Čovek vredi onoliko koliko daje

Vladimir Manigoda, jedan je od „najnormalnijih“ ljudi koje možete sresti, u danas maltene zaboravljenom smislu te reči, kad se normalnim smatra sebičluk, egoizam, pa čak i pohlepa i otimačina. On je svemu tome suprotnost, oličenje skromnosti i pristojnosti. Godinama knjižar, shvatio je da više neće da radi za druge, jer mu novac nije „dovoljna motivacija za bilo šta“. Sa bratom i grupom prijatelja osnovao je Kontrast izdavaštvo, kako bi promovisao određeni „set vrednosti“ - potrebu da kroz objavljene knjige „menja sebe i svoju okolinu“. Iz istog poriva, Kontrast se odrekao celokupnog prihoda od zbornika Dostojno jest u korist Belhospisa, prve organizacije u Srbiji za palijativnu negu obolelih od kancera. Kao inicijator ovog humanog čina, Manigoda je proglašen NIN-ovom ličnošću godine. Razlog za takvo opredeljenje novca bio je ličan u slučaju Belhospisa, ali mu je na umu bilo opšte dobro i širenje informacija da ni u Srbiji više nisi sam u nevolji. Da postoji neko ko je voljan i stručan da da podršku i onkološkom pacijentu, i njegovoj porodici. Međutim, ta akcija nije bila prva ove vrste, ideju o potrebi za borbom, umesto predavanja, za promenom, umesto prepuštanja, Manigoda je širio i kroz saradnju sa Inicijativom Ne da(vi)mo Beograd, takođe objavljivanjem specifičnih zbornika i preusmeravanjem sredstava na više ciljeve. „Tim knjigama smo posejali seme, svakog ko ih ima, one konstantno podsećaju na problem“, kaže Manigoda. Ovo onda tera javnost, uz podstrek medija, da se o datom problemu progovori, raspravlja, dok je diskusija prvi korak do pokušaja da se iznađe rešenje za spornu situaciju. Manigodin bi moto stoga mogao da bude menjanje negativnog u pozitivno, pasivnog u aktivno. On govori za naš list o tome kako je sve počelo, kao i kakvom cilju stremi. Otkud naziv Kontrast? Otud što sam malo naopak, što je dobro u slučaju kada se u posao krene sa minimalnim, gotovo nikakvim sredstvima, ali vremenom ume i da zasmeta, što čoveka natera da samog sebe reguliše kako bi bio funkcionalniji i da bi posao kroz njega takvog rastao. Po čemu se Kontrast razlikuje od ostalih izdavačkih kuća? Po tome što konkurenciju ne doživljavamo kao takmace, već kao kolege i saradnike, a tržište ne držimo arenom za međusobno „ubijanje“. Naša je poslovna politika ekološka, ne u smislu korišćenja takvih materijala, već u smislu da štampamo u količinama za koje postoji prava potreba, tako da nema otpadaka. Takođe, trudimo se i da nam promocije budu malo drugačije. Tako smo povodom izdavanja knjige Idoli i poslednji dani napravili bend, mesecima uvežbavali numere i nastupili u okviru promocije u KC Grad. Nešto slično spremamo i za promociju biografije DŽoi divižna. Humanitarna akcija doniranja novca za Belhospis nije bila prva ove vrste? U saradnji sa Inicijativom Ne da(vi)mo Beograd, izdali smo dve humanitarne knjige, zbornike poezije i kritičkih tekstova, što se pokazalo kao vrlo dobar način prikupljanja sredstava za dobre ciljeve, ali i način da se pošalje snažna simbolična poruka. U slučaju Dostojno jest, pobuda je bila lične prirode, smrt vaše majke? Nekoliko sati pre njene smrti, kad više nije zanimala ni Hitnu pomoć, ni druge ustanove, saznao sam za Belhospis koji se bavi palijativnom negom, i to ne samo kroz medicinsko zbrinjavanje onkoloških pacijenata, već sveobuhvatno, kroz psihološku pomoć i druge vrste podrške obolelima i njihovim porodicama. Za našu je tad već bilo kasno, ali sam tad odlučio da ću jednog dana učiniti sve što je u mojoj moći da se čuje za Belhospis, kako drugi ne bi dolazili u situaciju u kakvoj smo se mi našli. Zbornik je rađen po sistemu „najbolje od najboljih“? Ne do kraja, jer postoji još autora koji su zasluživali da uđu u izbor, ali zbog rokova nismo mogli do svih da stignemo. Knjiga Dostojno jest je izašla sredinom septembra i napravila veliki uspeh. Svi su se od sedamdesetak autora odrekli honorara, kao što su