Tamne kapi u čaši veselih boja

Simonde de Sismondi je početkom 19. veka izneo tezu da se Industrijskom revolucijom čovečanstvo našlo na početku jednog perioda u kome će se neslućeno promeniti uslovi života i način stvaranja bogatstva. Jedini problem je što nije bilo moguće predvideti na koji način će se to desiti. I bio je u pravu. Društvo i privreda su u protekla dva veka promenjeni na način koji je bio nezamisliv ekonomistima s početka 19. veka. Da li se i mi danas nalazimo na sličnom raskršću? Da li će uslovi u kojima se odvija ekonomska aktivnost, pre svega, uslovi globalne privredne međuzavisnosti i dinamičnih, brzih, tehnoloških promena, doneti vreme u kojem će se način proizvodnje, života i rada ljudi dramatično promeniti? U mnogo čemu hoće, a koliko zavisiće, između ostalog, od načina na koji će se socijalne i političke institucije prilagoditi na brz tehnološki napredak. Šanse savremenih društava su veće nego u Industrijskoj revoluciji, jer nema rigidnih društvenih okvira koji su karakterisali feudalne zajednice. Lokacija nije odlučujuća, a vreme usvajanja i transfera znanja je dramatično skraćeno. Kineska preduzeća su pre samo dve decenije bila u stanju da prekopiraju najnovije modele mobilnih telefona za samo dva meseca, a već danas imaju dominantnog globalnog proizvođača poput Huaveja. Ekonomski život se odvija u sasvim drugačijim, koliko god izazovnim i neizvesnim, ipak povoljnijim okolnostima koje pružaju šansu i onima koji zaostaju u razvoju. Danas postoji najnaprednija tehnologija u istoriji čovečanstva, sa velikim potencijalima daljeg razvoja. U vremenu u kojem živimo postoji najobrazovanija radna snaga u ljudskoj istoriji. Proces kreiranja znanja je nezabeležen u istoriji. Prema nekim istraživanjima obim znanja koji se može koristiti duplira se svakih pet godina. Svetska ekonomska integracija nikada nije bila na većem nivou - tržište nikada nije bilo pristupačnije, ali ni zahtevnije. Konkurencija nikada nije bila veća, a međuzavisnost nacionalnih ekonomija izraženija. Tržišna fragmentacija je, usled globalizacije, izgubila na značaju, jer su i tržišne niše postale globalne i dovoljno velike čineći lukrativnim i mogućim poslove koji ne mogu postojati u nacionalnim granicama. Međutim, svetlim i veselim bojama kojima nove tehnologije i novo vreme boje budućnost, potrebno je dodati i tamne nijanse, a koje se odnose na postojeće uslove u kojima se privredna aktivnost u konkretnim zemljama odvija. Tek time možemo suditi o verovatnoći u kojoj je napredak moguć. To se odnosi i na razvijene zemlje. Na primer, samo 12 odsto preduzeća okupljenih u okviru Federacije nemačke industrije je spremno na novu eru u proizvodnji i izazove koje ona nosi, iako njih 90 odsto prepoznaje da novo vreme dolazi. Za one koje zaostaju u razvoju ovi procenti su verovatno značajno lošiji, a utoliko i šanse da će iskoristiti mogućnosti za napredak u novoj ekonomiji. Ali, daleko važnije od toga jeste da šanse postoje. I Srbija ima svoju šansu. Međutim, ona je ima već više od jednog veka. Nekada ratovi, nekada nestabilnost, jednom pogrešan politički i ekonomski sistem, a dugoročno uvek posledice i jednog i drugog i trećeg, uz nesposobnost političkih i društvenih elita, predstavljali su prepreku da se te šanse i iskoriste. Šanse Japana i Južne Koreje nakon Drugog svetskog rata nisu bile velike, ali su ih obe zemlje iskoristile. Razlog za to je što su obe zemlje krizu i katastrofu nakon rata shvatile više kao vreme u