o čemu ste razgovarali? Samo jednom, kada mu nije došao partner. Igrali smo dubl protiv nekih generala i ja sam stalno grešio a Koča mi je stalno zbog toga prigovarao. Ja sam mu na kraju rekao kako ne mogu da igram ako stalno zvoca, na šta mi je on rekao: „Ja sam general, moram da pobeđujem!“ To se našlo u knjizi. Zabavno je kada sugerišete da je Koča Popović kumovao Aleksandrijskom kvartetu, naslovu Darelovog četvoroknjižja? Izmišljotina? Priča o zločinima koje je Titova vlast počinila tokom Informbiroa očigledno vas je dugo držala. Čitalac misli da ste ovu knjigu bazirali na dnevniku jedne žene koja nije preživela logor na Svetom Grguru, ženskom pandanu Golom otoku? Tokom dvadesetsedmogodišnjeg rada na temi najstrašnijeg posleratnog gulaga u Evropi, saslušao sam i pročitao na stotine svedočanstava logoraša. Sve ličnosti tih mučenika u Beogradskom triju predstavljaju kombinacije stvarnih ljudi ali ni jedna određenog čoveka. Lično sam obišao Goli otok i mesto na kome se nalazio ženski logor Ramski rit, o kome se ne zna mnogo. Kasnije je on izmešten na ostrvo pored Golog, na Sveti Grgur. Glavni ženski lik, Vera, dakako, fiktivan je. Kako se radi o takozvanom epistolarnom romanu, literarnom postupku koji je sastavljen od pisama i drugih pisanih dokumenata, izmislio sam dnevnik koji pripada glavnoj junakinji. To mi je zadalo dosta muka, da uđem u psihologiju žene. Što je bilo još teže, izmislio sam još nekoliko ženskih ličnosti koje su se po načinu mišljenja morale između sebe bitno razlikovati. Veliki podstrek mi je bila moja ćerka koja je još u toku pisanja pohvalila moj ulazak „u svet žena“. Ostali dokumenti, koji su uglavnom imitacije pravih, bili su manji problem, tu je valjalo samo podražavati postojeći birokratski stil tog doba. Kakva je razlika između zločina okupatora nad okupiranim narodom, i zločina koje čini vlast prema svom narodu? Ista kao između rata između dva naroda i građanskog rata. Ovaj drugi je uvek suroviji. Pogledajte šta se dešavalo u Čileu i Argentini. Niko nije mogao predvideti kako će se iz jedne uljuljkane atmosfere sve pretvoriti u pakao u kome su stadioni punjeni neistomišljenicima koji su preko noći nestajali kao da ih nikada nije ni bilo. Diktatori dobro znaju da će, kada teror prestane, i sami doći u isto tako surovu situaciju u kojoj prema njima protivnici neće imati milosti. Zato idu do kraja, preko granice razuma. Šta je danas, u Srbiji, na političkom planu gore nego devedesetih, kako mnogi govore? Ili nije? Devedesetih još nije bila u upotrebi tehnologija umrtvljavanja naroda, koja ovih dana daje svoje najbolje rezultate. Onda se radilo uglavnom o prećutkivanju istine i providnoj propagandi, dok je danas došlo vreme apsolutne laži. Potpuna kontrola medija sadašnjoj vlasti je potrebna baš zbog proizvodnje ogromnih količina dezinformacija koje stvaraju zbrku u glavama mnogih. U takvom stanju lako je manipulisati ljudima. Kada tome dodamo opštu apatiju i nevericu u mogući preokret, onda postaje jasno zašto su se 1996. Beograđani na ulici suprotstavili dovedenim učesnicima kontramitinga Slobodana Miloševića, a pre neki dan, kada je Vučić uradio potpuno istu stvar, niko od građana nije promolio nos iz svog stana. Šta je za vas najgore lice današnjice kad je o kulturi reč? Vrlo je važno da se ljudi iz kulture stave na čelo pobune protiv ovakvog stanja u društvu. Tu se radi o dramatičnom imperativu da