Eho koji je pokrenuo lavinu

Život je uistinu nepredvidljiv. Do samo pre dva meseca društvo u Srbiji je u potpunosti bilo potonulo u letargiju, učmalost i tugu. Ličilo je na zlostavljanu osobu koja ćuti, trpi i krije svoje muke zbog sramote. Te muke, naravno, nije moguće sakriti u potpunosti. LJudi iz bliže okoline to vide, ali i oni ćute jer misle da se to dešava drugima i da se to ne može desiti njima. Dok god žrtva i okolina ne reaguju, nasilnik ne prestaje - on probija granice sve do tačke kada dalje trpljenje postaje nepodnošljivo. Žrtva više ne može da izdrži, dok ljudi iz bliže okoline počinju da shvataju da to isto može da se desi i njima ukoliko nešto ne učine. Žrtva progovara i nailazi na razumevanje u sredini u kojoj se ljudi osećaju zlostavljano. Rastu nada, podrška, a strah polako počinje da popušta i ustupa mesto ljutnji i nezadovoljstvu. U očima drugih, oni prepoznaju svoje muke i shvataju da je jedini način da se zaštite tako što će ustati u odbranu drugih - odbrana javnog interesa je preduslov odbrane ljudskih sloboda. U društvima u kojima ne postoji pravo na javno izgovorenu reč ne postoji građanska sloboda. Život bez slobode je život bez dostojanstva i to je život koji mi u poslednjih šest godina živimo i trpimo. U uzurpiranoj državi, sistem je okrenut zaštiti krivaca i svi oni koji se usude da ukažu na njihova nedela, postaju progonjeni. Neistomišljenici u jednom perverznom procesu projekcije postaju korumpirani, izdajnici, ološ, pljačkaši, ispostave stranih agentura, kriminalci. Do sada su glasovi neistomišljenika bili prilično izolovani, dok se okolina sklanjala pred uzurpatorom, nadajući se da može izbeći sudbinu savesnih ljudi. Ali to nije bilo moguće. Atmosfera fizičkog nasilja, progona i vređanja neistomišljenika, sveprisutne uzurpacije društvenih resursa, izricanja presuda bez suđenja, simuliranih sudskih procesa, uvažavanja lažnih diploma i plagijata, ukorenjene nekompetentnosti, samodopadljivosti i grešnosti svih osim onih na vlasti, postali su nepodnošljivi. LJudi su izašli na ulice. Građanski protesti traju skoro dva meseca. Počeli su kao reakcija na fizičko i verbalno nasilje nad političkim oponentima, da bi se ubrzo razvili u bunt protiv diktature i sveopšteg beznađa koje je dovelo društvo do granice samouništenja. Aktuelna vlast je na svaki način pokušavala da delegitimiše vatromet nezadovoljstva građana koji odbijaju da budu podanici. U tom sveopštem medijskom nipodaštavanju pobunjenih neistomišljenika, oglasio se Filozofski fakultet u Beogradu sa svojim proglasom podrške građanskim protestima u kojem je, u kratkim crtama, razobličeno ništavilo algoritma vladanja aktuelne vlasti. U tom proglasu 105 nastavnika i saradnika nije bilo ničeg novog što građani već nisu znali. NJegov značaj je isključivo psihološke prirode - probudio je nadu u društvu u kojem su sve političke institucije razrušene. U nedostatku poverenja u političare, ljudima na ulici se ukazao preko potreban, prekaljen i istorijski dokazan autoritet u borbi protiv gušenja građanskih sloboda. Tim činom su dosadašnji individualni istupi u borbi za slobodu prerasli u zajednički. Filozofski, institucija od velikog društvenog ugleda, još jednom je na sebe preuzeo ulogu kohezionog faktora u borbi za slobodu. Vlast to nije očekivala jer je bila ušuškana u uverenju da je sve pred sobom prokrčila. Zbog toga je postala bahata, ali i neoprezna. U okupiranim medijima je nastao muk. Nije bilo više onog vređanja i nipodaštavanja po principu „i pet miliona da se sakupi, nijedan zahtev neću ispuniti“, ili „pitanje je toliko glupo da nemam reči“, ili da proteste organizuje opozicija koja je „protiv svega u Srbiji“. Nije jednostavno u javnosti delegitimisati one kojima je povereno obrazovanje naše dece. Klizav je to teren. Dragoljub Žarković je obznanio da je „Častivi na Filozofskom“, Teofil Pančić da je sa Filozofskog