kojem su donosili odluke za budućnost, nego kao vreme u kojem su rešavali probleme iz prošlosti. To su velike odluke koje se teško donose, ali bez kojih nema napretka. Promene koje donosi novo vreme su posebno značajne za mala i srednja preduzeća, s obzirom na to da ona čine preko 99 odsto ukupnog broja privrednih subjekata u najvećem broju i razvijenih i zemalja u razvoju. Organizacija poslovne aktivnosti postaje u novim uslovima fleksibilnija u kontekstu vremena i prostora, manje hijerarhijska, više automatizovana, radni proces transparentniji, radni učinak vidljiviji, kontrola poslovnih procesa decentralizovana, prisutna je delimitacija poslovnih zadataka, ali i veća fleksibilnost posla, dok je personalizacija odnosa sa kupcima sve značajnija. To se idealno poklapa sa komparativnim prednostima malih i srednjih preduzeća. Novo vreme donosi i posebne izazove postojećim industrijama. Prema proceni nemačkog Instituta za istraživanje tržišta rada do 2035. izgubiće se 114.000 radnih mesta u automobilskoj industriji u Nemačkoj, a kao posledica razvoja automobila na električni pogon, dok će samo 16.000 novih mesta biti stvoreno. Ipak, prednosti za celokupnu privredu i društvo u novoj ekonomiji treba da budu daleko veće. Tehnološki napredak je nemoguće kontrolisati, već samo oblikovati i usmeravati. Kada biste pitali dovoljno veliki broj ekonomista šta je to što je uzrok bogatstva nekog naroda, dobili biste verovatno i veliki broj odgovora. Ali, koji bi od tih odgovora bili tačni? Ako biste pitali dobre ekonomiste, verovatno svi. Takva je ekonomija – komplikovana. U novoj ekonomiji, ekonomiji zasnovanoj na znanju ili digitalnoj ekonomiji, a što su sinonimi za novu privrednu realnost u nastajanju, četiri faktora se smatraju odlučujućim za dinamičan i održiv ekonomski rast, ali i razvoj. U njih se slivaju i oni odslikavaju sve druge faktore kojima se objašnjava ekonomski prosperitet. To su nove tehnologije, inovacije, kvalitet visokog obrazovanja i nauke, kao i pravila koja određuju način na koji pojedinci, domaćinstva, preduzeća i država kupuju, prodaju, proizvode, investiraju i štede. U ekonomiji zasnovanoj na znanju lanac stvaranja bogatstva je relativno jednostavan. Pretpostavka od koje se polazi jeste da su firme u stanju da proizvedu veću dodatu vrednost. Da bi to mogle da urade one su primorane da nabave bolju tehnologiju i organizuju efikasniji poslovni proces. Bolja tehnologija i efikasniji poslovni proces zahtevaju kvalifikovanije radnike. Takvi radnici su produktivniji, ali i bolje plaćeni. Takve firme su inovativnije. Da bi se prethodni lanac stvaranja vrednosti zaokružio neophodno je da postoji jasan sistem podsticaja koji zavisi od pravila. Pravila moraju da nagrađuju izvrsnost, da podstiču napredovanje. Sposobnost takvih preduzeća ne samo da proizvedu kvalitetne proizvode, već i da se uhvate u koštac sa rizicima u poslovanju, kao i sa krizama širih razmera, daleko je veća. Put do uspeha u ekonomiji zasnovanoj na znanju nije moguć bez obrazovane i stručne radne snage. Sve ekonomije imaju određen kvantitet znanja, ali one koje rastu i napreduju razlikuju se po tome što generišu brže novo znanje na osnovu postojećeg znanja. Uspešna privreda se zasniva na pojedincima koji su agilni, adaptibilni, sposobni za delovanje u decentralizovanim strukturama i motivisani da uče. I kojih ima dovoljno. Odlučujući resurs u novoj ekonomiji su visokoobrazovani pojedinci. To se posebno odnosi na ljudske resurse u