se sačuva civilizacijsko jezgro naroda. Ako to ne uspemo - nestaćemo. I ovako polako nestajemo. Imam utisak da je plan ove vlasti da iz Srbije iseli sve što misli i ima nekakva očekivanja od života. Kada tome dodamo katastrofalni pad nataliteta, zbog neljudskih uslova života mladih ljudi, stvari postaju kataklizmične. Ostaće samo oni, jer je nama, koji nismo njihovi, praktično uskraćeno pravo na život. Imate više od 70 godina i veoma bogat profesionalni život. Koje je vreme za vas bilo najbolje za rad, kojih ste se godina najbolje osećali u svom gradu, u svojoj zemlji? Zanimljivo, nikada me užasne okolnosti, u kojima smo, evo već nekoliko decenija, nisu sprečavale da radim. Uvek sam nalazio načina da se izrazim, ili filmom ili u pozorištu, napisao sam i nekoliko knjiga. Izgleda da je rad pre bilo moje životno pribežište, beg, nego radoholičarstvo, za koje sam se, s vremena na vreme, samooptuživao. Ali najbolje sam se osećao u vreme velikih pobuna, 1968. u Pragu, 1992, 1996. i 2000. u Beogradu, kao i ovih dana dok svake subote koračam sa mladim ljudima. Da li se danas osećate nemoćno pred vlašću čiji ste žestoki protivnik? Ovo nije prva vlast protiv koje se bunim. Ja se od 1968. do danas borim protiv Mračne sile. Znam da je nikada neću pobediti, ali me sama borba ispunjava. To mi je dovoljno. Da li, poput Olivera Stouna, koji je pravio dokumentarni film o Putinu, imate želju da napravite dokumentarac o nekom živom političaru? Da li ste to želeli kao mlad reditelj? Nemam utisak da trenutno postoje političari koji zaslužuju da se o njima snimi film. Zato sam napravio film o Koči Popoviću, čoveku koji se bavio visokom politikom i, uprkos tome, neokaljan umro. Da biste postali junak neke priče morate uraditi nešto što prevazilazi vaše lične interese. Morate imati ideale, viziju i sve ono na šta današnji političari gledaju sa dubokim prezirom. Ili bar sa nerazumevanjem. Postoji li nešto u vašoj karijeri zbog čega se stidite? Nastojao sam da ne uradim bilo kakav moralni prekršaj koji bi me proganjao. Ipak, nekoliko puta sam u žaru, ili očajanju, prilikom snimanja filmova rekao nešto čega se i dan-danas stidim. Postoji objašnjenje: kada nemate dovoljno para ili vremena da snimite ono što morate snimiti, onda ta situacija prerasta u sukobe i preti da od vas napravi zlog čoveka. Ali to nije opravdanje. Kažem, prevalio sam preko usta reči kojih se i sada stidim. Samo što je nemoguće povući ih jer su oni kojima su bile upućene mrtvi. Šta je najdragocenije što ste sačuvali kao uspomenu na svoje roditelje, slavne glumce Radeta i Oliveru Marković? Nešto sasvim intimno, što nije za javnost. Oni nisu bili samo veliki glumci, oni su bili i divni roditelji. Postigli ste velike uspehe na filmu kao reditelj, profesor ste na Fakultetu dramskih umetnosti, režirate u pozorištu, na televiziji, pišete knjige. Šta je sledeće? Kažem, stalno radim, što i nije baš sasvim normalno. Moji vršnjaci uživaju u penziji i klate unučad na kolenima. Ja se ponašam kao da glavno tek dolazi. To je, naravno, iluzija, ali šta ću, takav sam… Upravo sam završio mini seriju Delirijum tremens. Od nje sam napravio film koji će biti prikazan na ovogodišnjem Festu. Bila je to poslednja želja glumca Predraga Ejdusa, da to snimimo. Pred snimanje je odustao, shvativši da je kraj blizu. Umro je trećeg dana snimanja. Voleo bih da Delirijum ostane kao neka vrste beleške o tom čoveku.