Nema snažnog rasta sa slabim institucijama

Srbija od okončanja svetske ekonomske krize 2010. godine ostvaruje sporiji rast privrede od proseka zemalja centralne i istočne Evrope (CIE). Dok su te zemlje između 2010. i 2018. ostvarile ukupan rast bruto domaćeg proizvoda od 25 odsto, BDP Srbije je u istom periodu povećan za 15 procenata, zbog čega se ponovo povećava njen zaostatak za tim zemljama, koji je nastao tokom 90-ih godina prošlog veka. Neposredni razlog sporijeg rasta Srbije u odnosu na zemlje regiona je niža stopa investicija, koja je u Srbiji u tom periodu bila 17-18 odsto, a prosek zemalja regiona bio je 22-23 odsto BDP-a. Empirijska istraživanja koja su sprovedena na velikom broju zemalja i koja pokrivaju duge vremenske periode pokazuju da je stopa investicija ključna neposredna determinanta rasta privrede. Od visine investicija u dužem vremenskom periodu zavisi produktivnost zaposlenih, a time i realna vrednost zarada i životni standard građana neke zemlje. Osim što zaostaje po visini investicija, Srbija se od zemalja u okruženju značajno razlikuje i po njihovoj strukturi. Dok u zemljama CIE domaće privatne investicije iznose oko 16, one su u Srbiji samo 10 odsto BDP-a. Slično, udeo javnih investicija u zemljama regiona je oko pet, a u Srbiji oko tri odsto BDP-a. Za razliku od domaćih (privatnih i javnih), strane direktne neto investicije u Srbiji su visoke i iznose oko pet, dok su u zemljama CIE oko 1,5 odsto BDP-a. Očigledno je, dakle, da su ukupne investicije u Srbiji niske prvenstveno zbog toga što su domaće privatne investicije niske. Zašto su kod nas domaće privatne investicije niske, a strane direktne investicije visoke? Direktan uticaj na visinu domaćih privatnih investicija imaju kamatne stope, poreski sistem i državne subvencije. Više kamatne i poreske stope povećavaju troškove investicija, usled čega se investicije smanjuju. Suprotno, poreske olakšice i subvencije smanjuju troškove investicija, što utiče na njihovo povećanje. Realne kamatne stope na investicione kredite su u Srbiji već nekoliko godina niske i nalaze se na nivou od 3 do 4 odsto, što odgovara prosečnim kamatnim stopama u razvijenim zemljama u dužem vremenskom periodu. Stope poreza na dobit i na dividende u Srbiji su 15 odsto i među nižim su u zemljama CIE, znatno niže nego u zapadnoj Evropi. Poreska oslobađanja i olakšice su visoki, naročito u slučaja velikih investicija, dok su državne subvencije najviše u regionu. Stoga se kamatnim stopama, poreskim sistemom i državnim subvencijama ne može objasniti nizak nivo domaćih privatnih investicija. Uzroke za to treba tražiti u strukturnim karakteristikama privrede, ekonomskoj politici i slabim institucijama. Jedna od dugotrajnih karakteristika Srbije je niska stopa domaće štednje - procenat dohotka koji preduzeća, građani i država izdvajaju za investicije znatno je manji nego u drugim zemljama, uključujući i zemlje na sličnom nivou razvijenosti, poput Rumunije, Bugarske ili Makedonije. Empirijska istraživanja pokazuju da zemlje koje imaju veću domaću štednju imaju i veće domaće i ukupne investicije. Strani kapital može da ima važnu pozitivnu ulogu u nekim fazama razvoja zemlje, ali u dugom roku svaka zemlja, slično kao što je to slučaj i sa preduzećima i domaćinstvima, sopstveni razvoj mora da finansira sopstvenim sredstvima. Domaća štednja u Srbiji u 2017. iznosila je oko 12, dok je u zemljama CIE oko 25 odsto BDP-a. Dok zemlje regiona svoje investicije u celini finansiraju sopstvenim sredstvima, u Srbiji se približno trećina investicija finansira stranim kapitalom. Stoga je prilično izvesno da niska domaća štednja predstavlja jedan od važnih razloga što su domaće privatne, a time i ukupne investicije u Srbiji niske. Iza niske domaće štednje kriju se, međutim, fundamentalni