Na rubu pameti

Postoji ona dosetka, pogrešno pripisana Albertu Ajnštajnu - zapravo se ne zna ko ju je smislio - po kojoj je definicija ludila ponavljanje jedne te iste radnje s očekivanjem da se dobiju drugačiji rezultati. Problem je, međutim, u tome što se takvo ponašanje neretko uočava i kod osoba koje možda jesu ovakve i onakve, ali svakako ne spadaju u one s mentalnim problemima. Kako, recimo, objasniti postupanje britanske premijerke Tereze Mej? NJen prošlonedeljni pokušaj da u parlamentu progura sporazum o razlazu s Evropskom unijom propao je na spektakularan način: doživela je nezapamćen, istorijski poraz - protiv vladinog predloga je bilo čak 230 glasova više nego „za“ (432:202). Ali kada se, u međuvremenu preživevši i glasanje o poverenju, ove nedelje ponovo pojavila pred poslanicima Donjeg doma, nije im ponudila prethodnih dana očekivani „plan B“ za izlazak iz skoro pa nemoguće situacije u koju su ona, njena vlada i Konzervativna stranka doveli zemlju, kao što se mislilo da će učiniti. Umesto toga, najavila je skoro novo izjašnjavanje o istom sporazumu - samo s modifikacijama koje će, veruje, u međuvremenu nekako ipak izmoliti od evropskih partnera (posebno po pitanju dužine važenja zaštitnog mehanizma koji treba da spreči ponovno uspostavljanje „tvrde“ granice između Severne Irske i Republike Irske, i koji bi bio aktiviran u slučaju da do isteka prelaznog perioda nakon izlaska iz EU ne bude postignut trgovinski sporazum s Unijom); ovo uprkos tome što joj je već nebrojeno puta predočeno da izmena dogovorenog ne može biti. Zamisao Mejove je da će joj te izmene - za koje valjda niko drugi ne misli da će ih isposlovati - pomoći da umilostivi dovoljan broj onih poslanika sopstvene stranke i severnoirske Demokratske unionističke partije (bez čije podrške torijevci nemaju većinu u Donjem domu), koji su prošle sedmice glasali protiv sporazuma, da ga u novom izjašnjavanju podrže. I da se sve to oposli u februaru, a svakako blagovremeno, pre 29. marta, za kada je predviđen formalni čin istupanja iz članstva u Uniji. Ispostavilo se, drugim rečima, da je nesuđeni plan B zapravo i dalje plan A. Kako okarakterisati ovo? Kao samoporažavajuću upornost, neverovatnu bandoglavost, šokantno hazarderstvo ili nešto četvrto? Šta god da je u pitanju, Mejova je brže-bolje odustala od ionako slabašnog pokušaja da, posle debakla u Vestminsteru, izgradi mostove ka poslanicima drugih stranaka i na taj način pokuša da, izlazeći u susret nekim od njihovih zahteva - recimo onom za produžetak pregovora, a time i prolongiranje datuma izlaska iz Unije, za nekoliko meseci - možda obezbedi većinu za usvajanje sporazuma. Štaviše, još jednom se pokazalo da više vodi računa o jedinstvu partije nego sudbini nacije: glavni razlog što nije ozbiljnije pokušala da nedostajuću podršku za usvajanje sporazuma u parlamentu obezbedi na drugim stranama zapravo je bojazan da bi bilo kakvo „razvodnjavanje“ Bregzita moglo da izazove novi revolt radikalno probregzitovskog krila konzervativaca i dovede do cepanja torijevaca na dve stranke. Mogućnost da do takvog rascepa dođe i u slučaju da - nakon što blefovi Mejove ne donesu nikakav rezultat, kao što po svoj prilici i neće - Britanija za dva meseca iz Unije izađe bez ikakvog sporazuma zasad niko ne razmatra. Sama Mejova, pak, opciju drastičnog raskida s EU i dalje odbija da isključi, uprkos sve dramatičnijim upozorenjima koja stižu s raznih strana - u nekim članicama EU već su aktivirani planovi delovanja u slučaju „tvrdog“ Bregzita - te rastućoj nelagodi koju takva mogućnost navodno izaziva čak i u redovima najžustrijih pristalica