Vređanjem se ne može doći do istine

Poslednjih nedelja svedoci smo da javnom scenom Srbije (pre svega političkom i medijskom) dominiraju najprizemnije i najvulgarnije uvrede, kojima su u većem broju slučajeva bile izložene žene. Istovremeno, velika medijska pažnja se pridaje lascivnim i opscenim detaljima iz privatnih života pojedinih javnosti poznatih (i manje poznatih) ličnosti – što dodatno kontaminira atmosferu u društvu i doprinosi tome da je opšta slika o našoj državi iz dana u dan sve negativnija. Osim toga, u našoj javnosti sve češće se određene ličnosti, pojave, stavovi, vrednosni sudovi i činjenja kvalifikuju i etiketiraju kao – fašizam. To je neposredni povod za ovo moje obraćanje, u nedelji kada je obeležen i Međunarodni dan sećanja na žrtve Holokausta. Takva vrsta vređanja je izuzetno opasna, zakonom zabranjena i kažnjiva, doprinosi dodatnoj polarizaciji u Srbiji i u osnovi vodi ka negiranju i gušenju svake demokratske, na argumentima zasnovane, rasprave i dijaloga. Institucija na čijem sam čelu reagovala je – u okviru Zakonom predviđenih ovlašćenja i procedura – u svim tim slučajevima i činiće to i ubuduće, bez obzira na to o kome se radi i kakvu funkciju ili status ima u društvu. Verujem da je to doprinos procesu stvaranja tolerantnog i u svakom smislu pravednijeg i duhovno zdravijeg društva kakvo, sigurna sam, svi želimo da Srbija bude. Uvredama, ničiji i nikakvi argumenti ne postaju jači i istinitiji, niti vredniji. Vređanjem se ne može doći do istine. Reči, kojima se vređa nečije dostojanstvo, najviše govore o onom ko ih izgovara, a najmanje o predmetu dijaloga i, uglavnom, vređaju i onog ko ih izriče. One nikad ne mogu dovesti do rešenja nekog problema, niti su put kojim se može doći do saglasnosti o spornom pitanju. Najčešći razlog za vređanje su različitosti, bilo koje vrste. U društvima razvijene demokratije različitosti nisu ograničavajući niti remetilački faktor. One su bogatstvo, a poštovanje, uvažavanje i tolerancija su mera stepena razvoja društva. A vređanje, najčešće na polnoj osnovi, kroz seksističku i/ili mizoginu prizmu, samo je akt slabosti, isfrustriranosti, neostvarenosti i deformiteta onoga ko je uvredu izrekao. Takav čin ga svrstava na stranu suprotnu od razuma. Tolerisanjem uvreda meri se stepen obolelosti društva. Apelujem na sve učesnike u javnom i političkom životu Srbije da pre nego što nekoga nazovu fašistom ili ga uporede sa onima koji su tu ideju zastupali, moraju biti svesni cene koju je Srbija platila fašizmu. Kragujevac, Kraljevo, Staro sajmište, Banjički logor, Jajinci, Bubanj, Jasenovac... samo su deo crnih tačaka na mapi fašističkih zlodela na ovim prostorima. Vređanjem političkih protivnika, banalizuje se fašizam i ponovo se vređaju i sve nevine žrtve fašizma/nacizma, kao i njihove porodice. Zbog toga apelujem na sve koji igraju bilo kakvu ulogu na političkoj sceni Srbije, da ne koriste kvalifikativ – fašista – za bilo kog svog političkog oponenta, bilo da su partijski ili državni funkcioneri, jer to ne odgovara istini, šteti i narušava državne interese i ugled Republike Srbije i kompromituje antifašizam koji u našoj zemlji i u težim vremenima nije dovođen u pitanje. Srbiji je i danas, u skladu i sa poukama rodonačelnika njene državnosti, Svetog Save, koga smo takođe obeležili u nedelju, preko potrebno da ima bar minimum minimuma saglasnosti oko temeljnih pitanja važnih za budućnost svih nas i generacija koje dolaze.