Šta je to trebalo Demokritu

Veslam na suvim veslima na južnom Vračaru, po snežnoj vejavici, uputio sam se ka Crnom moru, a o čemu sam, uredno, obavestio Biljanu. Nameravam sam, bre, da veslam što bliže Rusiji, hoću da doznam šta stoji iza ugovora o saradnji u oblasti nuklearne tehnologije, koji je potpisan prilikom prošlonedeljne posete Putina našoj prestonici. Kopka me, naime, da li je u tom „nuklearnom“ ugovoru predviđena, na mala vrata, izgradnja atomske centrale u Srbiji!? Već više od godinu dana, čas Bogoljub, čas Dragomir Karić, kod Marića na Hepiju izjavljuju kako nam je nuklearka, maltene, neophodna. A, Milica Marčeta Kaninski, direktorka Instituta Vinča, venčala se, nedavno, sa Slavkom Karićem, ali „samo u crkvi“!? Slavko je, pak, iz dinastije Karić, neće, valjda, da bude Karađorđević ili Obrenović, te dinastije su odsvirale svoje! Elem, Slavko Karić je samo „emotivni partner“ direktorke Instituta, a on je „brzopotezno“ završio Fakultet za bezbednost i, preko noći, postao desna ruka svoje „emotivne partnerke“. NJih dvoje zavode red u Institutu, a najviše im smeta Laboratorija za atomsku fiziku koja bi, po svemu, trebalo da bude „mozak“ Instituta. E, baš taj „mozak“ direktorka, uz pomoć „emotivnog partnera“ hoće da odstrani iz Instituta! Zaštooo?! Pa zato što se naučnici iz ove Laboratorije najglasnije suprotstavljaju planu da se Institut Vinča pretvori „u skladište nuklearnog otpada“, a „bez obezbeđenih uslova za skladištenje i dovoljnog broja obučenih kadrova“. Tim pre, što je, recimo, austrijska vojska (!?) nedavno uvežbavala odbranu od bojnih otrova, i to u Institutu!? A tu je, vrlo blizu, jedan od najznačajnijih arheoloških lokaliteta u Srbiji, ali i Evropi. Ali, „ugrožena je i šira okolina Dunava, od Beograda do Smedereva“, pa i Radmilovac, ogledno dobro Poljoprivrednog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Ugrožena je „zdravstveno i ekološki cela Srbija, a takođe i ogromno kulturno nasleđe“. Sada vam je, valjda, jasno zašto direktorki i njenom „emotivnom partneru“ smetaju naučnici kojima se zamera i to što radove štampaju u naučnim časopisima?! Umesto da „nešto privređuju“. Veslajući na suvim veslima, stigao sam do delte Dunava gde je i Ahilov grob. I tu me žacnu jedna davna uspomena, ali ne iz Trojanskog rata, nego kada se u SFRJ, pre trideset godina, najozbiljnije razmišljalo, i to na tzv. Krajgerovoj komisiji, o izgradnji dvadeset i četiri atomske centrale! Slavko Kulić iz Zagreba je na mapi, kao na školskom času, objasnio da je Jugoslavija već podeljena po „tehnološkoj“ Jalti, tako da bi se do Drine gradile sovjetske nuklearke, a preko Drine američke, zapadnjačke! Ivan Stambolić, predsednik Izvršnog veća Srbije nagovestiće izgradnju dve sovjetske nuklearke; jednu na Adi Huji, a drugu, takođe, na Dunavu, kod Mladenova blizu Bačke Palanke. Neko je Stamboliću šapnuo da se atomske centrale ne grade na rečnim adama, pa se odustalo. A u Mladenovu sam, jedva spasio linča Mihalja Kertesa i Radovana Pankova koji su došli da ubeđuju razjarene koloniste da će i oni imati neku vajdu od atomske centrale... I strepim, Srbi moji, da se ne vrate godine Krajgerove komisije. Jer, i vrapci sa južnog Vračara znaju da su „nuklearke, pre svega, fabrike plutonijuma koje, uzgred, proizvode i struju“ (A. Gorc). Strepim, bre, da moj Alek ima nameru da postane Kim Il Sung?! I moja Crna se grdno zabrinula: „Šta je Demokritu trebalo da iz Abdere krene, čak, u Indiju da bi odande doneo nauku o atomima. Ovaj svet bi, možda, drugačije izgledao...“