napuštanja Unije u vrhu Konzervativne stranke. Ti „brekstremisti“ se sada pribojavaju da njihov radikalizam u poslednji čas ne postane kontraproduktivan zbog sve prisutnijeg straha u javnosti od tog šta sledi ako zemlja EU napusti bez dogovora. Rečima bivšeg člana premijerkinog najužeg tima, DŽordža Frimena, ako su tvrdolinijaši mislili da su prošlonedeljnim odbacivanjem sporazuma verovatnijim učinili tvrdi Bregzit, trebalo bi da razmisle još jednom: pre će biti, smatra on, da su samo uvećali izglede da Bregzit na kraju ipak bude „mekši“, odnosno da raskid s Unijom ne bude radikalan kao što priželjkuju - ili da ga čak uopšte ne bude. Sudeći po držanju Mejove, reklo bi se, ipak, da brekstremisti još imaju razloga da se nadaju da će biti po njihovom. Ona i dalje insistira da produžetka pregovaračkog procesa neće biti i da će Bregzit uslediti onda kad je i rečeno. Održavanje drugog referenduma - za šta se zalažu brojne istaknute figure britanskog političkog i javnog života - isključuje, jer bi se, smatra, njime ne samo obezvredili rezultati izjašnjavanja iz juna 2016, nego i „narušila društvena kohezija“. (Ove sedmice je i opoziciona Laburistička partija, čije je rukovodstvo inače skeptično prema ideji drugog referenduma, prvi put zvanično zatražila da parlament razmotri tu mogućnost.) Na ideju o pokretanju nacionalne debate u vidu serije takozvanih građanskih skupština na kojima bi se razgovaralo o tome kakvu verziju Bregzita prihvatljivom smatraju obični Britanci - ideju koju između ostalih zagovara i bivši laburistički premijer Gordon Braun - premijerka se nije ni osvrnula. Mejova se, dakle, tako i sama pozicionira kao neka vrsta radikala: ne u smislu ideološke pozicije (koju s brekstremistima samo donekle deli, pre svega po rigidnom odnosu prema imigraciji i pitanju kontrole granica), već kao nekakav fanatik dužnosti: kada je došla na čelo vlade obećala je da će u predviđenom roku sprovesti volju referendumske većine i, iz njene perspektive barem, tako ima i da bude, pa kud puklo da puklo. A trenutno izgleda kao da će stvarno da „pukne“. Sve ovo, ipak, ni izdaleka ne znači da su na Ostrvu svi podjednako anksiozni zbog ogromne neizvesnosti s kojom će se uskoro suočiti. Kolumnista Gardijana DŽon Haris, recimo, skreće pažnju na jedan zanemareni, a nikako beznačajni segment britanskog društva - tačnije bi zapravo bilo reći: na tzv. Malu Englesku čiji su glasovi 2016. presudno doprineli pobedi zagovornika izlaska iz EU - koji smatra da ne samo da nema nikakvog razloga za strah od tvrdog Bregzita, nego ga i priziva, uzdajući se u istorijsko iskustvo i prkosni karakter nacije kao garante da će zemlja i ovo iskušenje prevaliti preko glave. Zašavši među taj svet i oslušnuvši šta govori i kako rezonuje, Haris konstatuje da je širom Engleske mnogo onih koji - nipošto ne samo zato što su im se smučila političarska preganjanja oko Bregzita - jednostavno hoće da se s tom pričom završi, i ne žele da slušaju nikakva upozorenja o tome s kakvim će se sve svakodnevnim problemima suočiti u slučaju izlaska iz EU bez sporazuma. Negde između „snažne želje da se s Bregzitom završi, te fatamorgane zemlje o koju su se drugi ogrešili pa sada se bori za opstanak, mogao bi da leži ključ objašnjenja zašto je opcija izlaska iz Unije bez sporazuma iznenada popularnija nego što su neki spremni da poveruju“, piše on, sluteći da bi takva vrsta razlaza s EU samo potvrdila kako je referendumska odluka bila tek uvod u novo, mračno razdoblje na iracionalnim osnovama zasnovanog vođenja politike. U kom slučaju nije potrebno dalje tražiti objašnjenje za ponašanje Tereze Mej.