Kraljevski poklon

Bilo je nečeg arhaičnog, pa i vanvremenskog, u poseti predsednika Rusije Srbiji. Ne mislim samo na „spontani“ miting podrške srpsko-ruskom prijateljstvu u maniru nekadašnjih istočnoevropskih diktatura, uz celodnevno zatvaranje javnih institucija i preduzeća i organizovani transport službenika i radnika. Ne mislim ni na transparente i parole, iskaze ljubavi i divljenja prema svemoćnom gostu, niti na scenografiju koja se od novogodišnje-božićnog kičeraja očas pretvara u patriotski mizanscen. Mislim, pre svega, na ritual darovanja vladara životinjom. Čin poklanjanja životinje, uobičajeno primerka lokalne faune, deo je istorije pompeznih gestova, a proteže se kroz mnoge epohe kao tipični kraljevski poklon kojim vladar daruje vladara. Nekad je to bio način da namesnici kolonija obraduju nadređenog poglavara nekom egzotičnom zverkom koja će poslužiti kao dokaz do kojih se dalekih granica proteže njegova vlast. Brojne su životinje tokom vekova poklanjane raznim vlastodršcima, te u „privilegovanom“ okruženju sticale ime, portret, pa i neku vrstu biografije. U renesansnoj Evropi o tome svedoče umetnička dela, scene poklonjenja mudraca, na primer, gde se u pratnji tri kralja neretko sreću životinje dalekih svetova. Ipak, mnogi umetnici su o njima sticali tek posredna znanja, pa će Girlandajova žirafa, dar egipatskog sultana Lorencu Veličanstvenom, imati vrat izvijen kao labud, a Direrov nosorog, poklon portugalskom kralju, biti nešto između zmaja i oklopnog vozila. Tu nestvarnu zver sa čuvenog drvoreza, firentinski tiranin, Alesandro Mediči, sin afričke sluškinje, upotrebiće kao osobni grb, a pravi nosorog nestaće u brodolomu nadomak Đenove. Mnoge neobične zveri namenjene prestižu vlasnika umiraće tokom putovanja, ili na privremenim destinacijama, kao onaj nesrećni indijski slon, ovekovečen Rembrantovim crtežom, koji će skončati u Firenci tokom zime 1655. Žrtve loše ishrane, nesnosne hladnoće ili nebrige zaduženog osoblja svedoče o ljudskoj bahatosti i neznanju. Vreme u kome živimo odlikuje, makar retorički, drugačiji odnos prema živom svetu: preovladava svest o dobrobiti životinje ili bar težnja da zloupotreba ne bude očigledna. Stoga je životinja kao vladarski poklon redak čin kojim se živo biće implicitno svodi na stvar, te otvara povod za neugodnu kritiku, a retko se u svetu politike preuzimaju takvi rizici. Shodno tome uputno je zapitati se o smislu i značenju životinje-poklona u svetlu posete ruskog predsednika. Kakvo bi se značenje moglo dati takvom daru vladaru o kom se u srpskom društvu, kroz režimske medije, uz podršku crkve i popularne kulture, plasira iracionalna slika o spasiocu i pokreću narodne mase zarad promocije mističnog (pa i latentno erotizovanog) strahopoštovanja? Poći od ideje da Putin voli pse, te da bi zato bilo prikladno pokloniti mu psa, nije baš ubedljivo objašnjenje. Reč je, pritom, o „srpskom psu“, premda se prisustvo šarplaninca beleži bar u tri susedne države, no uverenje da je šarplaninac srpski pas, kao indijski slon ili afrički nosorog, daje poklonu nesumnjivo autentičan, da ne kažem egzotičan, karakter. Nije li to jedno svojevrsno obećanje vernosti? Retorika takvog čina sasvim je u skladu s politikom održavanja nestabilnosti regiona i histeričnog batrganja Srbije između Rusije i EU. I mada je suštinska odlika srpsko-ruskih odnosa providno lažna bliskost koje su jednako svesni svi akteri njenog isticanja, to ne znači da poklonjena životinja, sem retoričkih, u sebi ne nosi i skrivene, pa i nesvesne motive poklonodavca. Posebno kada je reč o poklonodavcu tako predanom stvaranju slike o samom sebi: duboko neshvaćenom a uvek spremnom za ličnu žrtvu, slike u koju s vremenom možda i sam počinje da veruje. Životinja-poklon nadasve je oličenje suštinske bespomoćnosti, kako u odnosu na vladara koji je poklanja, tako i vladara koji je prima, ali pravac njenog kretanja, od darodavca ka primaocu, neminovno priziva vanvremensku sliku polaganja žrtve. U ekonomiji žrtvovanja, životinja je ulog u milost i nagradu, pa i zamena za potencijalni gubitak nečeg mnogo značajnijeg, što je potrebno što povoljnije unapred nadomestiti. A naš poklonodavac, kako vreme odmiče i kako se lažni svet koji je oko sebe sagradio kruni i razobličava, iz dana u dan ima sve više da izgubi. Jedno je sigurno. Spremanje štenca Paše za put u daleku Rusiju teško da je ishod ljubavi prema psima, ma kog od učesnika u toj simboličnoj transakciji.