upućeno „kratko pismo za dugo rastajanje“, a Saša Živić da je to jedan „moćni intelektualni krik, dostojan tradicije Francuske revolucije i čuvene Deklaracije o pravima građana“. U akademskoj zajednici je potom javno reagovao Goran Marković, reditelj i profesor emeritus Fakulteta dramskih umetnosti, koji je pozvao kolege da razmisle o ideji da se njihov „fakultet pridruži časnim kolegama sa Filozofskog fakulteta koji su, formulišući razumne razloge za to, podržali građanske proteste koji na ulicama Beograda i ostalih gradova u Srbiji ne prestaju već mesec i po dana“. Usledila je podrška nastavnika i saradnika sa Fakulteta političkih nauka UB i grupe sociologa sa Filozofskog fakulteta UB. Olja Bećković je nakon toga pozvala našu decu da odu odavde, kako bismo se probudili i trgnuli iz ovog sivila, ali i zbog činjenice „da u Srbiji na današnji dan postoje samo dva fakulteta na kojima žive i rade profesori koji su smeli da potpišu da su protiv zla“. Prava je ironija da je nekoliko dana kasnije, na otvaranju Omladinske prestonice Evrope Novi Sad 2019, predsednik poručio da će mladi „naslediti ovu zemlju“. Na sreću, Olja Bećković je pogrešila. Usledila je podrška nastavnika i saradnika Pravnog fakulteta UB, Pravnog fakulteta Union, Univerzitetska podrška na čelu sa Fakultetom dramskih umetnosti UB koja je okupila nastavnike i saradnike i sa drugih univerziteta u Srbiji i podrška Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Univerzitetska podrška je potom postavila onlajn platformu podrške protestima isključivo za zaposlene na fakultetima i naučnim institutima. Na taj način se, u roku od samo nekoliko dana, Univerzitetska podrška proširila na 565 potpisnika. Kada se sve sabere, do 27. januara podršku je potpisalo više od 800 nastavnika i saradnika zaposlenih u visokom obrazovanju i nauci. Za razliku od državnih funkcionera, koji najčešće ne rade svoj posao jer su nekompetentni i posvećeni prevashodno promociji partijskih interesa, prosvetitelji, kao ključni društveni resurs, odazvali su se svom primarnom pozivu odbrane javnog interesa. Za univerzitetskom zajednicom je usledio proglas advokata iz više gradova Srbije koji su konstatovali da je došlo do „uništavanja institucija političkog sistema i koncentracije političke moći u rukama jednog čoveka“. Potom je reagovao sindikat Nezavisnost radnika RTS-a koji su odlučili da odbiju da ćute „pred očiglednim falsifikovanjem naše ionako bolne stvarnosti u kojoj se uspesi vlasti glorifikuju i pretvaraju u opijum za narod, stvarnosti u kojoj se pametni i učeni ućutkuju za račun poslušnih, a prisustvo samog naroda na ulicama gradova Srbije predstavlja kao sporedan incident“. Toliko se toga desilo dok je predsednik u Davosu govorio o slobodi medija u Srbiji. Dan pre nego što se vratio, Vlada je sa mesta predsednika Skupštine Prosvetnog pregleda smenila profesora Filozofskog fakulteta Radoša LJušića, jednog od potpisnika proglasa podrške protestima, ali i osnivača vladajuće stranke. Najzad, predsednikov povratak iz Davosa nije ništa promenio. Nastavio je, kako su upozorili nastavnici i saradnici Pravnog fakulteta UB, da krši Ustav - iz pozicije predsednika, koji je za to nenadležan, obavestio je javnost o hapšenju nalogodavca paljenja kuće novinara Milana Jovanovića dok je onaj čiji je to posao stajao pored poput fikusa. Važno da je nedavno prebrojavao građane i preračunavao zimske jakne po kvadratnom metru. Naravno, tom prilikom predsednik nije zaboravio da još jednom protivustavno promoviše svoju stranku neuverljivim upozorenjem da knjižica stranke čiji je on lider nikoga ne može da zaštiti od zakona. Nažalost, na ovaj način nam je samo saopšten već poznat modus operandi vladajuće stranke. Žrtvovana je sitna riba. I verovatno će još poneka da bi sve ostalo po starom. Ako je to uopšte slučaj. Možda će sve da se završi sa, ovoj vlasti omiljenom, nanogvicom.