problemi kao što su nerazvijen finansijski sistem, neadekvatna ekonomska politika i slabe institucije. Ti problemi utiču negativno na investicije, preko niske domaće štednje, ali povećavaju troškove i netržišne rizike investiranja i na druge načine. Nedovoljna razvijenost finansijskog sektora predstavlja jedan od uzroka nedovoljne domaće štednje, a time i niskih domaćih investicija. U okviru finansijskog sektora u Srbiji samo je relativno dobro razvijen bankarski sektor, dok su ostali segmenti nedovoljno razvijeni, a u nekim slučajevima nisu stvoreni ni zakonski uslovi za njihovo funkcionisanje. Osiguranje i privatni penzijski fondovi su znatno slabije razvijeni nego u drugim zemljama CIE, prikupljanje kapitala emitovanjem akcija i korporativnih obveznica skoro da ne postoji, dok funkcionisanje mikrokreditnih organizacija, štedno-kreditnih zadruga i drugih nebankarskih finansijskih institucija nije zakonski regulisano. Nerazvijenost finansijskog sektora nepovoljno utiče na investicije svih domaćih preduzeća, ali je negativan uticaj naročito snažan kod mikro i malih preduzeća, koja imaju otežan pristup bankarskim kreditima. Poboljšanjem makroekonomske stabilnosti tokom nekoliko prethodnih godine, smanjeni su makroekonomski rizici, što povoljno utiče na uslove za investiranje. Međutim, neki segmenti ekonomske politike, kao što su fiskalna politika i politika dohodaka, još uvek nisu dovoljno podsticajni za investicije. Fiskalna politika i dalje podstiče brži rast tekuće potrošnje od rasta BDP-a, čime se istiskuje domaća štednja, pa time i investicije. Niske javne investicije u dužem periodu su razlog što nije izgrađena saobraćajna, energetska i komunalna infrastruktura, a to nepovoljno utiče na privatne investicije. Tokom prve dve godine fiskalne konsolidacije bilo je opravdanja da država od javnih preduzeća zahteva da dividende uplate u budžet, ali u 2017. i 2018. nije bilo ekonomski opravdanih razloga da se uzimaju sredstva koja su mogla da se usmere u investicije, kako bi se povećao fiskalni suficit. Snažan rast plata u javnom sektoru u prošloj i ovoj godini utiče na to da i ukupne plate u Srbiji rastu brže od produktivnosti, što ima za posledicu rast jediničnih troškova rada i pogoršanje međunarodne konkurentnosti privrede Srbije. Preterano brz rast plata u ovoj i prošloj godini onemogućio je znatnije smanjenje poreza, a time i povećanje privatnih sredstava za investicije. Na dinamiku privatnih investicija negativno je uticalo i to što već dve godine minimalne zarade rastu brže od produktivnosti i prosečnih zarada. Stoga je za povećanje domaćih privatnih investicija važno da plate u državi, kao i minimalne plate, rastu u skladu sa produktivnošću, da se poveća obim i efikasnost javnih investicija, da se odustane od uzimanja dividendi javnih preduzeća, a da se eventualni fiskalni prostor iskoristi za smanjenje poreza. Mada su na nizak nivo ukupnih, a pre svega domaćih privatnih investicija uticale ekonomska politika i nerazvijeno finansijsko tržište, ključni razlog za to su slabe institucije koje povećavaju troškove i netržišne rizike investiranja. Slabe institucije se manifestuju kroz neravnopravnost učesnika na tržištu, birokratske barijere i pravnu nesigurnost. Jedan od oblika neravnopravnosti preduzeća je u tome što se poslovi sa državom i javnim preduzećima uglavnom dodeljuju na fingiranim tenderima, čime se različita preduzeća dovode u različit položaj. Drugi oblik neravnopravnosti pojavljuje se usled toga što državni ograni imaju različit odnos prema različitim preduzećima - dok su neka preduzeća izložena stalnom nadzoru u kontroli, što ponekad ometa njihovo poslovanje, druga su zaštićena, a država toleriše njihovo nezakonito poslovanje. Treći oblik neravnopravnosti ispoljava se kroz visok stepen sive