Protiv tiranije krajnjih rokova

Ubedljiv poraz koji je britanski parlament naneo planu za sprovođenje Bregzita premijerke Tereze Mej, najnovija je potvrda da ne postoji zamena za demokratiju. Članovima parlamenta treba odati priznanje na tome što su sačuvali hladnokrvnost u suočavanju s veštački postavljenim krajnjim rokom. Taj rok je razlog zbog koga se Bregzit pokazao tako teškim i potencijalno toliko štetnim. Da bi se rešilo pitanje Bregzita, taj veštački određen termin mora u potpunosti da bude uklonjen, a ne samo resetovan. Napuštanje Evropske unije namerno je zamišljeno tako da bude bolno. Proceduru koju svaka zemlja članica mora da prođe kako bi istupila iz EU propisuje član 50 Lisabonskog ugovora - član čije autorstvo, ironično, pripada jednom britanskom diplomati (lord DŽon Ker, prim.), čija je namera bila da njime odvrati zemlje članice od napuštanja Unije. To je razlog zbog koga član 50 predviđa dvogodišnji period pregovora koji treba da bude okončan precizno određenog datuma: ako pregovori ne rezultiraju dogovorom o sporazumnom razvodu u predviđenom roku - u britanskom slučaju, do 29. marta ove godine - zemlja koja je namerila da izađe iz članstva rizikuje da se preko noći nađe izvan EU i suoči s nesrazmerno velikim teškoćama. Ovo pravilo potkopava smislene pregovore. Pregovarači se fokusiraju na krajnji datum i zaključuju da druga strana nema interesa da svoje karte otkriva pre toga. Bilo da je propisani period pregovora dvomesečni, dvogodišnji ili dvodecenijski, rezultat će biti isti: jača strana (u ovom slučaju Evropska komisija) ima interesa da pusti da vreme istekne i ne čini nikakve značajne ustupke pre nego što izbije minut do dvanaest. Pored toga, svest o postojanju krajnjeg roka utiče i na ponašanje drugih ključnih aktera: torijevskih ministara koji se protive premijerki, lidera opozicionih laburista DŽeremija Korbina, laburističkih poslanika koji se protive Korbinu, nemačke i francuske vlade. Svaki važan politički akter u ovoj igri ima interesa da ništa ne preduzima i pusti da vreme istekne. Nešto više od dva meseca do isteka roka za pregovore, mogućnost da Britanija napusti EU bez sporazuma, razumljivo, deluje zastrašujuće. Prirodna reakcija na to je da se pozove na produženje roka predviđenog članom 50, da se časovnik resetuje i obezbedi dodatno vreme za pregovore. Tom porivu se po svaku cenu treba odupreti. Svako resetovanje časovnika značilo bi jednostavno produžetak paralize, a ne ubrzanje koje bi vodilo približavanju stavova i potom obostrano zadovoljavajućem sporazumu. Davanje Mejovoj još tri meseca, ili još tri godine, ničim ne bi podstaklo aktere da otkriju svoje dosad skrivene preferencije ili da se odreknu fiktivnih crvenih linija. Štaviše, najgori aspekt sporazuma koji je Mejova pokušala da progura u parlamentu, a ovaj ga odlučno i mudro odbio, jeste to što se njime predviđa produženje tranzicionog procesa sve do 2022, uz obavezu Britanije da Uniji isplati blizu 50 milijardi dolara, moguće i više od toga, u zamenu ni za šta više od neobavezujućih obećanja nekog budućeg sporazuma na obostranu korist. Da je parlament podržao sporazum koji je premijerka ponudila na usvajanje, aktuelna blokada bi time samo bila produžena za još tri godine. Jedini uverljivi razlog za resetovanje časovnika člana 50 jeste aspiracija za održavanje novog referenduma na kome bi se odlučivalo o tome da li potpuno odustati od Bregzita. Ali za razliku od prvog referenduma, jasno uokvirenog izborom između dve opcije - za ostanak u EU ili izlazak iz nje - sada bi morale da budu razmotrene brojne mogućnosti: sporazum koji nudi Mejova, mekša verzija Bregzita koja bi Britaniju zadržala