oblasti tehnologije, nauke i medicine, ali sve više dobija na značaju i u domenu društvenih nauka, jer se proizvodnja uvek odvija u socijalnom kontekstu. Aristotel je bio filozof, ali je kupio mlinove po bagatelnoj ceni nakon nekoliko godina suše. Znao je da će kiša doći. Ona je došla odmah nakon kupovine, žetva je bila dobra, mlinovi radili, a on zarađeni novac delio Atinjanima na trgu. Stivu DŽobsu je u lansiranju Epla u jednu od najvrednijih kompanija na svetu pomoglo znanje koje je stekao na časovima kaligrafije (lepog pisanja). Od svih stubova ekonomije zasnovane na znanju, Srbija je proteklih osam godina u ovom ostvarila najveći napredak, a posebno u domenu kvaliteta matematike i nauke. Iako je u ovom pogledu bolja od Mađarske, Rumunije, Hrvatske, Slovačke, a slična Bugarskoj, prepreke daljem unapređenju jesu upitan opšti kvalitet obrazovnog sistema u celini, naročito slab kvalitet poslovnih škola, ali i obuke i usavršavanja onih koji već rade. Informacione i komunikacione tehnologije (IKT) jesu krvotok nove privrede. One omogućavaju razmenu znanja i informacija, njihovu diseminaciju u privredi, povećavaju kapacitete za obradu i praktično korišćenje, čime podižu produktivnost, inovativnost i kvalitet proizvoda i usluga. Nove tehnologije smanjuju transportne i troškove proizvodnje i omogućavaju lakši pristup tržištima. IKT neće skorije biti manje bitne za razvoj. Tehnologije koje čine jezgro IKT-a bivaju sve bolje, brže, jeftinije i jednostavnije za upotrebu, čime su moguće nove aplikacije na regularnoj i širokoj osnovi. Veliki je zaostatak koji u ovom domenu Srbija ima, i u odnosu na nove, a naročito stare zemlje članice EU. Upotreba novih tehnologija u poslovanju i transfer novih tehnologija kroz strane investicije su naročito loši. To govori delom o dominantnom karakteru stranih investicija, a, možda, čak i više, o slabostima pravnog sistema. U uslovima pravne nesigurnosti, sporog, neefikasnog i od politike zavisnog sudskog sistema, niko nije voljan da uvodi nove tehnologije čiju vrednost ne može da zaštiti. Sposobnost da se stvori nešto što ne postoji ili nešto što je bolje od onoga što postoji jeste srž funkcije inovacionog sistema. Nacionalni inovacioni sistemi koje čine mreže firmi, istraživačkih centara, univerziteta, konsultanata imaju funkciju održavanja koraka sa novim znanjem i tehnologijama, povezivanje sa globalnim tokovima znanja, njegovog usvajanja i adaptacije na lokalne uslove i shodno lokalnim potrebama. Od kvaliteta nacionalnog inovacionog sistema zavisi sposobnost preduzeća da stvore nove proizvode i usluge, kreiraju znanje potrebno za reorganizaciju poslovnog procesa kako bi se ostvarila efikasnija proizvodnja, ali i proizvodi unapredili putem inovativnog dizajna, efektivnog marketinga, efikasne distribucije. Srbija poslednjih osam godina beleži napredak u domenu razvoja inovacionog sistema, doduše spor, a najveći nedostaci su državne nabavke naprednih tehnologija, dostupnost inženjera i naučnika, a naročito ulaganja kompanija u istraživanje i razvoj. Naivno bi bilo misliti da postoje pojedinci, a naročito firme, kod kojih ne postoji motiv da zarade. Pravila određuju kako će oni to činiti: da li će stvarati novu vrednost ili će se boriti da uzmu što veći deo vrednosti koja već postoji. U poslednjem slučaju ne samo da nema napretka, nego je to, najčešće, moguće jedino bilo suptilnom bilo otvorenom krađom. Pravila moraju da nagrađuju izvrsnost, moraju da je štite i podstiču. Moraju