štamparije Nou kači i Europapir Dunav donirale materijal za prvih 1.000 primeraka, a vlasnici knjižara drastično snizili rabat? O honorarima se nije ni pričalo, kolega Danilo Lučić i ja smo svima sa kojima smo kontaktirali rekli da skupljamo novac za palijativnu negu. Šta govori to što su se drugi autori posle javljali i pitali zašto i njih niste uvrstili u zbornik – o postojanju solidarnost ili želji da se uđe u eminentan izbor? Nešto pomešano, i human cilj, i želja da se bude u takvom društvu koje obuhvata i akademike i vrsne pisce mlađe generacije. Da li će Kontrast i dalje sarađivati sa Belhospisom? Svakako, kroz promocije, ali imamo i sajt dostojnojest.rs gde smo pružili mogućnost ljudima sa iskustvom sličnom mojem da podele svoju priču, što ćemo nastaviti da negujemo. Te priče nije lako ispričati, ali je neophodno, kako zbog ličnog boljitka, tako i zbog podizanja svesti onih koji se, na svoju sreću, nisu sa tim susreli. Za one koji su prošli kroz problem, pričanje ličnih priča ima terapeutsko dejstvo, što mogu da posvedočim sopstvenim primerom. Šta znači dostojanstveno umreti? To znači umreti u miru, i koliko god je moguće - bezbolno, iako ovo u slučaju onkoloških pacijenata nikada nije moguće, pa onda – što bezbolnije. Važan je i osećaj da okolina, i to ne samo najbliža porodica, već cela zajednica, o njima brine. To su sitne suptilne stvari, ali njima veoma značajne. S obzirom na to da ste sarađivali sa Inicijativom Ne da(vi)mo Beograd, pretpostavljem da imate jasnu predstavu i šta je dostojanstven život? Tako je, s obzirom na to da smo svi manje-više sličnih godina, prepoznali smo generacijski da postoji ozbiljan problem u našem društvu, i da se ne radi samo o Savamali, već da je to samo simptom bolesnog društva u kom živimo. Naša je želja da se i nadalje bavimo ne samo simptomima, nego lečenjem bolesti. U planu nam je projekat Kritički osvrt na Ustav Republike Srbije. Izdanje bi bilo malo modernije, zanimljivo i jeftino, a ceo prihod bi ponovo išao Inicijativi. Znači li to da se sistem ne mora menjati iznutra, bavljenjem politikom, već i tako što svako može da pruži određeni doprinos kroz posao kojim se već bavi? Upravo tako. Ja još ne poznajem sistem koji se promenio iznutra, jer oni koji su došli do pozicija moći, prošli su ne školu politike, već sistema. Oni nemaju apsolutno nikakav podsticaj da takav sistem menjaju, a svi mogući ideali koje su na početku svojih karijera baštinili, vremenom nestaju. Zato je za mene politika pre svega priča o vrednostima. Ako su u jednom sistemu sve vrednosti izgubljene, zaboravljene, sigurno ih nećemo naći u srcu tog sistema, već isključivo na margini. Dobra stvar ovog političkog trenutka jeste u tome što je margina postala preširoka i potreba za promenama akutna. Da li se već vidi da stvari kreću nabolje, kada se radi o povećanju svesti o potrebi za lečenjem društva? Za takvu tvrdnju nemam nikakvih dokaza, ali mi se čini da se o tome više razgovara, što je uvek dobar početak. Identifikovanjem uzroka bolesti jednog društva stvaramo plodno tlo za promenu, čime se bavi sve veći broj pre svega mladih ljudi koji razmišljaju drugačije. Imam utisak da živimo u politički jako uzbudljivom vremenu i da nas još veća uzbuđenja tek očekuju. Šta za vas znači priznanje NIN-a za ličnost godine? Razmišljao sam o tome, i, iako nisam do kraja svestan, jer je čast stvarno prevelika, shvatio sam da nekom ko takvo priznanje dobije sa 35 godina, to možda nije za rad i dela koja su do sada učinjena, već se odnosi i na obavezu u budućnosti. Da naprosto nastavimo u istom smeru, a da set vrednosti koje imamo, ostanu konstanta, čemu zaista težimo. Kako se oseća čovek kada učini nešto plemenito? Mene je knjiga Dostojno jest samo učvrstila u uverenju, suprotnom dominantnom mišljenju da čovek vredi onoliko koliko ima, da – čovek vredi onoliko koliko daje. Sve što se povodom te knjige dogodilo, za mene je potvrda istinitosti ovog ubeđenja.