ekonomije koja dovodi u različit položaj one koji plaćaju i one koji ne plaćaju poreze. Može se oceniti da su svi oblici neravnopravnosti preduzeća u Srbiji prisutni u dužem vremenskom periodu, ali su oni za vreme aktuelnog režima dodatno rašireni. Posebne privilegije koje dobijaju neka preduzeća omogućuju im da ostvare ekstraprofit koji predstavlja važan izvor sredstava za finansiranje vladajuće stranke, ali i za lično bogaćenje predstavnika vlasti i privilegovanih biznismena. Brojne birokratske barijere, kao što su dugotrajno čekanje preduzeća za dobijanje dozvola, potvrda, saglasnosti i licenci, povećavaju troškove poslovanja, kreiraju pravnu nesigurnost i podstiču korupciju. Digitalizacija državne uprave će omogućiti unapređenje određenih administrativnih procedura, kojima će se otkloniti ili ublažiti neke administrativne barijere. Međutim, za napredak u ovoj oblasti presudna je izgradnja kompetentne, posvećene i poštene administracije koja će služiti državi i društvu, a ne vladajućoj stranci. Najvažnija manifestacija slabih institucija je neefikasna zaštita ugovora i vlasničkih prava usled čega nastaju netržišni rizici. Kao odgovor na takvo stanje, neki preduzetnici smanjuju obim investicija, dok drugi ulažu značajna sredstva kako bi pridobili „zaštitu“ države i vladajuće stranke. Za unapređenje pravne sigurnosti ključno je da se uspostavi efikasan pravosudni sistem, ali u Srbiji u ovoj oblasti već godinama nema napretka. Neravnopravnost preduzeća, birokratske barijere i slaba pravna zaštita odvraćaju preduzetnike od produktivnih aktivnosti, a usmeravaju ih ka aktivnostima koje su korisne za preduzeće, ali su sa stanovišta društva neproduktivne. Umesto da se preduzetnici posvete novim investicijama, uvođenju inovacija i osvajanju novih tržišta, oni znatan deo vremena i resursa troše na traganje za vezama, lobiranje, podmićivanje i druge vrste „snalaženja“. Za razliku od niskih domaćih investicija, Srbija se nalazi na prvom mestu u CIE po visini stranih direktnih investicija u odnosu na BDP. Strani i domaći privrednici suočavaju se sa sličnim kamatnim stopama, istim poreskim sistemom i istom ekonomskom politikom, pa je važno objašnjenje zašto su u Srbiji strane investicije visoke, a domaće niske. Položaj stranih investitora je povoljniji od većine domaćih (izuzev privilegovanih) jer su oni zaštićeni od birokratskih barijera, imaju bolju pravnu zaštitu i lakše ostvaruju pravo na državne subvencije. Stranci imaju direktnu pomoć države pri dobijanju raznih dozvola, odobrenja i potvrda, čime se smanjuju troškovi investiranja. Osim toga oni - naročito velike kompanije iz moćnih zemalja - imaju bolju pravnu zaštitu od većine domaćih privatnih preduzeća. Izdašne državne subvencije u novcu i naturi kao i poreske olakšice i oslobađanja su tako definisane da su lakše dostupne stranim investitorima, čime se za njih dodatno snižavaju troškovi investiranja u Srbiji. Posebne pogodnosti koje imaju strani investitori su naročito izražene u periodu njihovog ulaska na tržište Srbije i u prvim godinama rada. Međutim, tokom vremena ove pogodnosti se gube pa se nakon nekoliko godina i strane kompanije suočavaju sa istim problemima kao i domaće, kao što su nelojalna konkurencija, birokratske barijere, slaba zaštita svojine i ugovora, visoka siva ekonomija, finansijska nedisciplina, nepredvidive promene propisa i dr. Za povećanje ukupnih investicija, a time i za dugoročno održiv rast privrede neophodno je da se stvori povoljno okruženje za sve kompanije, a ne selektivni podsticaji za neke grupe preduzeća. Unapređenje poslovnog okruženja bi podstaklo da se aktiviraju domaći resursi i smanji zavisnost od stranog kapitala, ali i da se poboljša alokacija resursa, koja je grubo narušena raznim vrstama selektivne državne intervencije.