unutar evropskog jedinstvenog tržišta, Bregzit bez ikakvog sporazuma, ostanak u EU bez ikakvih izmena statusa, itd. Dogovor oko preciznog oblika preferencijalnog izjašnjavanja između ovih opcija ne bi bilo ništa lakši od dogovora oko uslova bregzita. Da bi međusobno suprotstavljena viđenja sintetizovala u jedinstvenu koherentnu poziciju, Britaniji je potrebno nešto više od glasačke šeme: potrebna joj je građanska debata kakvu sat koji otkucava čini nemogućom, čak i ukoliko bi taj sat bio resetovan. Zastoj i simulacija pregovora bi stoga mogli da budu okončani samo ako parlament - voljan da mirno kaže „ne“ neprihvatljivom sporazumu koji su ispregovarali Mejova i EU - dopusti da veštački određeni krajnji rok istekne. Dopuštanje da vreme istekne sada je preduslov za to da problem Bregzita bude rešen. Šta će se desiti ako blokada potraje do 29. marta, bez formalnog produženja roka predviđenog članom 50? Pretnja iz Brisela glasi da će EU jednostavno slegnuti ramenima i dopustiti haotičan Bregzit, uključujući krupne poremećaje u oblastima trgovine, saobraćaja, itd. Ali mnogo je verovatnije da će se nemačka poslovna zajednica, te vlade Francuske i Holandije, dići na noge kako bi predupredile takav ishod, i zahtevati da Evropska komisija na neodređeno vreme iskoristi svoja ovlašćenja kako bi sprečila bilo kakve poremećaje u lukama i na aerodromima širom Evrope, a - prvi put od 2016 - počeli smisleni pregovori Brisela i Londona. Kad se 29. mart bude sasvim primakao, povišena urgentnost situacije nalagaće odustajanje od taktičkog odugovlačenja. Sporazum koji je postigla Mejova završiće na smetlištu, a zagovornici ostanka Britanije u EU biće bliže tome da prihvate činjenicu da vreme ne radi za opciju organizovanja drugog referenduma kojim bi se odustalo od Bregzita, i možda preusmere svoju pažnju na legitimni cilj održavanja nekog budućeg referenduma na kome bi se odlučivalo o ponovnom ulasku Britanije u EU. U tom momentu i vlada i opozicija u Britaniji shvatiće da, kad je neposredna budućnost u pitanju, postoje samo dve koherentne opcije. Prva je Norveška plus, koja bi značila da Britanija na neodređeno vreme ostane deo jedinstvenog evropskog tržišta (dakle, poput statusa koji ima Norveška), kao i carinske unije s EU. Druga je momentalno potpuno napuštanje Unije, koje bi Britaniji omogućilo da trgovinske sporazume sklapa u skladu s pravilima Svetske trgovinske organizacije, dok bi Severna Irska ostala u carinskoj uniji s EU kako bi se izbeglo ponovno uspostavljanje „tvrde“ granice s Republikom Irskom. Svođenje mogućnosti izbora na ove dve opcije omogućilo bi britanskom parlamentu da se konačno opredeli za jednu od njih. Jednom kad poslanici shvate da priča o slobodi kretanja između Britanije i EU služi samo za skretanje pažnje, najverovatniji ishod je opredeljivanje za opciju Norveška plus, na neodređeni period i bez krajnjeg roka. Tada i samo tada će parlament i građani Britanije imati priliku da povedu debatu o kapitalnim pitanjima s kojima se zemlja suočava, od kojih nije najmanje važno ono o budućem uređenju odnosa s EU. Norveška plus bi, naravno, svaku od strana ostavila delimično nezadovoljnom. Ali, za razliku od premijerkinog sporazuma ili na brzinu sazvanog drugog referenduma, ovako bi barem bilo minimalizovano nezadovoljstvo koje bi bilo koji veliki segment britanskog društva mogao da iskusi posmatrano na srednji rok. A zbog toga što su minimalizovano nezadovoljstvo i nepostojanje krajnjeg roka koga bi se trebalo pridržavati preduslovi za građansku debatu kakvu Britanija zaslužuje, ubedljiv poraz sporazuma koji je ponudila Mejova mogao bi da ostane upamćen kao trijumf demokratije.