da motivišu i one koji greše da uče. Onda neće ili će manje grešiti. Efikasan sistem pravila u oblasti upravljanja, finansijskog sistema, tržišta rada, trgovine i makroekonomskog okvira jeste odlučujući preduslov pretvaranja znanja u nove proizvode i usluge. Prema Svetskom ekonomskom forumu Srbija je poboljšala kvalitet institucionalnog okvira u relativnom (skok sa 121. na 104. mesto) i apsolutnom smislu (skok vrednosti indeksa sa 3,2 na 3,4). Međutim, iza je svih zemalja članica EU, iako su Bugarska, Slovačka, Hrvatska i Rumunija neznatno bolje. Korupcija, problemi u funkcionisanju državnih institucija i politička nestabilnost bili su i ostaju hronični problemi. Za mogućnost razvoja ekonomije zasnovane na znanju u Srbiji četiri su stvari ključne. Prva, tempo promena bi morao biti brži, jer bi dosadašnjim tempom promena u domenu razvoja i primene IKT-a tek 2035. dostigla (prosečnu) sadašnju vrednost u starim zemljama članicama EU. Drugo, bilo kakav dalji napredak će ostati bez značajnijeg uticaja na privredu ukoliko drugi budu napredovali brže. Treće, kako se rezultati popravljaju, na višim nivoima je sve teže bez obuhvatnijih i dubljih promena u društvenom, političkom i ekonomskom sistemu napraviti iskorak u bilo kom segmentu ekonomije zasnovane na znanju. Poslednje, a ono što su Nemci nakon Drugog svetskog rata naročito dobro znali: ne možete napraviti napredak u jednom poretku/segmentu, a da ga nema u drugim zbog njihove, nekada vidljive nekada nepredvidive, međuzavisnosti (Interdependenz der Ordnungen). Slabije razvijen poredak će ugušiti i povući nazad onaj koji napreduje. Ako se pogledaju iskustva onih koji su najbogatiji, nezavisno od vremena kada su postali bogati, uvek je privredni uspeh imao veze sa specifičnim znanjem i veštinama. Bilo da je reč o antičkim državama-gradovima, bilo da je reč srednjovekovnom cvetanju nekih lučkih gradova u Zapadnoj Evropi nakon proterivanja Jevreja iz Španije 1492, ili nekih nemačkih gradova nakon Vartolomejske noći 1572. u Francuskoj i egzodusa Hugenota. Međutim, rast je moguć i u odsustvu inovacija, novih tehnologija i sa skromnim humanim kapitalom. Ali tok tog rasta je drugačiji od onoga kako bi on izgledao sa obrazovanim pojedincima, inovativnim univerzitetima i kompanijama, korišćenjem novih tehnologija i kvalitetnim pravilima. Takav rast, pre ili kasnije, biva prekinut. U nekim slučajevima taj prekid može biti i dramatičan. Jedina zabluda u vezi sa tim je da je prekid moguće izbeći. To je naivno isto koliko je naivno verovanje praseta da će doživeti punu starost svakim novim danom koji doživi, jer je svakim novim danom i Božić sve bliži. Samo ono, vegetarijanci bi rekli nažalost, ne zna za to. Postoji ona Miloševa izreka „Ako hoćeš hoćeš, ako nećeš, opet hoćeš“ koja - kada je reč o ekonomskom uspehu nacija - ipak, nema nikakvu važnost. U privredi važi jedan drugi zakon: ako hoćeš, možeš, ako nećeš, ne moraš. Ako nećeš zato što ne moraš, cena je da zaostaješ i propadaš. Stvar je izbora, logika je jednostavna, iako sam izbor nije lak. Na putu mu uvek stoje, a često zajedno, privredne, političke i razne društvene (grupne) prepreke. docent na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Kragujevcu i saradnik Centra za istraživanje javnih politika Ključno za razvoj ekonomije zasnovane na znanju u Srbiji je da bi tempo promena morao da bude brži, jer će bilo kakav dalji napredak ostati bez značajnijeg uticaja na privredu ako drugi budu napredovali brže