Čeličenje Brisela

Ako se već tokom ove godine ispostavi da je kineska HBIS grupa, vlasnik Železare Smederevo, uspela tek nakratko da ostane na tronu namenjenom najvećem srpskom izvozniku, krivac je na poznatoj adresi u Briselu. Odluka Evropske komisije da uvede zaštitne kvote na uvoz čelika u EU neminovno će uticati na smanjenje proizvodnje u Smederevu, tvrde sagovornici NIN-a. Smanjena proizvodnja mogla bi onda da dovede i do izvoza manjeg od prošlogodišnjih 750 miliona evra, koji je upravo HBIS grupi, prvi put, omogućio da konačno pretekne Fijat i zauzme prvo mesto među domaćim izvoznicima. Koliko će odluka EU da zaštiti sopstvenu proizvodnju uvođenjem protekcionističkih mera - najnovijeg oružja Donalda Trampa u borbi sa moćnom Kinom - uticati na poslovne planove vlasnika smederevske železare zavisiće i od njih samih, ali i od eventualne revizije odluke EK. Naime, uz šamar koji je Brisel uputio Beogradu uvođenjem kvota, a nakon tvrdnji premijerke Ane Brnabić da ima garancije da odluka Evropske komisije neće negativno uticati na poslovanje srpske železare, stiglo je i obećanje Žan-Kloda Junkera, predsednika Evropske komisije predsedniku Aleksandru Vučiću. „Zaštitne kvote mogu se revidirati ukoliko se ustanovi da one proizvode ekonomsku štetu koja može da ugrozi stabilnost i razvoj privrede Srbije, kao važnog trgovinskog partnera EU“, najvažniji je deo Junkerove poruke. Stevan Rapaić, naučni saradnik Instituta za međunarodnu politiku i privredu, kaže za NIN da će kvote imati značajne posledice po srpsku privredu. „Ako ne nađe treće tržište, Železara će biti primorana da smanji proizvodnju hladnovaljanog čelika za 10 odsto, a limova za čak 25 odsto. Moguće je da će HBIS odlučiti da svoju sadašnju poziciju na tržištu EU sačuva, odnosno sačeka otopljavanje odnosa Brisela i Pekinga. Ograničiće svoju proizvodnju na nivou kvota, jer Kinezi su izuzetno strpljivi i prave dugoročne planove. Osim toga, svoje odluke donose u skladu sa državnom politikom, pa će od toga zavisiti i ostanak HBIS-a u Srbiji“, kaže on i dodaje da se može reći da je Srbija kolateralna šteta u trgovinskom sukobu ekonomskih sila, ali da je kojim slučajem Železara prodata kompaniji iz EU, pa i da je ostala u državnom vlasništvu, gotovo sigurno je da bi se našla na spisku izuzetih od kvota. „Kvote su hladan tuš ne samo kineskom vlasniku koji dominantno izvozi u EU i planirao je da poveća proizvodnju, nego i premijerki Brnabić koja je tvrdila da ima garancije da nas mere neće pogoditi. Zanimljivo je da ovaj diplomatski neuspeh dolazi neposredno nakon Putinove posete, pa se može tumačiti i kao svojevrsna sankcija Srbiji od strane Brisela. Srbija je kažnjena jer je lider na Balkanu u privlačenju kineskih investicija i ima specijalne odnose i sa Kinom, i sa Rusijom“, smatra Rapaić. Evropska komisija o visini kvota odlučivala je mereći prosečan trogodišnji uvoz čelika, i to tokom 2015, 2016. i 2017, a to ne ide naruku HBIS grupi, jer se 2015. u smederevskoj čeličani proizvodilo daleko manje nego sada. Primera radi, izvoz i toplovaljanih proizvoda i belog lima je od 2015. do 2018. više nego udvostručen, a kvote su određene zaključno sa 2017, što znači da su one za Srbiju manje nego što bi bile da je u prosek ulazila i prošla godina. Da li je to, međutim, dovoljno snažan argument