Bili smo glas građana

Srbija sa Vučićem nema nikakve šanse da ikada postane evropska, demokratska i slobodna zemlja. Mi imamo obavezu da od borbe za takvu Srbiju nikada ne odustanemo. Zato smo bojkotovali sednicu na kojoj se obraćao prijatelj demokratije, predsednik Slovenije, Borut Pahor, i time naglasili i Evropskoj uniji da se sa Vučićem koji je privatizovao državu, srušio institucije, udario na slobode i prava građana, uništava svaka šansa da Srbija bude normalno društvo. Balša Božović i ja, kao poslanici Demokratske stranke, ali i glas građana koji već dva meseca protestuju na ulicama gradova širom Srbije, predsedniku Slovenije, članice EU, predali smo knjigu protesta sa konkretnim dokazima o tome šta se u Srbiji dešava. Predali smo poruke građana, profesora i saradnika fakulteta, novinara i medijskih udruženja, studenata... Predali smo zvanične izveštaje o gušenju slobode medija i izražavanja, o nasilju, udaru na institucije i svakoga ko se usudi da slobodno misli. Poruke, slike i dokaze. Bili smo samo glas građana koji su nas obavezali da se za njihove interese borimo, a oni su danas, kako ljudi koji protestuju na ulicama jasno poručuju - borba za normalan život. Demokratska, evropska Srbija je naš cilj i mi za nju moramo da se izborimo. I upravo zato smo predstavniku zemlje članice EU predali poruku i zahteve građana Srbije koji su ustali protiv nasilja, kriminala, uništavanja institucija, ponižavanja i laži. Predali smo ilustraciju današnje, razrušene Srbije, pokazali razmere nezadovoljstva i ono što građani na ulicama traže. O Vučiću i prirodi ovog režima rekli smo sve. Neki od nas u parlamentu, za ovih sedam godina, posebno. Ali Srbija je medijski zatvorena zemlja i te reči, nažalost, nisu dovoljno doprle do sveta. Ali nisu nam više dovoljne reči kojima mašineriju vlasti koja ruši sve pred sobom opisujemo, nego jasan plan kako da sistem i kako da ovo stanje menjamo. To je naša odgovornost. Hitan plan i stalna akcija kako da dođemo do slobodnih izbora i do slobodnih medija. Svakodnevnom borbom i stalnim pritiskom. To je danas obaveza opozicije. Kada profesori, nastavnici i saradnici na fakultetima širom Srbije, novinari i umetnici, nevladine organizacije, pokreti i udruženja, studenti i penzioneri nedeljama izlaze na ulice, svaka vlast bi morala da ustukne. Kako Vučićeva vlast nema takvu nameru, obaveza je svih nas da ih svim demokratskim, nenasilnim, institucionalnim i vaninstitucionalnim sredstvima primoramo na to. Ukoliko Vučić ne čuje zahteve građana, ukoliko ignoriše nepodnošljivu agresiju i nasilje koje ova vlast stvara, uslediće kad-tad, a mnogo brže nego što očekuje, suočavanje sa činjenicom da će na to biti prisiljen. Prvom optužnicom protiv kriminalaca na vlasti, prvom presudom, prvim otporom nadležnih da ne izvrše naređenja suprotna zakonu i razumu. Snagom i odlučnošću ljudi i vizijom jačom od represije. Zato nije više dovoljna promena ove vlasti nego dogovor kakvu Srbiju pravimo posle Vučića. Za plan i dogovor kako do Srbije, članice Evropske unije, u kojoj su ljudska prava neprikosnovena, institucije jake a građani slobodni i zaštićeni, potrebni su nam svi. I profesori, umetnici, opozicione stranke i političari, lokalni pokreti i inicijative. Takav plan mogu da iznesu oni koji nose u sebi tu Srbiju koju želimo, lideri. Najbolji koji žele da ostanu i da se bore. Koji su spremni da preuzmu rizik da se bave politikom, koji ne kalkulišu sa vrednostima. Takvih lidera ima. U strankama, van stranaka, u pokretima, inicijativama, fakultetima, udruženjima, nevladinim organizacijama. Ima ih. Vizija Srbije kakvu je imao Zoran Đinđić jeste Srbija kakvu treba graditi posle Vučića.