da nam Brisel poveća kvote, tek će se videti. Za sada, jasno je da planovi HBIS grupe da ove godine dodatno poveća proizvodnju u Smederevu neće biti ostvareni i, ako se nešto ne promeni, njen izvoz će se smanjivati, jer će EU na uvoz iznad dozvoljenih kvota primenjivati carinu od 25 odsto. Saglasan sa procenom Rapaića o procentu smanjenja srpskog izvoza čelika zbog uvedenih kvota EU, Uroš Delević, naučni saradnik ekonomskog instituta J.H. Dunning iz Velike Britanije, kaže da je Evropska komisija donela legalnu odluku, odnosno ispoštovala proceduru STO i dokazala da se industrija čelika u EU suočava sa egzistencijalnom pretnjom, ali da je ta odluka nelegitimna i u neskladu sa proklamovanim ciljem slobodne trgovine na kojem počiva Unija. „Prvo, nije ekonometrijski dokazano da postoji uzročno-posledična veza između uvoza čelika u EU i opadanja konkurentnosti evropskih proizvođača. Postoje i drugi razlozi zbog kojih je industrija čelika na udaru, kao što je smanjena produktivnost u EU ili tehnološka zaostalost u poređenju sa konkurencijom. Drugo, gde su zaštitnici SSP-a sada? Kako je moguće da slobodna trgovina mora da se primenjuje kada Srbija uvozi, a sada kada barem nešto izvozi, uvode se ograničenja“, pita Delević. Ima li to Brisel dvostruke aršine, ako činjenice govore da su kineske investicije na zapadu Evrope višestruko veće nego na istoku? Gleda li ona drugačijim očima ili ne na to što Kina ulaže ili tek namerava u Holandiji (primer luke Roterdam) u odnosu na kineske investicije u ovom delu Evrope? Je li u pravu Jivej Vang, kineski analitičar za međunarodnu politiku i odnose sa EU, kada kaže kako „Kina mnogo investira u Holandiji i tu se ne vide zamerke EU, ali ih zato ima puno kada se radi o ulaganjima u Poljskoj“, ili su u pravu oni koji tvrde da Evropi smeta Kina, i na istoku i na zapadu, jer je preča sama sebi. Rapaić veruje da je Brisel jednako neblagonaklon prema kineskim investicijama u bilo kom delu Evrope, ali uz jedno ipak. „Sa novim članicama ili zemljama kandidatima postoji dodatna skepsa Brisela, a ogleda se u kineskoj politici nemešanja u unutrašnje odnose. Brisel strahuje od političkog uticaja Kine, jer se ne boji samo `nevidljive ruke tržišta`, već i one `vidljive` koja sedi u Pekingu i dugoročno upravlja investicijama, s obzirom na to da se radi o kompanijama u državnom vlasništvu. Zato postoji paranoičan strah da će Kina na tlu EU sprovesti politiku zavadi pa vladaj“, kaže naš sagovornik. Podozrivost administracije EU, ali i analitičara sa Zapada očitava se u izjavama, od onih da je kineski projekat Jedan pojas, jedan put u stvari greška, preko toga da Evropa ne bi smela skrštanih ruku gledati šta kineske kompanije rade uz svesrdnu podršku države, njenih banaka i privrede u okviru inicijative „16 plus 1“, odnosno namere Kine da uloži gotovo 1.000 milijardi dolara u ovaj deo Evrope, do upozorenja Teokarisa Grigorijadisa sa Instituta za Istočnu Evropu u Berlinu, kako je prisustvo Kine problematično za evropske integracije Srbije i drugih zemalja Balkana, jer je „Balkan u stvari lagodan put da kineski biznis uđe i nadmeće se sa vodećim ekonomijama, poput Nemačke ili Francuske“. Zebnju Brisela, očigledno, pojačava ne samo to što je Kina svoj izvoz tekstila odavno zamenila izvozom sofisticirane tehnologije kojom osvaja svet, već i to što novim članicama, ali i državama koje to pretenduju da postanu, a i jedne i druge deo su kineske inicijative „16 plus 1“, teško da može ponuditi ono što im nudi Kina. Samo mali detalj sa repa Evrope govori da nije bilo kineskih investitora, i Železaru u Smederevu, ali i RTB Bor, na kraju bi verovatno sačekao bankrot, pa lokalne vlasti na siromašnom Balkanu vagaju između vernosti Briselu i spasavanja na hiljade radnih mesta, od kojih naposletku zavisi i njihov opstanak na vlasti. Zato sagovornici NIN-a ne sumnjaju da će se pritisci Brisela povećavati, ali smatraju da je Evropa u nezavidnom položaju. „Ne mogu se ovde primenjivati isti principi kao u slučaju antiruske histerije, jer su argumenti i novih članica EU i kandidata, poput Srbije, u ovom slučaju jači. Uostalom, šta bi se desilo sa Železarom da nije bilo HBIS-a“, kaže Dušan Proroković, iz Centra za strateške alternative. „Zemljama koje su dostigle određeni nivo razvoja, poput Češke ili Poljske, EU nema ništa novo da ponudi, a Kina nudi jeftine kredite za infrastrukturu i investicije koje donose nove tehnologije. Stoga, Brisel je primoran da vrši pritisak zbog otvaranja članica EU prema Kini, ali svestan istovremeno da će ovaj pritisak imati posledice na već Bregzitom poljuljano jedinstvo EU“, dodaje Rapaić. Bojan Lalić, savetnik ministra za inovacije i razvoj, kao i rukovodilac Sekretarijata za saradnju univerziteta 16 zemalja centralne i istočne Evrope sa Kinom, kaže da će budući odnosi Evrope prema kineskim investicijama na ovim prostorima, pa i u Srbiji, zavisiti i od cena sirovina na tržištu. „Verujem mom prijatelju iz Kine koji kaže da je ovo vaganje između mogućnosti i pretnje, odnosno nadanja i straha. Zapad će, kada je to u njegovom interesu, naći način da opravda odluku da uvodi trgovinska ograničenja, ali će isto tako zagovarati slobodnu trgovinu ako su mu potrebni čelik ili bakar“, kaže on i upozorava na činjenicu da kineski i zapadni sat kucaju različito. „Kineski sat kuca sporo, odnosno njihove odluke su strateške i dugoročne, dok zapadni kuca dosta brže“. Zato bi i Srbija, smatraju sagovornici NIN-a, morala da razmišlja o sopstvenoj ekonomskoj i trgovinskoj politici, bez obzira na činjenicu da je otrovne strelice koje upućuju glavne ekonomske sile gotovo nikada ne mimoilaze. „Srbija sa Kinom dogovara značajne infrastrukturne projekte i uprkos negodovanju Brisela na tome mora da istraje. Ako kineske kompanije grade od Berlina do Londona, zašto ne bi smele i u Beogradu? Nema dilema da su investicije iz Kine od vitalnog značaja, ne samo zbog broja zaposlenih, već i prenosa najsavremenije tehnologije. Srbija bi trebalo da ima svoju trgovinsku politiku, ne da sluša šta govore iz EU nego da gleda šta oni rade “, kaže Uroš Delević, uz zanimljivo poređenje da je Kina od 2014. do 2018. investirala stotine milijardi evra u više od 60 zemalja, ne menjajući politički kurs tih zemalja, dok je Maršalov plan posle Drugog svetskog rata, uz manje investicije SAD, podrazumevao zauzimanje političkog kursa te zemlje. „Ne treba idealizovati saradnju sa Kinom, ti projekti uglavnom podrazumevaju njihove firme i radnike, često i uvoz materijala bez carina, ali za razliku od EU ili SAD, ne podrazumevaju i političko uplitanje u nečija unutrašnja pitanja“, zaključuje Delević.